Broj 268
Početna > Prica > Deca mi daju snagu

Danijela Karić Martać

Deca mi daju snagu

Iako je javnosti postala poznata kao članica muzičkog sastava DnD, Danijela Karić je u Londonu završila i studije dečje psihologije, a nakon rođenja sina Filipa i ćerke Monike, pevačica se raduje povratku na muzičku scenu i snimanju novih pesama

Danijela kaže da su se rađanjem dece u njoj probudili i neki strahovi koje do tada nije imala, tvrdi da četvorogodišnjem Filipu i trogodišnjoj Moniki ipak ne ispunjava sve želje i otkriva da li su deca promenila njen odnos sa suprugom Nikolom.

Koliko su deca promenila tvoj život i poglede na svet?
Iskreno, nikada nisam bila od onih devojaka koja je maštala da se ostvari u ulozi majke, čak sam se i plašila toga, umela sam da kažem da kroz to ne mogu da prolazim i da ću usvojiti dete. Istina je da nikada nisi spreman dok ti se to ne dogodi i dok ne shvatiš koliku sreću deca unose u život. Otkad se beba začne, sve se promeni, a onog dana kada sam postala majka, shvatila sam da meni više nema bezbrižnog života, ali to je najveća nagrada i sreća.

Po čemu pamtiš trudnoće?

Obe trudnoće su mi bile divne, uživala sam, putovala i tih devet meseci mi je prošlo kao tren. Ali porođaj, posebno prvi, teško sam podnela. Porodila sam se carskim rezom i imala sam velike bolove, nisam bila sposobna da ustanem iz kreveta i oporavak je bio teži. Čak sam bila toliko istraumirana da posle prvog deteta nisam htela ni da čujem za proširenje porodice. Pored toga, Filip je bio vrlo zahtevna beba, dugo su ga mučili grčevi, bila sam neispavana i umorna, dok je Monika bila daleko mirnija, što me je činilo spokojnom i srećnijom.

Oba puta porodila si se u Londonu, jesi li zadovoljna tretmanom i uslovima koje si imala?
Imala sam sreću da sam oba deteta rodila u londonskoj privatnoj bolnici The Portland Hospital gde se porodila i Viktorija Bekam i ostale poznate dame i zaista sam prezadovoljna uslovima. Mada, kada sam saznala da sam trudna, došla sam iz Londona u Beograd i želela sam da se ovde porodim, ali čovek mora da gleda u životu napred, pa su me roditelji posavetovali da bi bilo najbolje da se porodim u Londonu zbog papira. Imala sam divnog doktora u koga sam imala puno poverenja i zaista sam bila u najboljim rukama. Moj suprug je bio prisutan na oba porođaja, sve je snimao kamerom, bio je uz mene i to mi je zaista značilo. I moja mama je prisustvovala rođenju unuka i to je stvarno bilo vrlo dirljivo.

Jesu li se kod tebe razvile neke nove osobine od kada si postala majka?
Čini mi se da sam postala nežnija, osetljivija i opreznija. Deca su mi dala snagu, ali su u meni probudila i neke strahove koje do sada nisam imala. Oduvek sam bila avanturista, nisam se ničega plašila, sve sam volela da probam, ali otkad sam se ostvarila kao majka imam strah od aviona, što je potpuno suludo jer ceo život putujem.

Mnogi kažu da se dete vaspitava od onog trenutka kada izađete iz porodilišta, slažeš li se?

Pošto sam završila psihologiju i dosta čitala na tu temu, mislim da je važno da se s tim počne od prvog dana, već od prvog plača. Kako se tada postavite tako će biti do kraja.

Da li su Filip i Monika deca kojima je lako biti mama?
Trudim se da balansiram, da ne budem ni suviše stroga, ali ni preblaga. Razgovaram s njima s puno strpljenja, jer i ja učim kroz svoju decu. Učim se strpljenju, razumevanju, toleranciji, mada ponekad umeju da pređu granicu i da me izbace iz koloseka. U tim trenucima uvek se setim reči mog tate koji kaže da je roditeljstvo jedan od najtežih poslova u životu. Od moje profesorke psihologije naučila sam da deci nikada nije dovoljno ljubavi i pažnje, jer je ljubav ključ svega, ljubav predstavlja i sigurnost i sreću.

Šta je najlepše u njihovom odrastanju, a šta je najteže?

Prve reči, prvi osmesi, prvi koraci, sve ima svoju draž. Teške su prve suze, bolesti, nespavanja i nervoze, ali sve su to slatke muke.

Kažu da su devojčice tatine princeze, dok su dečaci vezaniji za majke, da li je i u vašoj porodici taj slučaj?
Mislim da je u prvih godinu-dve dana deci majka najvažnija. Posle tog perioda oni postanu svesniji i muške figure, ali uloge se stalno menjaju. Za Moniku, koja ima tri godine, mama je trenutno zakon, a tata se u njenom prisustvu topi, pretpostavljam da će uskoro doći trenutak kada će njih dvoje biti nerazdvojni.

Da li se Filip postavlja zaštitnički prema sestri?
Na početku je bio pomalo ljubomoran, nemiran i željan pažnje. Kako je vreme prolazilo, sve je došlo na svoje, a danas je prosto obožava. Svakog jutra se maze i grle, a u vrtiću su mi rekli da nisu videli do sada da se brat i sestra toliko vole i da su toliko vezani.

Šta su nasledili od tebe?

Filip, koji ima četiri godine, pravi je veseljak, obožava ljude i mislim da je to povukao na mene. On je dete koje je uvek nasmejano, srećno i puno života. Monika, iako je mala, već zna šta hoće, ima svoj stav i ne voli da joj se ništa nameće, a i ja sam takva. Oboje vole muziku. Na Nikolu su povukli sportski gen, živahni su, spretni, oboje idu na dečji fitnes, u čemu stvarno uživaju.

Koje njihove želje nikada ne možeš da odbiješ?

Teško je jer znam da je decu lako razmaziti, a ja često variram, pa im nekada popustim, a nekada ne. Nadam se da ću s vremenom uspeti da pronađem pravi balans i da neću preterivati ni u čemu.

Često se priča o tome kako dolazak dece na svet utiče na odnose među roditeljima. Kakvo je tvoje iskustvo, jesu li Nikolu i tebe deca zbližila?

Kada smo dobili prvo dete bilo nam je vrlo teško, oboje smo bili neispavani, umorni, nervozni i iscrpljeni, pa se to odrazilo i na naš odnos. Sve smo to prebrodili, pa smo danas srećniji i zadovoljniji. Nismo ni od onih supružnika koji se posle dolaska dece na svet više vole, jer mi se isto volimo od prvog dana, ali da nam je lepše, lepše je.

Zbog majčinstva si zapostavila pevačku karijeru. Šta se dešava na tom planu?
Muzika mi je mnogo nedostajala, ali nisam imala vremena da joj se kvalitetno posvetim. Imam u planu snimanje albuma i novih pesama, radim na tome, sada sam na pola puta i radujem se povratku na muzičku scenu.

Uputi savet budućim mamama.
Važno je osluškivati decu, slušati njihove potrebe i s vremenom ih lagano usmeravati jer samo tako dete može biti zadovoljno i srećno. Stvari treba da idu svojim tokom, najgore je deci nametati stav i forsirati ih da rade nešto što ne žele, oni treba sami da istražuju svet oko sebe i da se pronalaze. Treba ih pustiti da budu deca što duže, ali i postaviti određene granice, da se zna šta se sme, a šta ne sme. I naravno, nikada nije dosta ljubavi, to je ključ svega.

Milica Prelević
Foto: Privatna arhiva