Broj 27
Početna > Intervju > POPULARNOST JE LEPA I OPASNA

Svetlana Velmar-Janković

POPULARNOST JE LEPA I OPASNA

Književnica Svetlana Velmar-Janković neumorno stvara više od pet decenija, a njena dela su je uvela u red najčitanijih srpskih pisaca. Slava, nagrade i veliki tiraži knjiga nisu promenili njen sasvim jednostavan odnos prema životu u kome joj, pored pisanja, najveće zadovoljstvo pričinjavaju njeni najmiliji.

Rekli ste mi da ste u velikoj gužvi. Da li pripremate neki novi roman i o čemu on govori?
  Moja sestra Gordana, prevodilac, tvrdi mi da sam ja uvek u gužvi, pošto uživam da sebi natovarim velike obaveze. I nikako nisam sigurna da nije u pravu. Volim da sam u obavezama, jer volim da radim: ne samo da pišem, što se podrazumeva, nego i da spremam kuću, kuvam, radim gotovo sve kućne poslove. Ipak vam neću otkriti šta sada radim jer, kad je reč o deci i o knjigama u nastajanju, postajem sujeverna. O knjigama izbegavam da bilo šta kažem - dok ih ne završim.
  Koji je momenat presudio da postanete pisac?
  Počela sam da sklapam stihove čim sam naučila prva slova, a oduvek sam znala da ću biti pisac, iako nisam imala pojma šta to, u stvari, znači. Isto tako sam želela da, pored toga što ću biti pisac, budem i lekar - u čemu nisam uspela.
  Vaš otac je napisao roman „Pogled sa Kalemegdana". Šta vam je rekao kada ste objavili svoje prve romane, jesu li mu se dopali, jeste li ikada pričali o njima?
  Moj otac je napisao „Pogled s Kalemegdana”, studiju koja je čitaocima postala i poznata i privlačna tek posle pola veka od objavljivanja. Objavljena je prvi put 1938. godine, a drugi put, u izdanju Biblioteke grada Beograda, 1991. Kad je meni, 1956, izašla prva knjiga, roman „Ožiljak”, moj otac je bio politički emigrant, izbeglica u stalnom prikrivanju. Izmenjivali smo pisma preko različitih posrednika i menjanih adresa. Kad sam mu poslala svoju knjigu koja je dugo putovala, dobila sam odgovor koji je takođe dugo putovao: „Oduvek sam verovao u tebe. Samo nastavi."
  Iz svakog napisanog slova se vidi vaša veza i ljubav prema Beogradu, ali kažete i da je on „ružan, goluždrav feniks". Zašto ste ga tako opisali i da li ga još tako doživljavate?
  Kad nekoga ili nešto mnogo volite, ne možete - bar je sa mnom takav slučaj - da mu, pored dobrih osobina, ne vidite i mane. Beograd se, poslednjih godina, zaista prolepšao, ali bih ja želela da bude još mnogo, mnogo lepši. Obale njegovih dveju divnih reka da budu čistije, Tvrđava na Kalemegdanu sasvim sređena, kao i Veliko šetalište i staze koje su, doskora, bile pune rupa. Kalemegdan i Tvrđava su dragulji Beograda, kao i Topčider i Košutnjak. Zašto da Beograd ne postane najlepši grad na Balkanu? Ima sve uslove.
  Rekli ste jednom prilikom da bi neki drugi narod od Beograda napravio cvetnu baštu. Šta mislite zbog čega to drugi mogu da urade, a mi nismo u stanju?
  Ne uspevamo da uradimo i postignemo koliko bismo mogli zato što smo, a nisam prva koja to kažem, slabi organizatori. Nismo nimalo spremni da planiramo budućnost imajući u vidu opšte dobro, ali smo vrlo spremni da se sukobimo oko ličnih interesa. Sebični smo i sujetni, a neretko skloni izbegavanju temeljnog rada. Cvetnu baštu je, ostalo je zapisano, od Beograda u ruševinama, za dvadeset godina stvorio despot Stefan Lazarević, u prve dve decenije XV veka. Ali, on nije znao za predah.
  Šta vam je najlepše u Beogradu?
  Beograd, takav kakav je. Jedinstven po svom položaju, svojim svetlostima, svojim rekama, svom nebu nad Kalemegdanom, svom duhu nastajalom i nastalom tokom dva milenijuma, u vrtlozima Istoka i Zapada.
  Iako pišete o srpskoj prošlosti, a glavni junaci su istorijske ličnosti, savremeni čitaoci su vaše knjige izuzetno dobro prihvatili. Šta je to što je iz prošlosti i dalje aktuelno?
  Mi smo aktuelni: mi, stanovnici Beograda i Srbije, izmešani sa ostalim narodima Balkana, zato što smo iz nekolikih prošlosti ušli u stvarnost sadašnjosti - nepromenjeni iznutra. Povremeno imam utisak da, ako se odbaci dekor, usaglašen sa zahtevima novog vremena, mnogi današnji političari, po ponašanju, neverovatno podsećaju na, recimo, neke Karađorđeve vojvode koje su Voždu zadavale najviše glavobolje svojom podivljalom sujetom i grabljenjem vlasti i moći.
  Knjiga autobiografske proze „Prozraci” za tri meseca je doživela tri izdanja. Kako objašnjavate toliki uspeh?
  Vrlo sam ponosna što se moje knjige čitaju. Knjiga dobija smisao samo u međuodnosu pisac-knjiga-čitalac, i obratno. Svaki čitalac je važan, naročito onda kada je reč o čitaocu u kome knjiga dugo odjekuje. Moji romani „Lagum”, „Ožiljak”, „Bezdno”, knjiga autobiografske romansirane proze „Prozraci”, stalno stiču čitaoce iz novih, mladih generacija. O „Knjizi za Marka”, namenjenoj deci, da i ne govorim. Tu knjigu čitaju naša deca i u Nemačkoj, i u Italiji, i u SAD, i u Kanadi, i u Australiji, i na Novom Zelandu. I u Južnoj Koreji, gde je prevedena.
  Knjige su vam prevedene na puno jezika. Jeste li ikada pretpostavljali da ćete biti popularan pisac?
  Popularnost je prijatna, ali i opasna. Ako joj podlegnete i pomislite da ste se uhvatili slavi za rep i da će baš vas zaborav mimoići, neće.
  Žak Širak vam je lično dodelio Orden viteza Legije časti. Kako ste se osećali u tom trenutku?
  Bila sam silno uzbuđena i počastvovana. I radosna, što je i moj unuk Marko, tada je imao deset godina, bio uz mene, pored ostalih članova porodice.
  Istu nagradu su dobili i vaš otac i deda po majci, Velislav Vulović. Kako ste te nagrade videli kao dete, a kako ste je doživeli kada se našla u vašim rukama?
  Ja nisam bila ni uz dedu, ni uz oca kad su oni primali ovo veliko priznanje jer sam bila sasvim mala. Njihovi ordeni, i jedan i drugi, bili su sklonjeni posle Drugog svetskog rata na tavan u našoj porodičnoj kući u Jovanovoj 26. Kofer u koji su ostavljeni sa drugim dokumentima, zatrpan je peskom, pripremljenim još u zimu 1941, za slučaj bombardovanja. Jedva smo pronašli taj kofer, posle pola veka i oslobodili peska.
  Kako provodite dan?
  Ustajem rano, obično pre pola pet. Gimnastika, pa počinjem da radim od pet do devet ili deset. Onda ulazim u stvarnost onoga što nazivate „običan dan", iako nijedan dan, za mene, nije običan. Telefoni, dogovori, razgovori, ponekad sastanci izvan kuće. Spremanje ručka. Razgovori sa Markom, koji sad ima 16 godina i ponekad nije preterano razgovorljiv, ali je radost i mladost u našem domu. Uveče poneki koncert, odlazak na izložbu, predavanje, večeru sa prijateljima. Čitanje je na prvom mestu, razume se, još čitam mnogo. Televiziju gledam samo kasno noću, dok čekam Marka -  tada ima sjajnih američkih kriminalističkih serija.
  Ko su vam danas najveće ljubavi?
  Oni koje volim najviše na svetu, koje sam volela i koje ću voleti i kad me ne bude više. Moja deca, deca moje dece, svi moji voljeni me čine srećnom.
  Za šta vas vezuju najlepša sećanja?
  Život mi je bio bogat, i još je bogat, lepim sećanjima. Ne bih ih izdvajala. U detinjstvu mi je naročito bila važna jedna ilustracija na kojoj je bio prikazan Ali-baba kako, u pećini što mu se otvorila, otklapa sanduk pun dragulja čiji bleštavi sjaj osvetljava celu pećinu. I moja sećanja blešte i prizivaju me, u zagonetnoj pećini nesvesnog.
  Kao biste opisali sebe kao majku, a kako kao baku?
  Kao majka sam znala da budem nepopustljiva, kao baka sam, bogami, popustljiva.
  Pre devet godina ste napisali knjigu priča za decu „Knjiga za Marka". Jeste li počeli da pišete knjigu o našim vladarkama kad su bile deca?
  Knjiga o vladarkama još čeka. Odgurnula ju je u stranu moja knjiga za nešto starije mlade čitaoce, one od 10 do 15 godina „Očarane naočare”. Sadrži sedam priča iz sedam istorijskih razdoblja kroz koja je prošao Beograd. Eto vidite: Beograd i na početku i na kraju. Valjda se to zove posvećenost.