Broj 254
Početna > Poznati > Život je kao igra

Aleksandar Josipović

Život je kao igra

Da su talenat, rad i maksimalna posvećenost plesu jedini put ka uspehu, govori životna priča Aleksandra Josipovića, soliste u čuvenom Mulen ružu, koji je s malo novca i puno želja otišao u Pariz da ostvari svoje snove

Iako je u Beogradu studirao Prirodno-matematički fakultet, Aleksandar je diplomirao plesnu pedagogiju u Francuskoj i završio postdiplomske studije iz psihoterapije pokreta u Holandiji. Radio je na projektu koji je bio vezan za holokaust - Život i rad Simona Vizentala, i u Americi završio master iz oblasti neurolingvističkog programiranja, NLP (nauka koja se bavi proučavanjem ljudskog ponašanja). U njegovu profesionalnu biografiju dugu dvadeset godina upisano je osam nacionalnih titula državnog šampiona u sportskom plesu, brojne medalje na svetskim prvenstvima, putovanja i učešća na gala koncertima širom sveta... Od 2002. godine je član međunarodne trupe Mulen ruža, redovan član tima - solista, i ključni član tima. Napisao je tri knjige, govori jedanaest jezika i često drži predavanja i seminare u Srbiji. Čeka nove izazove, verujući da je svaki dan nova životna lekcija.

Kao dečak ste na jednom letnjem raspustu gledali Prljavi ples i Patrika Svejzija dok se traka nije izlizala i nakon toga počeli da se bavite plesom u rodnom Lazarevcu? Čime vas je ples opčinio?
Sa plesom sam počeo u devetoj godini nakon što su moji roditelji odlučili da je za moju sestru Sandru i mene važno da razvijemo i socijalne veštine. To je baš bilo posle letovanja u Hrvatskoj, gde sam tri meseca gledao skoro svakog dana taj film. Moja majka je sjajan igrač i poseduje veliki talenat i ljubav prema plesu, pa verujem da sam talenat nasledio od nje, dok otac ima sjajan, istančani dar za umetnost. S tim nasleđem imao sam sve predispozicije da se uspešno bavim plesom. Sam sam naučio i shvatio da volim takmičarski ples. Pobede su mi davale samopouzdanje potrebno za razvoj i izgradnju takmičarskog duha i ličnosti. Ples mi je dao priliku da naučim da izrazim svoja osećanja bez reči, a i kao vrsta terapije, pomogao mi da prebrodim mnoge emocionalne prepreke tokom devedesetih, a i kasnije.

U Pariz ste otišli s malo novca i koferom punim snova. Kako ste se osećali na početku tog puta kojim se teže ide?
Pariz, karta u jednom pravcu, u novčaniku 500 evra koje mi je moja omiljena baka Natalija dala, dva kofera. Bio je septembar i ja sam znao da ostajem, pa sam poneo sa sobom zimsku odeću. Putovao sam autobusom 24 sata jer sam hteo da uštedim što više novca... Bio sam realan, uzbuđen i samo fokusiran na uspeh i želju - da igram i da se obrazujem.

Danas igrate u čuvenom Mulen ružu. Sećate li se audicije koja vam je otvorila velika vrata?
Sećam se svega - pa i koreografija koje sam imao. Kada želite da profesionalno radite kao plesač, veoma su bitne plesne sposobnosti i tehnika. Sam kankan je veoma naporan i brutalan. Ja uradim 52 predstave za mesec dana! Ali pored toga, važni su harizma, ličnost kao i telesne proporcije. Audicije se održavaju svuda po svetu i veoma je teško ući u kompaniju. Još ako nemate EU pasoš, kao što je bio moj slučaj, šanse su vam stvarno male.

Na pitanje koji je vaš najveći uspeh uvek kažete da je to zdravlje. Koliko je teško ostati na zemlji pod jakim svetlima reflektora, usred sjaja, opijajućih aplauza i dodirnutih zvezda?
Britanski naučnici su rekli da je recept za srećan i zdrav život - posadite biljku i uzgajajte je; prisetite se svojih srećnih trenutaka (najmanje pet) na kraju svakoga dana, odvojte vreme za razgovor (najmanje jedan sat nedeljno s voljenom osobom); nazovite prijatelja s kojim niste dugo razgovarali i dogovorite se da se vidite. Svakoga dana počastite sebe nečim i polagano uživajte u tome; dobro se nasmejte barem jednom dnevno; vežbajte pola sata tri puta nedeljno; nasmešite se ili pozdravite nepoznatu osobu barem jednom dnevno; prepolovite vreme provedeno pred televizorom, što sam ja doktorirao jer nemam TV u kući; širite dobro raspoloženje: svakog dana učinite nešto dobro za nekoga. Veoma jednostavno, što kažu Amerikanci - keep it super simple, keep it smart simple, keep it sexy simple...

Ističete važnost koordinacije tela i duha. Telo negujete svakodnevnom vežbom i nastupima. Šta hrani vašu dušu?

Body, mind and soul. Sem što igram svakog dana - dva puta dnevno (plus probe), tri puta imam kardiotrening, dva-tri puta radim u teretani s trenerom, spavam što više mogu, jedem i do šest puta dnevno, poluvegetarijanac sam, ali moju dušu hrane putovanja, prijatelji i pisanje.

Slikari su na platnu kroz istoriju ovekovečili pokret, vi igrate gotovo svakodnevno, ali ste do sada napisali i dve knjige. Kome ste ih namenili?
Prve dve, Lets dance - nove metode u plesnoj pedagogiji i Da li ste za ples? namenjene su svim zainteresovanima za pokret i ples - od plesača - sadašnjih, budućih, preko roditelja koji šalju svoju decu u plesne ustanove, do plesnih instruktora koji žele da osveže svoj program i nauče kako se na akademski način održavaju plesni časovi. Kažem akademski, jer ni dan-danas u Srbiji, koliko ja znam, ne postoji institucija koja se bavi edukacijom plesnih pedagoga na akademskom nivou. Neke od mojih knjiga su već pod pokroviteljstvom Međunarodnog saveta za ples Uneska, a neke su na spisku i kao stručna literatura, pa me sve to raduje. Treća, Život je igra zato igraj pametno je posebna, jer sadrži vežbe i koreografije, koje su za svakoga.

Nesebično prenosite znanje i iskustvo. Često dolazite u Srbiju, držite predavanja, radionice, dovodite svetske igrače... Šta kažete ljudima koji dolaze na vaše seminare?
Energija, ljubav, strpljenje, volja, želja osnovni su elementi za bilo koji rad. Moj moto je da ako radim nešto, ili se maksimalno angažujem, ili ne započinjem. S obzirom na to da nikada nisam imao uzor, od srca savetujem da ne prate moje, već da grade svoje životne puteve. Ljudi koji dolaze na seminare su iz cele bivše Jugoslavije, različitih plesnih tehnika, godišta... i svi oni dobro znaju da sam veoma iskren, pa ih savetujem da uče na mojim lošim rezultatima. Neuspeh u životu ne postoji, već samo loši rezultati. Poruka je skoro uvek slična - svako je jedinstven i ovom svetu nije potreban još jedan Aleksandar Josipović. Budite svoji, univerzalni, radite sa profesionalcima i ne radite copy/paste!

Da li je život igra sa unapred određenim koracima ili sami smišljamo koreografiju za taj ples?
Život je i ples i koreografija i ništa od toga. Sve zavisi kako ko gleda. Za mene to je kombinacija igre i koreografije... život nije takmičenje, već igra ili splet igara sa svojim pravilima i zato treba igrati pametno. Ali treba biti uvek otvoren za nove koreografske avanture.

Jelena Ranković
Fotografije: sva prava Aleksandar Josipović, Mika Knežević