Broj 261
Početna > Intervju > Ženama sam poklanjao sebe

Goran Karan

Ženama sam poklanjao sebe

Dalmatinski tenor i ove godine održaće tradicionalni osmomartovski koncert, a osim dobro poznatih hitova Vagabundo, Ostani i Lipa si lipa, publika će imati prilike i da čuje najnovije pesme iz njegove muzičke kuhinje

Posle četiri godine diskografske pauze, uz ekipu vrhunskih saradnika, Goran Karan započeo je snimanje novog albuma pun inspiracije jer želi da svojoj publici pruži najkvalitetnije pesme. Pred novo druženje s beogradskom publikom, talentovani muzičar tvrdi da ima bogatu istoriju svih bolesti i torbu sa svim greškama koje je moguće počiniti, ali je na putu da bude još bolji, priznaje da je često svojim sinovima otac u pokušaju i otkriva da je u životu damama poklanjao uglavnom sebe.

Na koncertu u Domu sindikata najavili ste izvođenje nekih novih pesama, znači li to da će uskoro i novi album?
Beogradski koncert biće uvod u turneju koju planiram da napravim povodom izlaska mog novog albuma. Nisam moderan, pa ne snimam novi album svake godine kao većina mojih kolega, već čekam da se najkvalitetnije pesme izdvoje i sakupe. Trenutno sam pun inspiracije i ne mogu da stanem sa stvaranjem. Neke od novih pesama pevaću i na koncertu, ali naravno, biće tu najviše starih stvari koje publika voli.

Radujete li se ponovnom susretu s beogradskom publikom, kako se pripremate za koncert?

Moj bend i ja imamo lepu istoriju odnosa s beogradskom publikom i uvek smo u vašoj prestonici imali divne koncerte. Do sada je stvarno sve bilo odlično i tako će biti i sada, sigurno ćemo podeliti neke lepe emocije. Svaki koncert shvatam kao ozbiljnu priču, ali i kao teret, jer kad jednom uradiš nešto dobro, drugi put bi trebalo da bude i bolje.

Koji je vaš recept za dobar koncert?

Postoji samo jedan sastojak, a to je publika. Ona je najbitnija.

Šta je za vas muzika, a šta inspiracija?

Muzikom izrazim sve ono što mi je na duši, a mislim da me muzika čini i boljim čovekom. Muzika je sredstvo kojim ne moram reći šta bi ljudi hteli da čuju, ona ima terapeutsko dejstvo, a dozvoljava mi čak i da vičem, što mi prija. Nekad mi se, kad pevam, dogodi da zaboravim šta sam i ko sam. Košulja mi ispadne iz pantalona, kosa mi se raščupa i onda se vidi da muzika dolazi duboko iz mene. Taj zanos se retko dešava i to bih nazvao inspiracijom.

Koliko vam inače znači 8. mart?

Velika je laž da je taj dan poseban. Često dolazim u Beograd i nebitno je da li je osmi mart ili trinaesti. Svaki put se trudim da dam sebe, svoje srce, da ljudima pružim maksimum i da budem perfekcionista nevezano za datum i povod.

Šta ste u životu obično poklanjali damama?

Sebe, iako to nije tako pohvalno, ali znate kako se kaže - poklonu se u zube ne gleda. (smeh)

Muškarci uz vaše pesme osvajaju lepši pol. A čime vi osvajate dame?
Šta znam, možda ima veze s tim što sam divljeg izgleda, pa kad iz divljaka ispliva nešto nežno, onda valjda to ima neku posebnu težinu i draž.

Jeste li emotivni, šta vas može rasplakati?
Ljudske priče i lepota u svim svojim oblicima. Predrasuda je da su muške suze retke, ja sam veliki emotivac, a često umem i brzo da planem.

Koja je najromantičnija stvar koju ste u životu napravili?

Napisao sam pesmu.

Da li ste ikad pevali serenade pod prozorom?

Često, kad sam bio zaljubljen. Pevao sam o svemu što mi je bilo na srcu, jer u tim trenucima ionako važi ono „adio pameti".

Šta je za vas ljubav?

Proces, jer čovek je uvek u nekoj fazi ljubavi, ako ne u gorućoj, onda u tinjajućoj. Ustaneš, odeš na posao, a u glavi imaš sve vreme to da ćeš uskoro videti nju ili njega, što ti daje snagu da preguraš taj obavezan deo programa.

Kako biste opisali sebe?
Impulsivan sam i žestok, a s obzirom na precenjenost životnih iskustava imam bogatu istoriju svih bolesti i torbu sa svim greškama koje je moguće počiniti. Ipak, hteo bih da budem bolji. Još sam na tom putu.

Koje svoje mane biste voleli da se rešite?
Nekoliko njih, a naglost je svakako jedna od najmanje poželjnih.

Plašite li se okruglih rođendana i starosti?
Kako starim, čini mi se da godine prolaze sve brže i brže. Ipak, dobro mi je u životu, imam sreću da se bavim poslom koji sam sam izabrao, imam sreću da sam osetio šta to znači kad te neko voli i kad nekoga voliš. Starost ima svojih mana, ali i prednosti, nadam se.

Već nekoliko decenija imate dugu kosu, znači li to da ne volite promene?

Znate kako se kaže: kratka pamet - duga kosa. Šalu na stranu, sebi sam draži s dugom kosom, jer mogu da je vežem u rep, a mogu i da je pustim, dobijem želju da ričem iz lavlje pećine.

Imate četiri sina. Da li vam je nekada žao što nemate i ćerku?

Nemam problema sa onim stvarima na koje ne mogu da utičem. Pada kiša - odlično, pada sneg - davno nije padao, baš sam ga se uželeo, duva vetar - sjajno, mrsiće mi kosu. Čoveku ide čovečje, a Bogu božje, tako da mi ne možemo odlučivati o nekim stvarima.

Šta biste rekli, kakav ste otac?
Moj život je niz malih odlazaka i povrataka koji čine da se mi koji se volimo zaželimo jedni drugih. Najčešće sam otac na službenom putu koji je prema njima prijateljski nastrojen, iako često nisam dosledan u vaspitno-obrazovnim merama. U stvari, ja sam otac u pokušaju, a kakav sam, to još tim stručnjaka razmatra.

Da li biste voleli da vas neko od sinova nasledi u muzici?
Ne bih voleo u to da se mešam. Oni treba da nađu način na koji će biti srećni. Bilo bi lepo da se bave muzikom, jer muzika obogaćuje ljude, ali ja ništa ne forsiram.

Možete li za sebe da kažete da ste srećan čovek?
Naravno da mogu, i evo reći ću to - Ja sam srećan čovek!


Milica Prelević