Broj 278
Početna > Intervju > Život po izuzecima

Vladimir Pištalo

Život po izuzecima

Pisac Vladimir Pištalo priča o životu na dva kontinenta, pisanju, fascinaciji Venecijom, otkriva recept za izdvajanje iz gomile i najdragocenjii savet kojeg se i danas pridržava

Dobitnik Ninove nagrade za knjigu o Nikoli Tesli, autor više knjiga poetske proze, kao i romana Milenijum u Beogradu i Venecija, profesor američke istorije na Univerzitetu Vuster, Vladimir Pištalo već dugo živi na relaciji SAD–Srbija. Iako je oduvek znao da će se baviti književnošću, za pisanje kaže da je to mešavina rudnika i ruleta koji treba često zavrteti.

Vlasnik ste nesvakidašnje biografije, a Miljenko Jergović izdvaja dva najznačajnija momenta. Prvi je da ste vi određivali slike koje će biti u vozovima u tadašnjoj Jugoslaviji...
To je Miljenko čuo od nekoga i u pitanju je simpatičan mit. Ne znam šta da radim. Ne mogu da potvrdim jer nije tačno, a ne želim da pobijem jer mi je strašno simpatično. Ja bih, u stvari, voleo da sam ja određivao te slike u vozovima i da sam ih slikao čak. Radio sam u novinama Jugoslovenske železnice i najbolja stvar je bila što si mogao da uđeš u voz, pokažeš legitimaciju i da ideš gde hoćeš, ali su onda, nažalost, došli ratovi.

Drugi detalj da je vaš otac radio u biblioteci u Sarajevu?
Moj otac je bio direktor biblioteke, to je Vijećnica i bio je u kancelariji u kojoj je bio Franc Ferdinand. Dolazio sam da posetim oca i često sam tamo spremao ispite. To je posebno mesto. Moj otac je tamo čak spavao u vreme rata.

Šta biste vi izdvojili kao bitan momenat u svojoj biografiji?

Odlazak u Ameriku, rat i sve što je išlo uz rat - mobilizacija, redovi, nestašice, sve što je određivalo da ljudi odu. Interesantno je da kada bi neko odlučio da ode, onda bi ovde bilo sve grozno bez perspektive, a onda ako bi sutra odlučio da ne ode, onda bi taj isti čovek rekao da se tamo ne pevaju iste pesme, nema hrane za dušu... O tome sam pisao u romanu Milenijum u Beogradu. Moja doktorska teza je o emigrantima, mislim da su oni zanimljiv svet jer imaju dva života. Sećam se jednom čika Relje koji je bio doktor iz Arilja u Njujorku kada sam ga pitao kada ste odlučili da ostanete, on je rekao: 'Nikada, sine, godine samo počnu da se nižu'... Tako ni ja nisam odlučio da ostanem nego se ukazala prilika. Jedan prijatelj pisac mi je predložio da apliciram za umetničku koloniju. I ja sam to bez neke naročite nade da će to upaliti poslao. Primili su me što sam bio sa ovih prostora koji su tada bili zanimljivi. Primili su me na fakultet, bio sam dobar student i jedna stvar je vodila ka drugoj. Dobio sam posao. Sticajem okolnosti, doktorirao sam američku istoriju, što isto nisam planirao. Čarls Simić mi je rekao da misli da nikada ne bih napisao knjigu o Tesli da nisam imao to američko iskustvo. Mislim da je u pravu.

Vaš književni život započinje, kažete, u trećoj godini?
Svi su mi čitali, maltretirao sam te dobre žene, bake i tetke. Usta su mi se micala dok su one čitale, jer sam već sve znao napamet. Dešavalo se da preskoče deo. Onda sam ja vrištao jer mi je to bila uvreda inteligencije. Mislile su da neću primetiti! Na neki način sam uvek bio u tome i nisam imao sumnje da ću biti u književnosti. Ne nužno da ću od toga živeti, ali da će uvek biti deo mene.

Kad smo već kod pisanja, radoznala sam po pitanju rituala?

Glavni ritual je da sednete i počnete da pišete. Ono što je Vudi Alen govorio - 90 posto uspeha je da se pojavite. Tako je i pisanje jedan ritual koji ne možete preskočiti. Postoji sto oblika koji naša lenjost preuzima. Mora čovek da im se suprotstavi. I tu postajemo bolji s godinama. Svi mladi pisci su lenji i pišu na mah. Ne možete roman od 700 strana pisati na taj način, mada Dostojevski je pisao na te izvore inspiracije. Ali je sigurnije pisati onoliko često koliko možete. Vraćam se pisanju nekoliko puta dnevno. Radim ujutru, popodne i uveče.

Da li vas je toj disciplini naučila Amerika ili ste oduvek takvi bili?

Nisam oduvek. To su one stvari koje čovek uči ceo život sve dok mu ne pođe za rukom. U Americi sam radio magistraturu i doktorat pa pošto sam mnogo vremena posvećivao stvarima koje nisu neki centar moga srca, onda sam rekao zašto istu energiju ne bih posvetio stvarima do kojih mi je stalo.

Tesla je živeo po izuzecima, a ne pravilima, a kako vi živite?
Po izuzecima, koliko mogu. Sama profesija je izbor izuzetka. Uvek kažem da je ovo posao koji je mešavina rudnika i ruleta. Ima element sreće. Ali nije ni samo sreća, morate redovno da zavrtite rulet. A nije ni sam rad. Ima element nepredvidljivog neprestano. Tako da to jeste život po izuzecima. To je posao koji radite, a ne znate ga. Ako ste stolar, vi znate da napravite sto, a ako ste pisac, svaki put kad krenete da pišete knjigu imate utisak da ne znate i da tek morate da nađete rešenje.

Za vašu knjigu Venecija kritičari tvrde da je to duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca. Imate li šta da dodate?
Veneciju sam uvek jako voleo i divio joj se. To je jedno od najdivnijih i najčudnijih mesta na svetu. Nisam mislio šta je neko rekao o Veneciji, već više šta meni znači. Možda sam više osećao nego mislio. I pokušavao da taj osećaj nekako izrazim. To je poetska knjiga o preobražaju. Puno puta sam bio tamo i uvek u beležnici upisivao neposredna opažanja. Govorio sam da ga sigurno nisu gradili moji preci, ali je to moj grad. Jedna od najvažnijih stvari koju bih želeo da poručim jeste da su sve stvari tvoje. I napravljene su za tebe i obraćaju se tebi. To sam osećao snažno u Veneciji. Onda sam pomislio da nije sigurno da ga nisu gradili. U razgovorima s prijateljima otkrio sam da je moja praporodica živela 300 godina u Risnu, koji je bio deo Boke. Trgovali su s Venecijom i verujem da su ugradili makar kamen u taj grad. A i da nisu, neka taj kamen bude moja knjiga. Čitav odnos pored ličnog, jeste odnos prema čudu. Građena je od ličkog bora, istarskog kamena i vojska je u 16. veku bila dalmatinska. Imate neprestano taj slovenski uticaj. Grad za posredovanje, koji nije ni istok ni zapad, ni voda ni zemlja, ni realnost ni nerealnost... Osim toga, to je bila je i velesila. To je priča i o Srbima, od prvog bukvara koji se tamo štampao, Njegoša koji ju je posećivao, pa do Crnjanskog...

Vaš životni stil opisujete kao...

Između dva kontinenta, između dva jezika i dve sredine. Kad se šalim, kažem komforna šizofrenija. Dosta toga zavisi od tipa ličnosti. Recimo, mog oca nikada nije privlačilo da putuje, a meni su putovanja najveća zadovoljstva u životu.

Mesta koja treba obavezno posetiti..

Venecija, Beograd, Meteori, Santorini, Krf, Istanbul, Lisabon, Kejptaun, Rio... Ali to je trik pitanje, kao da ste me pitali koja mi je omiljena knjiga.

Šta ja vaša mentalna ventilacija?
Putovanja, i mogućnost zurenja. Da sedite i zurite. To izgleda da nije mnogo, ali ako ste u nekoj brizi i bolu, to ne možete da radite. Da čovek sedi i na neki način pređe u pejzaž.

Najbolji savet koji ste dobili, a koji primenjujete?
Rekao mi je jedan stariji pisac kada sam bio klinac, da nikada ne prezirem sat vremena ako ih imam za pisanje. I ja sam posle ponavljao to i drugima je bilo korisno. Jer, čovek uvek misli, sedne pored prozora, sa naoštrenim olovkama, napolju je sunce, vetar unosi zavese, ptice pevaju, vi imate čitavo leto za sebe i pisanje. To nije tako. Nego imate dva sastanka, treba da odete kod zubara i imate sat vremena između toga i treba da pišete. Dakle, nikada ne prezirite slobodan sat.

Recept za izdvajanje iz gomile.
Da znate do čega vam je stalo i šta vam donosi zadovoljstvo. Da prepoznate stvari koje su vaše. Da ne želite ono što ne želite i da niste ono što niste. A to je teže nego što izgleda.

Jelena Ranković
Foto: privatna arhiva