Broj 263
Početna > Intervju > Trenuci sreće i tuge

Elena Karić

Trenuci sreće i tuge

Dizajnerka nameštaja Elena Karić otkriva da su je u životu odredile ekstremne tuge i ekstremne radosti i priznaje da je njen suprug Jugoslav s vremenom smirio njenu prirodu, a da pritom nikada nije ugrozio njenu slobodu duha

Iako je kao buntovna tinejdžerka bila uverena da joj nije predodređeno da sklapa brakove, jer je želela slobodu i posvećenost umetnosti i ideji, a sebe nije mogla da zamisli ni u kakvom klišeu, Elena već deset godina uživa u ljubavi sa suprugom Jugoslavom i kaže da je njen život dobio na značaju onog trenutka kada je on kročio u njega. I mada je nedavno u gotovo svim našim novinama udarna vest bila da je ponovo u drugom stanju, zgodna mama troje dece otkriva da ipak nema u planu proširenje porodice jer su sasvim zadovoljni trenutnim brojnim stanjem.

Pre nekoliko meseci ste uvršteni među 35 najznačajnijih dizajnerskih zvezda u usponu u Britaniji u knjizi Quintessentially Living. Kako se osećate povodom tog uspeha, koliko vam znače priznanja?
Quintessentially Living je značajna publikacija, koja prepoznaje najbolje od najboljeg, i ne mogu reći da mi ne godi to što sam uvrštena među tridesetak svetskih dizajnera koji su obeležili britansku dizajnersku scenu u proteklom periodu. Ipak, najveća nagrada posle više od 10 godina rada za mene je sve veći broj klijenata, kako u Srbiji tako i širom sveta, koji imaju poverenje u ono što radim, što mi omogućava da ne pravim kompromise kada je poimanje estetike u pitanju.

Dok ste u britanskoj prestonici dobijali priznanja za svoj rad, u Beogradu se malo toga znalo o vašem poslu. Kako vi gledate na to?

Verujem da je to zbog toga što sam svoju karijeru započela, a potom i gradila najpre u Velikoj Britaniji. Tek pre tri godine u Beogradu smo otvorili kancelariju a potom i izložbeni prostor u kome se mogu pronaći komadi sa potpisom Lorca Design.

Kakav je nameštaj koji dizajnirate, kome je on namenjen?
Nameštaj koji dizajniram je namenjen publici koja ima specifičan odnos prema ručnom radu. Moji klijenti su ljudi istančanog ukusa, koji vole umetnost. Naročito mi je drago što se baza klijenata Lorca Designa svakodnevno uvećava uprkos činjenici da je ovo područje godinama trenirano da veću pažnju pridaje nečemu što dolazi odnekud spolja, što ima epitet stranog, makar to bila i serijska proizvodnja u odnosu na ručni, unikatni rad.

Šta vas inspiriše, u čemu vidite lepotu?
Nikada nisam imala problema sa inspiracijom. Čak mi se često dešava da imam mnogo više ideja od realnih mogućnosti da ih sprovedem. Pretpostavljam da se to dešava svima čiji je unutrašnji svet maštovit. Priroda je fantastična i vrlo inspirativna sa svojim formama, bojama. Stari nakit, dečje igračke, formacije oblaka... U svemu mogu naći podsticaj za kreativno razmišljanje.

Kada se s ove distance osvrnete na ono što ste dosad postigli, na šta ste najponosniji i kome ste najviše zahvalni za uspeh?

Zahvalna sam mojoj porodici koja je, pružajući mi sigurnost i utočište, bila ujedno i najveći oslonac tokom svih godina mog profesionalnog rada. Ukoliko treba da izdvojim jedan projekat, onda je to svakako rezidencijalni objekat u srcu starog Dedinja sa četiri stambene jedinice koji je u potpunosti i enterijerski i eksterijerski moje autorsko delo. To je nešto što će, pretpostavljam, ostati da traje i posle mene.

Šta mislite da je odredilo vaš život?

Odredila me je moja primarna porodica u kojoj sam odrasla. Odredile su me ekstremne situacije u životu. Ekstremne tuge i ekstremne radosti. Odredilo me je majčinstvo. Kao i moj suprug, uz koga sam se menjala, sazrevala, koji je s vremenom smirio moju prirodu, a da pritom nikada nije ugrozio moju slobodu duha.
 
Šta ste u životu želeli, a šta vam se ostvarilo?
Moram priznati da je moj život potpuno drugačiji od onoga kako sam ga kao dete zamišljala. Mislila sam kao buntovna tinejdžerka da mi nije predodređeno da pravim zajednice, sklapam brakove. Nisam mogla da zamislim sebe ni u kakvom klišeu. Želela sam slobodu i posvećenost umetnosti, kreativnosti, ideji. I decu. Kontradiktorno je to što nisam htela vezivanje za partnera, ali sam imala majčinski instinkt, kao vrlo, vrlo mlada. Međutim, jedna okolnost uslovljava drugu. Jedan izbor, ta inicijalna grudvica, odredi niz koju će se stranu, u kom smeru kotrljati lavina sudbine. Na šta će na tom putu nailaziti, koga i šta sve usput nositi i donositi.

Živite lep život, neko bi rekao i život iz bajke, jeste li ikada sanjali da će biti baš tako?
Moj život nikako nije život iz bajke, samo što sam naučila da svaku životnu nedaću nosim, da iz nje učim i da ne manifestujem spolja tuge i nesreće koje su mi se dešavale. Ne, nikako nije život iz bajke, ali sam ja na njemu zahvalna. Trudim se da iz njega izvučem najbolje, da ponudim najbolje i da učinim najbolje. Koliko god mogu. Kako za sebe tako i za druge.

Koji su vaši trenuci najveće sreće i tuge?
Ima momenata koji me često uzmu pod svoje, pa mi se čini da eho nekih doživljenih tuga i gubitaka nikada neće prestati da odzvanja u mojoj duši, ali onda se valjda saživim s njima, stopim i potrudim  da od njih napravim najlepšu muziku i pronađem sreću u malim, svakodnevnim stvarima.
 
Nedavno ste napunili 40 godina. Šta ste naučili o sebi u protekloj deceniji?
Ne mislim da postoje bilo kakve vremenske barijere ili ograničenja koja bi bilo kog umnog čoveka mogla da limitiraju i uskrate za sticanje novih znanja, otkrivanje novih stvari o sebi i drugima, za nove početke i pomeranje granica. Nikada nije kasno da se okrenemo sebi, budemo bolji prema drugima, da započnemo novi posao, menjamo okolnosti koje nam ne prijaju i doprinesemo svojoj sreći.

Kako se osećate kao žena u četrdesetim godinama, plašite li se starenja?

Ne mogu da generalizujem, ali posmatrano iz sopstvenog iskustva, svaka nova godina donosi veću slobodu. Svakim danom upoznajem sebe, idem sve slobodnije ka svojim potrebama. Deca rastu, iako smo im uvek potrebni, imam utisak da imam za trunčicu više prostora za sebe samu. Što bi Ekart Tol rekao: „Ne postoji ni prošlost ni budućnost, već samo sadašnji trenutak". S godinama sam naučila da živim taj sadašnji trenutak. U mladosti se sve svodi na ono što si uradio ili što bi tek trebalo da se ostvari. Godine donose spokoj, a to je ozbiljno dobra stvar.

Mediji vas često po lepoti porede sa Anđelinom Žoli. Laska li vam to?
Naprotiv. Apsolutno se ne nalazim u tim poređenjima. Ono na šta polažem veliku pažnju je kakav je ko iznutra. A po tom pitanju ne vidim apsolutno nikakvih sličnosti.

Važite za jednu od naših najstilizovanijih dama, kada ste počeli da vodite računa o svom izgledu, koja je tajna dobrog stila?
Dobar stil je kada se izražavate kroz različite segmente onako kako je najbliže vašem unutrašnjem biću. Bilo da je to moda, prostor u kome živite ili način na koji komunicirate s ljudima. Kada je ono što ste vi iznutra i ono što manifestujete spolja u harmoniji. Higijena u vidu kozmetike se podrazumeva, ali ona ne pegla bore i ne zateže mišiće. Danas mogu slobodno da kažem da jogom i meditacijom održavam mentalnu higijenu i ulepšavam svoj um, a ulepšavajući um, paralelno se ulepšava i telo.

Kako izgleda jedan vaš dan, od jutra do večeri?
Rano jutro je vezano za decu, zajednički doručak i njihov odlazak u školu, a posle jutarnje kafe sa suprugom počinje kreativni deo radnog dana. U Lorca Designu svakodnevno nastaju nove ideje, analizira se mogućnost njihovog sprovođenja. Kontakti s klijentima, kako u zemlji tako i u inostranstvu, koordinacija sa šourumom, kontakti s novinarima, rad na novim kolekcijama nameštaja. Poslepodne je vezano za decu, domaće zadatke, sportske aktivnosti, muzičke škole...

U današnje vreme razvodi braka postali su sve češći u našoj sredini. Kako vi negujete i čuvate svoju ljubav?
Posle decenije zajedničkog života s Jugoslavom, mogu slobodno da kažem da ljubav nije nešto što uspeva na „neplodnoj zemlji". Uzalud je negujete i održavate ako se dvoje nisu našli. Imam utisak da tek sada, nakon toliko toga zajednički proživljenog, zapravo shvatam koliko je moj život dobio na značaju onog trenutka kada je moj suprug kročio u njega. Naravno da su kompromisi i poštovanje različitosti izuzetno bitni.

Verujete li u ljubav do kraja života, mislite li da ćete s Jugoslavom ostariti?
Verujem da naša ljubav ima šansu da istraje.

Umetničku crtu nasledili ste od majke, a da li ste je preneli i na vašu decu? Čemu ih učite?
Sklonost ka umetnosti je očito nešto što nam je zapisano u genetskom kodu. Moj najstariji sin Luka studira glumu, mali dečaci Matija i Simon takođe pokazuju sklonost ka muzici i slikarstvu. Simon je kao sasvim mali s nepune dve godine znao da navede imena svih slikara iz naše porodične kolekcije slika. I dan-danas kada je ljut kaže: „Idem da gledam u onog Dobrovića da se malo smirim". Najbitnije mi je da moja deca ponesu od kuće osećaj sigurnosti i slobode. Da budu ono što jesu, rade ono što vole, a da je njihova primarna porodica tu kao zaleđina zauvek.

Koje svoje osobine prepoznajete kod njih?
Pored sklonosti ka umetnosti, odnosu prema estetici kao bitnoj kategoriji u svakom segmentu života, često kod njih prepoznajem emotivnost, istrajnost pa i tvrdoglavost koja može biti plodonosna, ali može i da sputa.

Nedavno je u gotovo svim našim novinama udarna vest bila da ste ponovo u drugom stanju. Iako ste kasnije demantovali te napise, imate li u planu da uskoro proširite porodicu?
Ne. Sasvim smo zadovoljni trenutnim brojnim stanjem.

Postoji li nešto što vam nedostaje u životu, možete li da kažete za sebe da ste srećna žena?
Sreća nije nešto gotovo. Ona dolazi s našim postupcima. Radila sam na tome da ne zahtevam previše, prihvatim sve što mi je predodređeno i budem zadovoljna malim stvarima. Posmatrajući tako stvari, ja sam srećna žena.

 

Milica Prelević
Foto: Milena Rakočević