Broj 267
Početna > Planeta > Žena čarobnog glasa

Tereza Salgeiro

Žena čarobnog glasa

Uoči koncerata koje će 18. aprila u Domu sindikata održati u Beogradu i 19. aprila u Sinagogi u Novom Sadu, jedna od najboljih pevačica fado muzike, portugalska diva Tereza Salgeiro kaže da se raduje ponovnom susretu sa publikom jer je za Srbiju vežu najlepša sećanja

Rođena u Lisabonu 8. januara 1969, Tereza je već sa šesnaest godina shvatila da je muzika njen život. Tada je otišla iz roditeljskog doma kako bi živela sama i bavila se muzikom. Kao početnica, borila se pevajući po ulicama Lisabona i u raznim lokalima. Bolji dani za nju su osvanuli početkom 1987. kada je upoznala gitaristu i producenta Pedra Ajreša, s kojim je osnovala grupu Madredeuš. Iako su bili veoma cenjeni u Portugalu, svetsku slavu ova pevačica i Madredeuš doživeli su tek kada ih je reditelj Vim Venders ovekovečio 1995. u filmu Lisabonska priča, koji je prikazan i na festivalu u Kanu. Pevačica je sledeće godine dobila Ordem do Infante, najviše državno priznanje svoje zemlje. Posle 20 godina rada sa grupom, Tereza je 2007. godine odlučila da započne solo karijeru. U intervjuu za Stil ova sjajna pevačica priča zbog čega je napustila grupu, šta je čini srećnom i inspiriše u životu i zašto se raduje ponovnom dolasku u Srbiju.

Kakve emocije u vama budi Beograd, radujete li se ponovnom susretu sa domaćom publikom?
Veoma sam srećna što se vraćam u Beograd. I ranije dok sam pevala u grupi Madredeuš i nastupala u Beogradu, a i sada kada to radim sama, osećam kako ljudi koji dolaze na moje nastupe stvarno imaju neku posebnu energiju koja je predivna. Primetila sam da u Srbiji ljudi veoma vole muziku i raduju joj se, a ja sam ista takva, pa se nekako slažemo. Radujem se i što ću sa divnom publikom podeliti moj projekat koji sam radila u Brazilu. Naime, sa svojim muzičarima sam se tokom 2011. povukla u manastir Arabida, gde smo u okruženju planina postavili muzički studio u kome je nastalo 17 numera za novi album O Misterio.

Izvesno vreme nastupate bez grupe Madredeuš, šta je u vašem ličnom doživljaju drugačije? Koje su prednosti, a koje mane solo karijere posle dve decenije rada u grupi?
Ne bih ja to u potpunosti nazvala solo karijerom zato što na svakom projektu sarađujem sa sjajnim muzičarima širom sveta, samo što to više nisu članovi Madredeuša, sa kojima sam provela 20 godina. Rad sa tim sjajnim ljudima je bila jedna neverovatna avantura, pevala sam originalnu i autentičnu portugalsku muziku koja je komponovana za mene. Zamislite koliko je to divno! Ipak, te 2007. godine, kada sam napustila Madredeuš, predložen mi je ugovor na sedam godina s neverovatnim rasporedom. S obzirom na to da sam se priključila grupi sa samo 17 godina, shvatila sam da već više od pola života živim i radim za Madredeuš. Poželela sam da zastanem, a članovi grupe su se složili sa tim. Sada sam nezavisni izvođač i moram sama da odlučujem o svemu, imam mnogo više odgovornosti, organizujem stvari i iskreno, uživam u tome.

Šta vam muzika pruža? Šta volite da slušate kada na kraju dana ostanete „sami sa sobom"?
Moji dani su vrlo dugi! Nažalost, nemam mnogo vremena za odmor i opuštanje na kauču jer sam odlučila da osnujem svoju kompaniju koja će odgovorno voditi računa o muzici koju pravim i koju sviram. Kada ipak uhvatim neki slobodan trenutak, volim da slušam raznu vrstu muzike, uglavnom odabir zavisi od trenutnog raspoloženja. Na primer, ovih dana se opuštam slušajući Baha. Meni muzika mnogo znači, posvetila sam svoj život pevanju širom sveta da bih bila u kontaktu i s drugim kulturama kroz muziku. S godinama muziku volim sve više, mislim da ona govori mnogo više od reči. Sjajan je način za komunikaciju emocijama koje ne možemo da objasnimo ni na jedan drugi način. O njoj nabolje govori činjenica da možete da je osetite i doživite ali ne možete da je dotaknete. Velika je privilegija podeliti svoju muziku s drugim ljudima.

Kakav je vaš odnos prema sreći, smatrate li da ste srećna žena?
Nema sumnje da sam srećna, ali takođe znam da moram da budem svesna sebe i drugih ljudi, svega što se dešava oko mene da bih mogla da živim punim plućima. Svako jutro zahvalim što sam živa!

Šta vas inspiriše u životu, šta je vaš životni pokretač?
Mnogo stvari! Slike života, kada zastanete i pogledate zalazak sunca na horizontu, ili ako vas uhvati prolećni pljusak nasred ulice, ili kada vidite dete kako se smeje i igra, ili kada se zagledate u lice stare osobe i proniknete u dubinu njenih bora... Život, sam po sebi, i ljudi me inspirišu.

Kažu da je čovek ono u šta veruje. U šta vi verujete?
Verujem da smo mi ono što radimo. Naša dela prema drugima, kao i prema samima sebi, govore više od reči. Verujem u poštovanje, kako prema drugima tako i prema samima sebi. Verujem da je svako od nas jedan mali točkić u životu, ali jednako važan i snažan u isto vreme. Mnogo ljudi u istoriji je dalo život za svoje ideje i verovanja, a sve u cilju da sledeće generacije žive lepši, bolji i ispunjeniji život. Verujem da moramo da poštujemo tu činjenicu i da se potrudimo da u ovom ludom svetu i sami damo svoj doprinos za sledeće generacije i naučimo da volimo više i lepše komuniciramo sa svojom okolinom. Verujem da možemo da izgradimo bolji svet.

Prvih 25 godina karijere je iza vas, kako biste ih opisali, a kakve godine priželjkujete u budućnosti?
Srećna sam što posle 25 godina bavljenja muzikom imam utisak da sa svakim novim projektom i sama počinjem ispočetka i što mogu da komuniciram sa svetom muzikom koju donosim. Želim da budem zdrava da bih mogla dugo da se bavim muzikom.

Nostalgični tonovi
Fado, u prevodu 'sudbina', tužna je i nostalgična portugalska narodna
muzika. Smatra se da izvođač fada nije uspešan ako publici ne izmami
suze. Glavne teme fado muzike su tuga, nostalgija, bol zbog neuzvraćene
ljubavi, neostvarene čežnje i snovi.

 

Suzana Obradović