Broj 266
Početna > Prica > Tata ili - sudija za prekršaje

Aleksandar Timofejev

Tata ili - sudija za prekršaje

Aleksandar Timofejev, direktor i glavni i odgovorni urednik RTV Studio B, otac dve devojčice, govori o lepoti roditeljstva i u šali kaže da se ni on ni supruga Nada više i ne sećaju vremena kada nisu imali dece

Iako je prvi čovek Studija B i vanredni profesor na Akademiji umetnosti, Aleksandar Timofejev tvrdi da se uvek trudi da pronađe slobodno vreme za Asju i Ženju, koje ga, kako iskreno priznaje, vrte oko malog prsta. Kao i većina očeva, razmišljao je o sinovima, ali kada su se rodile ćerke, shvatio je da su ga prvim osmehom vezale za ceo život.

Šta se u vašem životu promenilo njihovim dolaskom na svet?
Mnogo toga, supruga i ja smo u prilično zrelim godinama dobili prvu ćerku a potom i drugu, iz jednostavnog ali i možda malo čudnog razloga. Još davno smo rekli da ćemo imati decu tek kad budemo mogli da im priuštimo ono što su naši roditelji mogli da pruže nama, a to, bar u mom slučaju, nije bilo moguće sve dok je Milošević bio na vlasti. I, sad mi je mnogo lepo. Često u šali kažem da se uopšte i ne sećamo vremena kada nismo imali dece.

Ko je u vašoj porodici zadužen za strogoću, vi ili supruga?
Nekada se i sam začudim kako im, tako malim, uspeva da me vrte oko malog prsta. Trudimo se da ih odgajamo uz priču i dogovore, i to funkcioniše, ne baš na prvu loptu ali upali posle „dužih pregovora". Tako su naši roditelji nas vaspitavali i taj model vaspitanja i mi primenjujemo, za sada uspešno. Imamo veoma žive devojčice, što bi rekao jedan naš prijatelj, nisu od onih što samo sede i crtaju.

Dobili ste ih u zrelim godinama, koje su prednosti i mane vašeg roditeljstva?
Kada mladi dobijete dete, sigurno ima svojih prednosti, nekako kao da odrastate zajedno. Ali, kada postanete roditelj u zrelim godinama, što je moj slučaj, iza vas je određeno iskustvo, mnogo toga ste već prošli i sada u potpunosti možete da se posvetite odgajanju dece, bez nekih propuštenih stvari u životu.

Da li ste pored ćerki priželjkivali i sina?
Kao i većina očeva, razmišljao sam o sinovima, ali kada su se rodile ćerke, shvatio sam da su me prvim dodirom vezale za ceo život. Verujem da su i sinovi lepo životno iskustvo, moja rođena sestra ima sina, poznatog televizijskog novinara i voditelja Mašana Lekića, u čijem sam odrastanju aktivno učestvovao, ali su ćerke za očeve ipak posebna priča.

Po čemu pamtite dane kada su Asja i Ženja došle na svet?
Asja je rođena u znaku Vage kao moja supruga Nada, a Ženja je rođena 25. aprila, istog dana kada i ja, bio je to najlepši poklon za rođendan koji sam ikada dobio u životu. Sećam se da sam sedeo u okolini porodilišta, i sa nestrpljenjem očekivao radosnu vest. Asja se rodila preko dana, iz bolnice sam otišao na posao u RTV B92 i to slavlje je trajalo dugo. Ženja se rodila uveče, sećam se, sedeo sam sam i čekao dugo. Kupio sam viski da častim kolege, ali kako su sati prolazili, otvorio sam flašu pića, tek da prekratim vreme, tremu, brige da li je sve u redu...

Prema vašem porodičnom stablu, pored srpskih imate i genetiku mađarskih predaka i donskih Kozaka, da li neke od ovih gena prepoznajete u ćerkama?
Rusko poreklo sigurno je sačuvano u njihovom karakteru, ali i imenima. Asjino ime izabrala je Nada, Ženja je bio, pretežno, moj predlog. Kad smo otišli u rusku crkvu da krstimo stariju ćerku, sveštenik Vitalij Tarasjev me je samo začuđeno pogledao kad sam rekao ime Asja, jer to u Rusiji nije pravo ime, već nadimak od Anastazija ili Aksinja. Kao ona iz romana Mihaila Šolohova. Kad sam doveo drugu devojčicu i rekao Ženja, on je rekao: „Ma, nemoj me više s tim nadimcima, ona će biti Evgenija". To joj je kršteno ime, na koje je mala Ženja veoma ponosna. Inače, u Rusiji je to prilično često ime, to jest nadimak, kako za žene tako i za muškarce, a kod nas, ja znam samo za još jednu Ženju, najmlađu ćerku pesnika Mike Antića, koju i lično poznajem.

Da li već sada uočavate kod njih neke nasleđene talente, prema novinarstvu, umetnosti, muzici ili sportu?
Ne znam, novinarstvo za sada ne pominju. Moj drugi posao bila je muzika, svirao sam bas gitaru i bubnjeve. Obe devojčice pevaju u horovima u vrtiću i školi, Asja ima želju da nauči da svira klavir a Ženja često govori kako bi želela da nauči da svira gitaru. Devojčice u njihovom dobu najčešće žele da postanu glumice, balerine, a Asja odmalena govori da će biti veterinar. Ženja na to dodaje da će ona, kako bi radila sa sestrom, biti „medicinska sestra za životinje". Obožavaju životinje, kod kuće imamo dve kornjače i ribicu borca koga su prozvale Red jer je crvene boje, a kako je već godinama kod nas, zovemo ga deda Red. Što se sportova tiče, meni je tenis odmalena bio omiljen, u mladosti sam trenirao i plivanje, vaterpolo, jedno vreme bio sam i fudbalski golman. Danas su Asja i Ženja oduševljene skijanjem, odlično se snalaze na stazi i, priznajem, ponosan sam kada sam ih vidim kako samouvereno upravljaju skijama. Odlaze i na tenis, jer se zgrada u kojoj živimo nalazi u neposrednoj blizini teniskih terena, a pohađaju i školicu sportova, pa neka same odluče šta će ih najviše privući.

Šta vam uvek izmami osmeh kod Asje i Ženje?
Asja je pametnica, postavlja milijardu zanimljivih i čudnih pitanja na koja zastanem i ne znam šta da odgovorim. Ženja je pravi mali zvrk, imam nekada utisak da se samo šunja okolo i planira i smišlja neku novu nepodopštinu. Kažu da po karakteru i jedna i druga liče na mene, mislim da se to najbolje ogleda u jutarnjim satima kada namrgođeni ustanemo i prvih pet minuta niko ne progovara. Na svu sreću, to nas brzo prođe.

Vaš savet za uspešno vaspitanje, da li postoji jedan univerzalni model ili zavisi od karaktera deteta?
Nema tu pravila, mislim da bi decu trebalo pustiti da rastu, a mi smo tu samo da kontrolišemo njihovo odrastanje i pokušamo da od njih jednog dana stvorimo dobre ljude. Zato se trudim da Asja i Ženja dobiju potrebno obrazovanje, ali i da, pre svega, uživaju u svom detinjstvu.

 

Žaklina Milenković