Broj 270
Početna > Intervju > Dosledan sebi

Gordan Kičić

Dosledan sebi

Poznati beogradski glumac i odnedavno producent Gordan Kičić priča o problemima s kojima se susretao dok je snimao film Ustanička ulica, otkriva da mu nije strano da radi i bez honorara i priznaje da se u životu ničega nije odricao

Iako svoju intimu brižljivo čuva od medija, Gordan otkriva da ga je očinstvo produhovilo, kao i da bi voleo da njegova četvoroipogodišnja ćerka Sofija bude svoja i neustrašiva. „Pokušavam da je okružim nekim stvarima koje cenim i vrednujem. To su dobra muzika, rokenrol, duhovitost, razvijanje duha, dobri i pametni crtani filmovi, dobre knjige i priče. Iako je ona još mala, indoktriniramo to polako", otkriva popularni glumac.

Film Ustanička ulica prikazan je pre skoro dva meseca, imaš li podatak koliko ljudi ga je pogledalo do sada i kakve su reakcije?
Film je veoma dobro prošao, do sada ga je pogledalo više od 40.000 ljudi, što je vrlo pristojan rezultat, znajući da naši ljudi nisu naviknuti da gledaju takav žanr. Mislim da ćemo doći do 50.000 gledalaca do kraja distribucije, što je super brojka. Srbija i Beograd nemaju dovoljno bioskopa, to je jedno endemsko pitanje ovog društva i jedna katastrofa u kojoj se nalazimo, zatvorenih i ruiniranih sala ima na stotine širom naše zemlje... S druge strane, važno je da ljudi idu u bioskope i ja sam srećan što je moj film toliko ljudi pogledalo. Do pre par godina to bi bio nenormalan uspeh, ali zahvaljujući filmu kao što je Montevideo, publika je vraćena u bioskope, ponuda je kvalitetnija i narod u tim bioskopima ima šta i da vidi. Moj film može komotno da izađe na crtu s bilo kojim stranim filmom po glumi, produkciji, po svemu.

Kakva su bila tvoja očekivanja od ovog filma i da li je u Srbiji uopšte isplativo praviti filmove?
Sigurno da ovakav film nije komercijalan da bi se ne znam koliko zaradilo, ali bitno je koje su ti inicijalne ideje da radiš bilo koji film, a onda možeš da imaš neke projekcije toga šta bi mogao da očekuješ. Meni je bilo veoma važno da snimim ovaj film jer sam pre toga radio dva projekta koja su propala. Uspeo sam iz trećeg pokušaja da snimim, a važno mi je da smo sve izgurali do kraja, da je dobra priča, da u njemu igraju fantastični glumci, da ga je pogledalo toliko ljudi. Važno mi je što smo se ušunjali u neke velike filmske festivale, ali o tome je još rano da pričam.

Nekoliko godina si radio na ovom filmu, šta ti je bilo najteže u procesu snimanja filma? Da li si ikada poželeo da digneš ruke od svega?
Više puta sam poželeo da dignem ruke od svega, jer je bilo raznih problema, pauza u radu, odustajanja... Ali, moraš da veruješ i ja sam bio rešen da izguram ovu stvar do kraja.

Koliko se razlikuje rad ispred i iza kamere? Šta je teže – biti glumac ili producent?
Posao glumca počinje prvim snimajućim danom ili nekoliko nedelja pre početka snimanja u razgovorima i probama s kolegama i rediteljem i završava se poslednjeg snimajućeg dana. Ideja bavljenja filmom u Srbiji i producentskog posla iziskivala je više od četiri godine rada, istraživanja, prikupljanja sredstava, slanja projekta na konkurse u zemlji i inostranstvu, dobijanje tih sredstava, pisanja i rada na scenariju s piscima, pripreme filma koje su trajale više od dva meseca i samo snimanje filma. Onda produkcija filma, promocija filma, davanje intervjua. Svaki deo je vrlo kompleksan jer sam, s jedne strane, glumac koga znaju i producent koji je rešen da stane iza toga i da ljudima koji su pristali da rade za mene obezbedim honorare. Nije jednostavan posao, odgovoran je ako ga odgovorno radite, ali satisfakcija je fantastična.

Da li ćeš ostati u producentskim vodama, šta si sebi postavio kao sledeći izazov?

Nemam pojma. Posao sa ovim filmom još nije gotov, ostaje nam letnja distribucija po domaćim i stranim festivalima, a onda u zemljama u regionu. Nakon toga, film će se pojaviti i na DVD-u, a planirano je da se emituju i četiri epizode serije na RTS-u. Ima tu još dosta posla.

Jesi li uloge birao ili su one birale tebe?
Možda sam se jednom ili dva puta izborio za neku ulogu, ali u principu sam dobijao uloge.

Iskusniji glumci kažu da se karijera gradi na odbijenim ulogama. Slažeš li se?
Kako da ne, sve to je sastavni deo posla. I ja sam odbijao uloge, mada ne volim o tome da pričam. Ima glumaca koji to potenciraju. Menjate se kao osoba tokom godina i svojim iskustvom i poslom koji ste uradili imate pravo da kažete da vam se nešto dopada ili ne dopada.

Šta novo učiš o sebi kroz uloge?
Pre svega, postoji velika mistifikacija ovog posla. Ovo je umetnost, ali je takođe i zanat. Mislim da je dobro imati posla i dobrih uloga jer kao profesionalac i umetnik imate prilike da probate sebe, da rastežete i sabijate sebe. Imate priliku da radite svoj posao.

Svaki posao ima i svoju „mračnu stranu”, šta je ona u glumi, po tebi?
Ritam života. Proveo sam četiri i po meseca u Novom Sadu, gde sam snimao seriju, kad mi se dete rađalo bio sam u Bosni, takođe sam snimao. Vikendi, praznici i letovanja ne mogu da se isplaniraju. Nije kao običan posao koji ima izvesno radno vreme, nažalost ili na sreću. Teško je organizovati se.

U kakvom filmu bi igrao i bez honorara?
Dosta stvari sam i igrao bez honorara, to mi nije strano. Novac nije presudan, barem što se mene tiče, ali uvek zavisi zašto to radiš i za koga. Meni su najvažniji uloga, scenario, reditelj, kolege... Nema pravila, ali važno je da bude dobra uloga.

Kažu da kada čovek pređe tridesetu, drugačije gleda na stvari koje je činio dok je bio mlađi. Na koje stvari ti danas gledaš drugačije?
To su sve imaginarna putovanja kroz vreme, a ja ne mogu da pronađem šta bih radio drugačije. Smatram da su sve stvari koje sam radio ili nisam uradio dovele do toga da budem ovakav čovek kakav jesam. Ne mogu da menjam sebe.

Postoji li neka navika iz tvog momačkog života koje se nisi odrekao ni sada kada si odrastao čovek?
Ničega se nisam odricao. Nije bilo potrebe za tim. Ništa se nije promenilo u mom životu i trudim se da ostanem dosledan sebi.

Imaš li stranu ličnosti koju ne voliš i kako se nosiš s njom?
Nemam dovoljno strpljenja, mnogo sam nervozan, voleo bih da mogu više da iskuliram.

Takođe si, kada si govorio o filmu, rekao u jednom intervjuu da si želeo da napraviš film o ljudima koji idu „glavom kroz zid, koji idu protiv struje”. U kojim situacijama ti ideš glavom kroz zid?
Gledam da to ne radim često, ali umem da radim neke neočekivane stvari za druge ljude, koje su za mene najnormalnije.

Oženjen si Zoranom s kojom imaš ćerku Sofiju. Koliko ti se život promenio od kada si postao roditelj?
Roditeljstvo me je produhovilo.

Koliko je teško u današnje vreme vaspitavati dete i sačuvati ga od svih nedaća savremenog društva?
Meni je dete još malo, ima četiri i po godine i pokušavam da je okružim nekim stvarima koje cenim i vrednujem. To su dobra muzika, rokenrol, duhovitost, razvijanje duha, dobri i pametni crtani filmovi, dobre knjige i priče. Iako je ona još mala, indoktriniramo to polako.

Koja su tvoja najveća zadovoljstva u životu?
Menjalo se to tokom godina, jer se prioriteti menjaju. Najviše volim da imam svog vremena, a opet i da budem s porodicom, da budemo zajedno, da putujemo negde... Čini mi se da mi se život poslednjih nekoliko godina znatno ubrzao, neke stvari za koje sam imao vremena na pretek, tipa da slušam muziku, sednem u kafić s drugarima ili da imam probu s bendom, ukalkulisati to u današnje vreme je pakao. Živi se veoma brzo i ljudi zaboravljaju šta ih čini srećnim i gde pronalaze svoj mir, a to nije dobro.

Šta priželjkuješ da ti donese budućnost?

Voleo bih da imam priliku da produciram ili učestvujem u što više kvalitetnijih poslova u smislu izazova i različitosti uloga. Uvek sam gledao da držim i film i pozorište i televiziju, da budem prisutan svugde s kvalitetnim stvarima i voleo bih da tako ostane u budućnosti. I da imam malo sreće za neke stvari. Ne bih tražio ništa više od toga.

Milica Prelević