Broj 28
Početna > Intervju > SREĆA JE U UMERENOSTI

Đurđa Stojiljković

SREĆA JE U UMERENOSTI

Ova godina je uspešno započela za Đurđu Stojiljković jer je na Pantenovom izboru lepote proglašena za najbolju manekenku godine, a isto priznanje je osvojila i na proteklom Fešn viku. Radila je u najpoznatijim modnim centrima kao što su Njujork, London, Pariz i Milano, snimila reklamu BMW- a za italijansko tržište, a onda su se nizale revije Vivijen Vestvud, Roberta Kavalija, editorijali za francuski i italijanski El, španski Vog, revije najpoznatijih domaćih kreatora. Devetnaestogodišnja studentkinja Fakulteta političkih nauka još traga za svojim stilom ali je, zarad originalnosti, spremna da napravi vrlo smele odevne kombinacije.

Šta mora da ima dobra manekenka?
  Mora najpre da zadovolji neke opšte kriterijume, a to su visina, težina, da ima čistu kožu lica i tela. Ključan je fizički izgled pa se zato ježim od potenciranja reči personaliti. Da bi se u poslu održao moraš da imaš menadžera, moraš neke poslove i da odbiješ, a druge da prihvatiš. Devojke se menjaju, stalno se dešava ta smena manekenki tako da neminovno shvatiš kako si veoma mali u čitavoj toj mašineriji. Rastužila me konstatacija moje koleginice da smo mi manekenke mali koferi. I stvarno je tako, a sve ostalo je kao iz snova.
  Šta je u manekenstvu kao iz snova?
  Najviše taj glamur koji ovaj posao sobom nosi. Volim da se fotografišem i to bih mogla da radim i po 12 sati, ali ništa ne može da me izludi kao čekanje. Ljudi imaju predrasude da se manekenkama daje sve na zlatnoj kašičici, ali to nije istina. Manekenke nemaju neki poseban, privilegovan tretman u socijalnom životu, da su nam sva vrata otvorena. Navešću samo jedan primer - koleginica koja je učestvovala na Diorovoj reviji ispričala mi je da su manekenke nosile toliko uske korsete da su im u garderobi davali vodu i šećer jer su neke od njih padale u nesvest zbog napora.
  Često se mogu čuti komentari da neke manekenke nisu lepe. Šta misliš o tome?
  Ne upuštam se u takve diskusije jer znam da je lice manekenke kao platno koje treba doslikati. Manekenka treba da bude adaptivan model koji se transformiše i u tome jeste njena moć.
  Kako posle revije otklanjaš tragove stresa sa kože i kose?
  Sve je stvar organizacije i, kao i sa svim ostalim u životu, i tu treba biti umeren. Jednom mesečno posećujem dermatologa pre svega zbog zdravlja kože, a onda i zbog lepote. Dermatolog mi daje i kreme kojima mažem lice. Kada je reč o kosi, godinama odlazim u isti frizerski salon gde se šišam na svaka dva-tri meseca. Tada mi stave i ampule, pakovanja, razne druge preparate tako da ostanem kod frizera skoro ceo dan. Svesna sam da će od stanja moje kože i kose zavisiti sledeći posao.
  Koji je tvoj stil?
  Sada sam sasvim jednostavno obučena u beloj majici, farmerkama i baletankama. Ali se moj stil menja od sportskog do nekog pomalo starinskog oblačenja kakvo može da se vidi na ulicama Londona. Najbliži mi je stil Kejt Mos, a to su lanene haljine sa čizmama, ali se ne usuđujem da se tako ovde obučem jer idem na fakultet pa ne bih da privlačim pažnju. Još uvek tragam za svojim stilom. Važno mi je da to što nosim bude udobno, normalno i prikladno za određenu situaciju.
  Štikle ili ravna obuća?
  Cipele Hugo Boss su najudobnija obuća koju sam ikada nosila. Posebno volim njihove cipele na štiklu u kojima mi se noga ni na revijama ne umori. Visoka sam 180 cm, ali obožavam visoke štikle i mada sam sada na ravnom, uvek bih bila na visokim potpeticama.
  Pantalone ili haljina?
  Sad sam u pantalonama, ali leti najviše volim da nosim lepršave haljine i suknje. Neverovatno, ali često mi se događa da na reviji pored haljina budu samo jedne pantalone i po pravilu ih uvek meni daju da obučem. U inostranstvu sam dosta toga nakupovala. To nije markirana garderoba, ali je drugačija, tako da mogu da postignem željenu autentičnost u oblačenju. Odeća te izražava, njome ti nešto poručuješ pa zato i treba da izgleda dobro. Bitno mi je da modeli budu od kvalitetnog materijala, ali nešto može da bude i od tila ili nekog drugog veštačkog materijala. Nosim i to jer ne može svaki model da bude izveden samo od pamučnih ili nekih drugih prirodnih materijala. Lepršave haljine mi uvek poprave raspoloženje, zato i volim leto više od svih godišnjih doba. Uz to volim da nosim i zanimljiv nakit, puno nanizanih narukvica jer one izgledaju dobro. Nekad me kritikuju što sam stavila dva prstena na jednu ruku a ne jedan, ili zašto imam tri narukvice, ali ja ostajem pri svome jer mi se takva kombinacija baš dopada.
  A torbe - velike ili male?
  Torbe su mi uvek velike jer se stalno ispostavi da mi nešto treba. Kada nemam torbu, osećam se kao da mi fali deo odeće. Bez njih stvarno ne mogu, a iz praktičnih razloga su velike da bih uvek mogla sa sobom da nosim „buk”.
  Na sreću nemaš mladeže. Je l' voliš da si preplanula?
  Veliki sam pobornik da kožu treba štititi bez obzira na tip, stavljati zaštitne kreme jer sunčanje nije zdravo, a i koža na suncu brže stari. I tu, kao i u svemu, treba biti umeren. Pa ne možeš da izgledaš kao da si došao sa Kariba kada si iz Srbije! Prirodno je da se malo potamni i time se treba zadovoljiti.
  Baš si vitka. Da li i tebe nekad muče kilogrami?
  Uvek osluškujem svoj organizam, ali postoje i periodi slava kada više pojedem. Tada redukujem ishranu i vrlo brzo stignem na uobičajenu kilažu. Sada ne treniram aktivno, ali ću to morati ubrzo da počnem. Trenutno spremam ispit tako da odem u pauzi na trčanje, pa se ponovo vratim učenju. U letnjem periodu jedem laganu hranu, ali mi definitivno najviše prija grčka hrana.
  Zbog koga se trudiš da dobro izgledaš?
  Sad se trudim samo zbog sebe jer je najbitnije da si srećan kada se nađeš u tvoja četiri zida. Tu čak ni novac nije bitan. Prihvatila sam činjenicu da će se jednom završiti moja manekenska karijera. A ja želim da sve godine svog života proživim zadovoljna. U Srbiji se osećam fenomenalno jer stanje sreće zavisi pre svega od tebe, tvoje porodice, ljudi koji te okružuju.
  Šta misliš, kako drugi iz tvog okruženja gledaju na to što radiš?
  Uvek postoje ogovaranja, zavist, ali ih nikada nisam doživela direktno. Primetim tu i tamo neki pogled, ali na njega ne obraćam pažnju jer znam da je sve to ljudski. Volim da čujem kritiku jer ako je ona neopravdana, obradujem se, ali ako je istinita, onda se trudim da to loše ispravim. Ne moraju svi da te vole niti bi trebalo da te svi vole. To prosto nije moguće.