Broj 259
Početna > Intervju > Istorija koju nismo učili

Igor Marojević

Istorija koju nismo učili

Kao sin i unuk porodice kolonista, pisac Igor Marojević otkriva okolnosti i motive koji su ga vodili kroz pisanje knjige o vojvođanskim Nemcima, koja je izazvala burne reakcije javnosti

Novi roman pisca, prevodioca i urednika Igora Marojevića Majčina ruka, najzrelije je njegovo delo do sada, tvrde kritičari. Roman po prvi put u srpskoj književnosti otvoreno i ubedljivo rasvetljava osetljivu i bolnu temu odnosa novih vlasti i domaćeg stanovništva prema folksdojčerima posle Drugog svetskog rata.

Kao pisac prisutan si više od 14 godina. Koliko je teško trajati u vremenu instant bestselera i knjiga koje se prodaju po kioscima?

U Srbiji je teško trajati u svakoj profesiji ako čovek hoće regularno da radi. Nisu problem samo instant bestseleri i knjige koje se prodaju po kioscima nego i zaostala i korumpirana književna scena. Zbog svega toga, kad mi zatraže da napišem varijacije na Kišove Savete mladom piscu, moj prvi savet je otprilike: „Dobro razmisli da li moraš da se baviš pisanjem". Ne bih nikog da obeshrabrujem, ali dobro je unapred znati sa čime će čovek potencijalno imati posla.

Iako živimo u vremenu top-lista, čovek uvek i jedino treba da se takmiči samo sam sa sobom. Jesi li prevazišao sebe svojim novim romanom Majčina ruka?

Ako pisac ima vremena i volje da savesno obavlja svoj posao, neizbežna mu je makar minimalna uzlazna putanja. Majčina ruka je prva knjiga u kojoj uspevam da zadržim značenjske potencijale teksta a da rečenica bude pitka i razumljiva najvećem broju ljudi, te radnja pregledna. To se odrazilo i na reakciju publike, koja je na ovu moju knjigu reagovala bolje nego na ranije. Mislim da sam Majčinom rukom prevazišao sebe iz perioda do 2011. godine. Ali, ne i sebe iz 2012. godine. Smajlić sa naočarima.

Kritičari tvrde da si sazreo. Koliko si se lično promenio od svog prvog romana? Jesi li sazreo kao pisac. Ali i kao muškarac?

Do neke mere sam sazreo kao pisac. Donekle i kao muškarac, mada muškarac nikad ne sazri do kraja. Uvek mu ostanu neki „bed sektori", polja nasleđena iz puberteta. S druge strane, za pisanje je dobro da nešto ostane nasleđeno iz puberteta, ali ne mnogo toga. U svakom slučaju, pisac koji želi ulaznom putanjom, pišući bolje upoznaje sebe. A bolje upoznajući sebe, bolje i piše. I tako ukrug.

Baviš se temom koja do sada nije bila obrađivana kod nas u literaturi. Otkud ideja?

Moja baka i njeni živeli su u kući prognanih folksdojčera u Vrbasu. U toj kući sam proveo mesece, ako ne i godine. Pitao sam srodnike i susede otkud nama nemačke kuće, ako su ih već tako zvali, i šta je bilo sa njihovim izvornim vlasnicima. Majčina ruka je okasneli odgovor na ta moja pitanja a dobija ga, umesto mene, moj šesnaestogodišnji glavni junak. I, naravno, čitaoci.

Kroz priču o jednom dečaku i njegovoj porodici otkrivamo deo istorije koju nismo učili u školi. Gde si pronalazio građu?

Razne nemačke, američke i naše radne grupe i fondacije objavile su, naročito poslednjih godina, svoja istraživanja o progonu podunavskih Švaba posle Drugog svetskog rata. Kako kaže jedna od glavnih junakinja Nemica Herta Šleser, koja je u jednom trenutku devojka glavnog junaka: „To što ih nema na svakom koraku, ne znači da stvari nisu dostupne".

Osim što je naslov knjige, šta pomisliš kada kažeš majčina ruka?

Neizbežno pomislim, ipak, najpre na njen sadržaj: na dečaka koji je bio dovoljno smeo da se upozna ne samo sa svojim emocionalnim kapacitetima nego i sa prošlošću svoje porodice, grupe iseljenika sa granice Crne Gore i Hercegovine u Vojvodinu, i sa prošlošću devojaka koje mu se sviđaju, sestara iz porodice podunavskih Švaba, prezimena Šleser. Kad ne izaziva asocijaciju na samu knjigu, naslov me asocira na ruku moje majke, pa na ruku njene majke, moje pokojne bake. Onda bih da zamislim ruku babine majke, ali je, nažalost, nisam upoznao.

Knjiga je izazvala različite reakcije. Kakva ti je bila namera - da uzburkaš strasti ili rasvetliš deo istorije o kojoj malo znamo?
Želeo sam da rasvetlim deo manje poznate istorije, ali ne i da uzburkam tolike strasti. Nije meni problem da moj roman bude kontroverzan ali njegovo delimično pogrešno, preideološko čitanje, zbog njegove posebne aktuelnosti dok je odjekivala priča o restituciji, pokazuje nivo ovdašnjeg javnog govora. S druge strane, verovatno je sve to doprinelo boljoj prodaji.

Na početku knjige piše da likovi nemaju veze sa tobom, tvojom porodicom i vašim nekadašnjim sugrađanima. Koliko te ljudi poistovećuju sa onim što pišeš?
Ne baš njihov zanemarljiv procenat. Ima ih dosta koji misle da sam, na primer, dete razvedenih roditelja i jedinac, a nisam ni jedno ni drugo. Takva predstava je izgrađena na osnovu iskustva glavnog junaka Majčine ruke, Žege, Dvadeset i četiri zida, i ne samo tih mojih romana. Na takve nesporazume valja biti spreman. Početna napomena u romanu pak služi više kao neki pravni lek za slučaj da se neko prepozna.

Trač ili istina da spremaš priče iz ženskog ugla o tipovima žena. Dok ne dočekamo, otkrij nam kako vidiš žene u današnjoj Srbiji?

Živa istina. Naslov te knjige priča biće Mi Beograđanke. Upravo radim na njoj. Žene vidim kao sloj kom je u današnjoj Srbiji teže zbog zaostalosti društva. Neke od njih se bore za individualizam bez obzira na sve prepreke ali mnoge, najčešće na sopstvenu štetu, pokušavaju da nadmudre patrijarhalni sistem neiskreno mu se priklanjajući. I o jednima i o drugima, najčešće u kontekstu ljubavne prisnosti i ljubavnih nesporazuma, biće reči u knjizi.


Jelena Ranković