Broj 277
Početna > Intervju > Sreću treba prizvati

Silvester Levaj

Sreću treba prizvati

Druženje sa svetskim kompozitorom iz Subotice, Silvesterom Levajem, dobitnikom Gremija za pesmu Fly, Robin Fly i tvorcem muzike iz filma Flešdens, proteklo je u znaku najavljenog mjuzikla Rebeka u Madlenijanumu ali i u priči o prijateljstvu sa Silvesterom Staloneom i Majklom Daglasom, o uspehu i ženi koja mu daje snage da ide dalje kroz život

Poznatog kompozitora sreli smo na „Čajanci u 5" u Madlenijanumu gde se u oktobru, pre Brodveja, očekuje premijera njegovog mjuzikla Rebeka. Na druženju sa Silvesterom Levajem imali smo priliku da otkrijemo detalje njegove bogate biografije. Rođen je u Subotici i sa samo petnaest godina osvaja prvo mesto na muzičkom takmičenju za kompoziciju. Napušta rodni grad kako bi postao profesionalni muzičar, a radeći kao pijanista, aranžer, kompozitor i dirigent, sredinom sedamdesetih godina upoznaje Mihaela Kuncea. Zajedno su napisali i producirali velike svetske hitove poput Fly, Robin Fly, za koju su dobili prestižnu nagradu Gremi. U svojoj bogatoj karijeri Silvester je pisao i producirao za muzičare poput Eltona Džona, Done Samers, Sister Sledge, a osamdesetih godina se seli u Los Anđeles gde radi kao kompozitor za holivudske studije. Tada je sarađivao s mnogim poznatim imenima, među kojima su Majkl Daglas, Čarli Šin, Džordž Lukas, Vupi Goldberg, Piter O'Tul, Stiven Spilberg a ističe da je sa imenjakom Silvesterom Staloneom postao blizak prijatelj. Zanimljivo je da pored komponovanja muzike za serije i filmove poput Kobre, Usijane glave i mnogih drugih napisao i muziku za film Flešdens, koja je i danas popularna. Od devedesetih godina ovaj istaknuti umetnik se posvećuje svetu muzičkog teatra i nastavlja uspešnu saradnju s Mihaelom Kunceom. Zajedno prave mjuzikle poput Veštice, veštice, Elizabet, Mocart!, Marija Antoaneta i Rebeka, koja je inspirisana romanom Dafni di Morije a izvodi se širom sveta na različitim jezicima.

Mjuzikl Rebeka koji ste komponovali izvodi se na engleskom, japanskom i nemačkom, a od oktobra i na srpskom. Na kom jeziku vama najzanimljivije zvuči?
Mjuzikl na japanskom ili korejskom jeziku je nešto na šta mi nismo navikli, pogotovo ne za ovakvu muziku, ali u zemljama gde se izvodi zvuči lepo. Rebeka je napisana pre dvanaest godina kada smo kupili prava od sina Dafni di Morije. Prvo smo mjuzikl napisali na engleskom jeziku, pa na nemačkom, koji je izuzetno poetičan. Mislim da će Rebeka na srpskom biti prelepa. Trudim se da postane takva da gledaocima i slušaocima zvuči kao da je pisana na srpskom, a na audicijama, koje se i dalje održavaju, čuo sam da će biti upravo tako. I više nego prelepo.

Kako vam se čini kulturna scena u Srbiji?

U celoj zemlji ima neverovatnih talenata, a to dolazi iz narodnog melosa jer je njegova divota u melodiji i duhu. Daje osećaj melanholije i to se prenosi s generacije na generaciju. Čuli smo juče neke mlade i talentovane curice kako pevaju, pa to je bilo krasno! Pedesetih godina u svetu je bilo dosta naših džez muzičara koji su bili veoma popularni. Iznenadio sam se što i kod nas ima televizijskih rijaliti programa koji traže talente. To treba da se radi jer oni neće i ne znaju gde da idu i kome da se jave, a oni su svuda, ne samo u velikim gradovima Srbije i takvih emisija treba više da postoji.

Spominjete talente kojima treba dati šansu. Kakav je bio vaš put uspeha, trnovit ili je i sreća tu umešala prste?
U životu i u karijeri je veoma važna jedna stvar - disciplina. Čovek treba mnogo da voli struku i onda kada je veoma teško, mora da sanja i da uvek gleda stepenicu više nego što misli da može da postigne. Fantazije mora da ima ali u toj fantaziji, i realnosti i discipline. Takođe, ako čovek nema sreće, onda je sve to nemoguće. Ali sreća ne sme i ne može da se forsira, čovek treba da želi sreću i prizvaće je.

Muzika iz filma Flešdens je i dalje veoma slušana. Kakva je, po vama, danas filmska muzika?
To je kao moda, izuzetno promenljivo. Pre trideset godina filmski budžeti nisu bili veliki kao danas, tada je jedan film bio šezdeset miliona dolara, pa sto a danas su još veći. Samim tim, i budžeti za muziku, orkestar su veći. Danas je malo lepe muzike u filmovima, pogotovo što je osamdeset i pet odsto akcionih filmova i onda samo udri orkestrom. Zbog toga sam malo tužan, sve zvuči isto, tako da nije ni čudo što se muzika iz filmova osamdesetih vratila.

Sarađivali ste s mnogim velikim imenima, ali ko je na vas ostavio najveći utisak, možda vaš imenjak Silvester Stalone?
Majkl Daglas! Stalone mi je najbliži kao prijatelj, ali s Majklom se zaista poslovno razumem, on zna šta hoće i kad nam se mišljenja usaglase, to bude to.

Počasni ste građanin rodne Subotice, a živite na relaciji Beč, Minhen i Los Anđeles. Gde vam je dom?
Ja nisam nigde kod kuće, a i svugde sam kod kuće. Navikao sam da idem, da se asimilujem s kulturom, ljudima, jezikom ako ostanem negde više od deset dana. Ali se najbolje osećam kad dođem ovde u Beograd ili u Suboticu, gde sam se rodio.

Često naglašavate da bez supruge Monike ne bi ni bilo vašeg uspeha. To je lepo priznanje za jednu ženu.
Zbog posla nisam mnogo vremena provodio kod kuće, i nije bilo lako živeti tako. Ona ima svoje konje za sport i ne sedi kod kuće, što je veoma bitno. Pronašli smo svoj sistem. Kad sam bio u Japanu dvadeset šest nedelja ili kad sam u Americi, ona dođe kod mene. Ona je moja snaga koja me uvek gura napred.

Ana Ostojić