Broj 264
Početna > Intervju > Jovana Balašević

Moj stil

Jovana Balašević

Talentovana glumica koja je nedavno briljirala u predstavi Tajna Grete Garbo kaže da ništa ne bi menjala iz svoje modne prošlosti, tvrdi da ljudi danas previše pažnje posvećuju odevanju, otkriva da voli da je uvek drugačija, a svoja i priznaje da ne bi mogla da se zabavlja s muškarcem koji nema stila

Kako si se pripremala za ulogu u predstavi Tajna Grete Garbo, kakav je utisak ostavio na tebe ovaj komad?
Uživala sam. Uloga psihijatra Grete Garbo je bila veliki izazov jer je potpuno drugačija od svega što sam do sada radila. Pritom, iskustvo koje imam u radu s Tanjom Bošković je zaista neprocenjivo i nešto što ću pamtiti ceo život.

Koliko ti kostim u nekoj predstavi ili na filmu pomaže da izgradiš lik koji tumačiš?
Veoma, imala sam sreće još u filmu Kao rani mraz da mi je kostim za ulogu Male Vidre pomogao i samo još nadogradio ono što sam i sama radila na tom liku. U ovom komadu o Greti Garbo imala sam sreću da sarađujem sa Jelisavetom Tatić koja je potpuno tačno uradila kostim za lik psihijatra, uživala sam jer sam imala poverenja čim sam videla same skice kostima. Zahvalna sam i Miri šminkerki - frizeru koja je takođe učestvovala u mojoj transformaciji.

Postoji li kostim u pozorištu koji jedva čekaš da ponovo obučeš?
Vladimir u predstavi Čekajući Godoa, skitnica u tesnom sakou i potrošenim pantalonama, velikim cokulama, sa šeširom. Sve je, naravno, u crnoj boji. U tom kostimu sam potpuno poništila svoju atraktivnost koju bi drugi reditelji naglašavali, ali moja sestra reditelj je to inteligentno odložila kako bi istakla moje druge sposobnosti i vrednosti. Hvala joj do kraja života za skitnicu!

Kada bi mogla da biraš, u koje bi se modno razdoblje vratila?
Pedesete i šezdesete godine prošlog veka bile su prelepe, toliko ženstvene, s divnim oblim linija. To razdoblje je bilo zaista predivno, puno vedrih boja, romantično, infantilno, optimistično...

Na kakvu vrstu transformacije si spremna zarad posla, a koliko si u privatnom životu sklona promenama imidža?

Insistiram da izgledam drugačije, pogotovo kada je rad u pozorištu u pitanju. Obožavam transformacije, kao i reditelje koji to dozvoljavaju. Privatno ne eksperimentišem previše, nisam po tom pitanju dezorijentisana.

Kako danas gledaš na period života u kojem si bila plavuša?

Kao plava nikada ne bih mogla da glumim Rumunku Malu Vidru u filmu Kao rani mraz. Nikada ne bih mogla da igram Jevrejku Riki u predstavi Miris kiše na Balkanu, kao ni Anu Isaković u predstavi Seobe. Bila sam farbana plavuša, tamnih očiju i to se videlo da nije prirodno, posao bi trpeo i bila sam vrlo ograničena za kastinge.

Postoji li nešto što bi volela da zaboraviš iz svoje modne prošlosti?
Ne, zašto? Svemu sam pripadala i sve sam to bila ja. Danas kada gledam stare slike, dosta toga deluje smešno i modno pogrešno, ali bila su to sve medena vremena.

Da li česti eksperimenti s kostimima umanjuju tvoju želju da i u privatnom životu isprobavaš neobične odevne kombinacije?
Donekle, mada me ponekad i inspirišu da nešto što mi se u predstavi dopadne poželim da postane i moj deo u privatnom odevanju.

Jesi li kao devojčica oblačila maminu garderobu?
Kako da ne, sestri i meni je to bila omiljena zabava. Mama je za nas bila oživljena barbika, imala je par stvari sa šljokicama koje smo obožavale da oblačimo. I danas, mama i ja uživamo kada zajedno listamo časopise i osmišljavamo imidž, šta bi i kako bi bilo interesantno ovog proleća i leta nositi i izgledati.

Kako si se oblačila kao tinejdžerka?
Nosila sam duboke martinke sa naroljanim čarapama i šortseve sa kariranim košuljama oko struka. Bilo je tu raznih faza, jer sam se tražila. Svake decenije se menja stil do te mere da se smejete sebi na šta ste ličili i kako ste samo verovali da dobro izgledate. Kakva je to varka.

Misliš li da danas ljudi previše pažnje obraćaju na odevanje?
Obraćaju pažnju, ali na pogrešan način, čitaju iz odevanja samo materijalni status, a ne sve ono drugo što može kroz odevanje da se kaže. Volim taj jezik kao i govor tela, sve mi je uvek interesantnije od blebetanja jer retko ko danas govori ono što zaista misli.

Koji su tvoji kriterijumi u odevanju?
Volim da sam drugačija, hrabra, osobena i da se razlikujem, ali ne tako što bih obukla neku instalaciju, nego po tome što bi sve naizgled bilo jednostavno, ali dobro i neobično uklopljeno.

Koji deo svog tela voliš da istakneš garderobom?

Struk, smatram to inače vrlo ženstvenim.

Šta je, po tebi, odraz glamura?
Glamur je za mene pitanje sjaja i toga koliko ste negovani.

U čemu se osećaš najženstvenije?
To nije spolja. To je uvek unutra u nama i greška je tražiti to u odevnim predmetima.

Jesi li devojka koja mnogo pažnje posvećuje izboru garderobe ili više polažeš na negu lica i tela?
Nega lica mi je važna, ali ne opterećujem se, godine će doći i dolaze i bez tretmana i lasera, pitanje je samo koliko ste srećni. Garderoba me čini srećnom više od maske za lice.

Koliko su ti važne marke kozmetičkih preparata i šminke koju koristiš?
Ne opterećujem se time, važno mi je da sam čista, da moje kreme i sapuni lepo mirišu na vanilu, cimet, grožđe...

Da li bi mogla da budeš s muškarcem koji nema stila?
Nikako. Kao žena, tako i muškarac govori preko onog što nosi.

Moja druga koža
Bela košulja, dobar ali potrošen džins, muške cipele, oprana kosa i ja sam svoja.

 

Milica Prelević
Foto: D. Filipović, privatna arhiva