Broj 267
Početna > Intervju > Gluma me košta života

Tanja Bošković

Gluma me košta života

Glumica koja je harizmom prave glumačke zvezde pokazala raskoš talenta u predstavi Tajna Grete Garbo govori kako se nosi s godinama, da li je zadovoljna onim što je postigla u životu i otkriva da je najvažnije kada umete da date i primite ljubav

Proslavljena glumica Tanja Bošković, koja više od trideset godina oduševljava publiku svojim izuzetnim ulogama od kojih se mnoge i danas rado pamte i prepričavaju, kaže da joj nagrade ne znače mnogo jer su dolazile u pogrešno vreme, priznaje da je pozorište uvek osećala kao svoju sudbinu, a ne kao izbor i otkriva da je gluma košta života, ali da ju je vera u Boga spasavala od ozbiljnog stradanja. „Kada danas pogledam pozorište, sve češće mislim da nije vredelo baviti se glumom. Bilo je vrlo glupo od svih talenata koje mi je Bog dao izabrati baš ovaj, ali očigledno da drukčije nisam mogla. Valja sebi i nekada oprostiti”, kaže Tanja Bošković i dodaje da je jedva čekala da ode u penziju jer osvojena sloboda ne može da joj se oduzima ni po cenu života.

Koje su razlike, a koje sličnosti između vas i Grete Garbo?
Razlike su ogromne, ja sam voljena i živela sam u blagostanju te ljubavi, moji gubici su relativno maleni, ona je u 13. godini izgubila oca, a onda bila iščupana iz korena i presađena u Holivud, taj površni Holivud. Ta potreba Holivuda da vas upotrebljava za sticanje profita, mislim da je to nešto što ju je dokrajčilo. Cena koju je platila je teška, platila ju je svojim životom, ali to su cene slobode. Pored toga, ja sam sitna, a ona je bila visoka žena i valjalo je to pobediti. Ja sam igračica, dosta brza, mediteranskog temperamenta, ona je bila mnogo hladnija, uzdržanija, s drugačijim mislima. Sve te stvari prave i fiziološke probleme, ali o tome glumci nerado govore jer se brane. Da, posledice postoje, posledice bavljenja umetnošću postoje. Nemojte misliti da pisci, kada završe jedno svoje delo i krenu da puste to delo u svet, ne doživljavaju jednak stres kao i slikari, koji čak ne završavaju svoja dela da bi mogli da ih zadrže, da se od njih ne odvoje. To su one slike koje vas koštaju života, odnosno one uloge koje vas koštaju života, odnosno oni romani koji vas koštaju života. Život u umetnosti je divan, očaravajući, to su stvarno skliske stepenice ka Bogu, jedini naš put, a s druge strane, ostavlja ozbiljne posledice.

Koliko razumete tu njenu potrebu da se izoluje i bude drugačija, jeste li se nekada i vi tako osećali?

Naravno, bar jednom nedeljno mi padne na pamet ne samo da izađem iz glume nego da izađem iz života. To su momenti teškoća i velikih nepravdi. U vremenima kada vidite da se sve oko vas urušava ili bar slika koju imate o svetu i životu, onda stradate na taj način što posumnjate u sve. Teškoće su velike, prva stvar koju naučite je da je život težak. Međutim, onog časa kada sam shvatila da sam dar od Boga dobila ničim zasluženo i da je moje da to što mi je dato unapređujem koliko god mogu, ali ne preko toga, da živim časno kao čovek i da je večnost koja me čeka izvesna i da zavisi od vere i od truda, onda prestanete na taj način da doživljavate teškoće. Vera u Boga je nešto što je mene spasavalo od ozbiljnog stradanja. Kada se u Boga uzdate, kad bićem svojim znate šta je istina, onda možete i da se smirite. U tom poverenju prema Bogu čuči vaše smirenje i te teškoće na dnevnom nivou prevazilazite ili se ne obazirete. Polako postajete drvo. (smeh)

Postoji li neka uloga koja vam posebno znači, a imate li žal za nekom ulogom?
Ponekad da. Fale mi neke pozorišne atmosfere, neki ljudi koji su se preselili u legendu. Predstave nisu puka ponavljanja, izvođenje predstava je život koji živite sa svojim partnerima. Da, ponekad mi nedostaje Đuza u Očevima i ocima, nedostaje mi da ga pogledam u oči, njegove suzne oči. Nedostaje mi da poletim sa Radetom Marjanovićem kao kobila Šindivila... Nedostaje mi što sa Perom Kraljem ne mogu da još podelim... Da, nedostaje mi Pera Kralj, jako.

Goran Marković je rekao da je jedina profesija gora od glumca profesija glumice, slažete li se?
Potpuno! Polako se približavam svojim šezdesetim godinama i još me ne ostavljaju na miru.

U kom smislu?
U svakom smislu! Dosadila mi je površnost, ponavljanja istog polusveta. Malo toga se menja, opet dolaze neki ujedinjeni mediokriteti koji ne dozvoljavaju da oni koji zaista imaju ogromne kreativne moći pokrenu za boljitak ovog jezika i mog srpskog naroda ka boljem, plemenitijem, istinitijem. Ujedinjeni mediokriteti su veoma opasni, jer im je mnogo lakše da imaju alibi za svoj netalenat, nečasnost, jad i prazninu, nego da priznaju da su netalentovani. Lakše je proglasiti sve nas ostale zastarelima i primitivnima i ja pristajem na to. Da, ja sam primitivna jer grlim ljude! Da, imam potrebu da zagrlim čoveka, poznatog i nepoznatog, imam potrebu da kažem nešto lepo, pristojno, na čistom srpskom jeziku, bez tuđica. Imam potrebu da ovaj život ulepšam i izlakiram. Ne mogu da podnosim više zločinstvo, nasilje, neću da se moja deca ranjavaju kroz oči. Ne pristajem na tu stvarnost, moja stvarnost je mnogo lepša.

Kakav odnos imate prema nagradama?

Skupljaju prašinu, valja ih čistiti. To je sve bez veze, to se sve zaboravi. Nagrade su često dolazile u pogrešno vreme, ništa mi nisu značile, više su mi značile one koje nisam dobila po nepravdi i znam da je po nepravdi. Inače, ove koje sam dobila, mogla sam i bez njih. Jedna mi je veoma značajna. Film Volim te najviše na svetu poslat je u obliku koturova, bez ikakve pratnje na festival u Varni. Ni producent, niko nije otišao sa tim koturovima, a ja sam tada dobila nagradu za najbolju glumicu. Niti su me videli, niti su išta o meni znali. E, ta mi je značajna! Dobila sam i „Ćurana” i razne stvari, ali već tada kad sam dobila to nije bilo važno. Tada sam znala i šta mogu i koliko vredim. Mnogo je važnije mladom čoveku u pravom trenutku dunuti u jedra, ali da ga ne oborite tim vetrom.

Za razliku od vaših koleginica, vi ne dajete često intervjue niti se pojavljujete po raznim emisijama, zašto?
Mene nema nigde, a objasniću vam i zašto. Onog časa kada nešto moram, kada je to deo mog posla i saradnje s jednim pozorištem, onda govorim. Odgovoran čovek u današnje vreme dosta mora da poćuti i da potrpi, da se ne nalazi na istom papiru gde i političari. Moram dobro da se zaštitim od tog rđavog uticaja površnosti, pogubnosti i jada svake vrste. Te bezočne pljačke ljudske duše u svakom smislu. U ovom trenutku kada vidim da moji bližnji postradavaju od onoga što je današnji trenutak, onda me često uhvati gnev, što nemam pravo i što je greh, povremeno pobesnim, a moram malo više da brinem o sebi i svojim bližnjima, pa ću i dalje biti što više izolovana u svom duhovnom komšiluku.

Šta mislite o današnjoj kulturnoj sceni?
Nekome je stalo da unizi naš narod i pretvori ga u potrošački svet. Ovde je mnogo više mudrosti, samo treba malo da mrdnete iz Beograda i da sretnete prave mudrace bez silikonskih sisa i usana kao presečena debrecina. Dosta putujem, igram predstave i gledam taj svet gladan reči na svom jeziku. Tamo ljudi dolaze da razmene nešto i da nađu utehu. U ovom gradu dolazi jedna klikica ljudi koja voli da se slika za novine. Na „iventima".

Za Gretu ste jednom rekli da vam je uzbudljivo što je umela da ne pristane na neki glupi kompromis koji bi na bilo koji način ugrozio njeno biće. A vi, šta ste sve žrtvovali zarad glume i karijere?
Znate šta je karijera? Paradni poredak! Ovo čime se bavim nikada ne bih mogla da nazovem paradnim poretkom. Gluma me života košta. Bog vam nešto da, a nešto vam ne dozvoli. I to je pravda. Ja sam izabrana da budem glumica, nisam se oko toga nešto trudila, sem kad sam otišla u školu, ali tad već nisam imala izbora. Dar raspinje strahovito i to nije nimalo udobna pozicija. Velika je to muka, ljudi misle ceo život u veselju prođe, ali nije tako. Izađite na pijac pa viknite svima dobar dan da vidite kako nije lako, a kamoli nešto drugo.

Odnedavno ste i u penziji, prija li vam to i kako ste uopšte odlučili kada je pravo vreme za nju?

Veoma mi prija. Jedva sam čekala da odem u penziju! Videla sam kako izgleda poslednjih 12 godina mog života i boravka u mom pozorištu Ateljeu 212 i kada sam ispunila sve uslove, rekla sam da neću više da me niko maltretira, da pristajem na ono što ne moram, na estetiku koja mi se ne dopada. Ja ću odatle da odem. To ne znači da sam zaboravila one koji i dalje jesu moja porodica – moje prijatelje iz Ateljea, ljude s kojima sam pojela džak soli. Ja nisam od toga otišla u penziju, ja sam otišla od toga da nikakva administracija ovoga sveta ne može da me maltretira ni na koji način. Iz ove pozicije mogu da se potpuno oduprem svemu onome što ne smatram časnim i poštenim i neću da saučestvujem u tome. Više ne pripadam tome! Osvojena sloboda ne može da mi se oduzima po cenu života.

Kažu da je čovek ono u šta veruje. U šta vi verujete?
U Boga. Pričešćujem se, postim, pazim šta radim, trudim se da obuzdam ovu aždaju koja mi na usta izlazi. Jedina važna stvar u životu jeste kada nekoga umete da dodirnete, zagrlite. Najvažnije je kada umete da date i primite ljubav. Ništa drugo nije važno osim spoznaje Boga, a Bog je ljubav.

Šta radite kada ne glumite, u čemu uživate?

Trenutno heklam korpice za Vaskrs za jaja. Volim ručne radove, volim kuću, volim da čistim, da pravim haljine. Zabavljam se radeći rukama. U glumi nikada suštinski ne vidite šta ste uradili, zato volim sve poslove gde rezultat lepo vidite.

Iako kažu da deca uče od svojih roditelja, da li ste vi nešto naučili od ćerke Lane i sina Đorđa?
Sećam se da su imali dve i tri godine kada sam se prvi put rasplakala potpuno neutešno pred njima, a oni su se potpuno zaprepastili. Pitali su me zašto plačem, rekla sam zato što mi je teško, e onda je pala rečenica - Popij čaj. Ja sam u svojoj 38. godini naučila da kada mi je teško popijem čaj, da sačekam da prođe prvi nalet, pa onda polako, sa strpljenjem i s radošću popravim šta se popraviti može.

Ćerka Lana krenula je vašim stopama i upisala je glumu. Šta ste joj rekli, jeste li je podržali ili ste pokušali da je odvratite od te namere?

Ne, ona je krenula svojim stopama, a ja sam joj samo rekla – budi svoja. Svaku odluku svog deteta sam dužna da podržim i kad mi se sviđa i kad mi se ne sviđa. Okrenuću i nebo i zemlju, sve što je u mojoj moći kada mi traže, a dok ne traže, naučila sam da se vežem za stolicu i da sedim s mirom.

Alber Kami je rekao: „Voleti nekoga znači pristati da ostariš sa njim". Vi izgleda vašu slobodu niste želeli da žrtvujete?

Postoje različiti termini – sloboda za nešto i sloboda od nečega. Sloboda od nečega je meni nezanimljiva, a sloboda za ljubav prema Bogu i sloboda za ljubav je ozbiljno preduzeće. Jedan moj prijatelj je jednom u šali rekao: „Ti si bila udata za pozorište”. I izgleda da je tako. Nešto sam dobila, nešto izgubila.

Da li ste od života dobili sve što ste želeli?
Sve što sam želela, a dobila sam i mnogo više nego što sam želela. Dobila sam poverenje, ljubavi više nego što sam zaslužila i to danas vraćam. Mislim da je taj krug ljubavi put i način da ova civilizacija ne proždere samu sebe.

Šta biste voleli da vam donese budućnost?
Samo mir, unutar svoga bića i sklad sa bližnjima. I lepotu. Mislim da je lepota moguća i da joj valja služiti. Lepota onoga što ću kroz svoje namerno izabrane ružičaste naočare videti i onog poslednjeg dana kada se budem selila u večnost. Tome se nadam i tome se i radujem.

Milica Prelević