Broj 250
Početna > Intervju > Umetnost je misionarski posao

Goran Jevtić

Umetnost je misionarski posao

Iako kaže da se i u životu i u glumi trudi da stane na stranu ugnjetavanih u njihovoj borbi za pravo da žive dostojanstveno i kao deo sveta kojem pripadaju, Goran Jevtić ipak ne gaji iluzije da će ljudi postati blagonakloni prema različitostima

Neposredno pred američku premijeru filma U zemlji krvi i meda, talentovani glumac odgovarao je na pitanja iz Njujorka i pričao o lekovitosti filma Parada, susretu sa Anđelinom Žoli i zamkama koje život nosi. - U trenutku dok završavam ovaj intervju, sedim u svojoj sobi u hotelu Valdorf Astorija u Njujorku i čekam premijeru, sa 27. sprata gledam Petu aveniju i oblakodere, na ulicama milione ljudi i žutih taksija i sadašnjost izgleda toliko divno da o budućnosti i ne razmišljam", kaže Goran.

Kako si zadovoljan reakcijama publike na film Parada?
Parada u ovom trenutku već ima više od 200.000 gledalaca, što je fantastičan uspeh za četiri nedelje prikazivanja, a tek nam kreće distribucija po Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Bosni... Po reakcijama publike koje sam slušao u salama na premijerama, kao i po porukama koje dobijam od kolega i prijatelja, mislim da smo uspeli da filmom dođemo i do ljudi koji su bili skloni predrasudama.

Veruješ li da ovaj film zaista može da promeni stavove ljudi?

Verujem da im je naš film lekovit. Nemam iluzija da će oni posle gledanja postati blagonakloni prema različitostima, ali sam siguran da neće biti nasilni. To je, između ostalog, i bio naš cilj.

Smatraš li sebe hrabrim zbog izbora koje si pravio u karijeri i šta ti je uopšte presudno kada biraš ulogu, šta utiče na to da je prihvatiš?

Uloge sam uvek birao po problemima koji one u sebi nose i po tome da li sam mislio da su to problemi koji su društveno važni, kao i njihova pozadina. I u životu i u glumi sam se trudio da stanem na stranu ugnjetavanih u njihovoj borbi na pravo da žive dostojanstveno i kao deo sveta kojem pripadaju. Igrajući kralja Aleksandra Obrenovića, bavio sam se time koliko jedan čovek, koji je uz to i kralj ili otac nacije, zapravo pati zbog odsustva sopstvenog oca i potrebe da bar u tome bude kao i bilo koji drugi čovek. Kroz Svetog Savu me je interesovalo kolika je žrtva mladog čoveka da potrebu za ljubavlju ili mirnim detinjstvom podredi interesima države, a u Daliju da pokažem da je ekstravagancija samo maska podjednako nesigurnog i stidljivog čoveka. U Hitleru ili Verhovenskom da pokažem kako smo za monstruoznost i zlo onih koji nas vode podjednako krivi jer hranimo njihovo zlo svojom pomirljivošću i odsustvom pobune... Zapravo sam se uvek trudio da razumem čoveka u njegovim krajnostima i pronađem razlog njegovog delovanja kako bih i sebe i publiku upozorio na zamke koje život nosi i na to koliko je važno da se bavimo i sobom i drugima na jednom dubljem nivou sa empatijom za svet koji nas okružuje da bismo u tom svetu i sebe i druge učinili boljim. Jedino što ja zapravo želim jeste da u ljudima budim ljudskost i ljubav i svaku ulogu koja u sebi nosi taj potencijal uvek ću prihvatiti da igram.

Koje si istine do sada otkrio o sebi kroz glumu?
Teško je reći koje sam istine otkrivao kroz glumu o sebi, to bi značilo pisanje autobiografije, jer svakom novom ulogom upoznajem sebe kroz lik koji igram sa svim onim pitanjima i problemima koje taj lik u sebi nosi. Kada otkrijem ta pitanja, želje, strahove, smeh, hod, navike i ponašanje nekog lika, onda obično razmišljam kako on izgleda, reaguje, kakav ukus ima, kako se oblači i kako bih ja u takvoj situaciji izgledao. Proces koji glumac prolazi do pravljenja lika vrlo je složen i dugotrajan i uključuje traganje po sopstvenom sećanju i iskustvu, analizu sebe iznova i iznova. Zbog svega toga je važan lik, ali i sam umetnik koji ga igra, kao i njegov lični život. Kada te dve stvari postanu jedno, onda na sceni ili pred kamerom postajete neko drugi koga toliko usvojite i na kraju to opet postajete vi. Istinski vi.

Jednom je neko rekao da je gluma opasan posao gde čovek, glumeći druge, ne misli na svoju dušu i lako može da je izgubi. Koliko ima istine u tome?
Ne može čovek u glumi da izgubi svoju dušu, ali može da se zanese dovoljno da je poistoveti s nekom drugom, njemu dalekom i suštinski stranom, može preuzeti ponašanje i mišljenje nekog drugog i zaboraviti na sebe i to mogu biti opasne stvari. Ali zato mi završavamo fakultete na kojima učimo tehnike prihvatanja lika u sebe, ali i izlazak iz istog. Mada, posle svake uloge vi se svakako menjate i nešto naučite, te iskustvo lika koji igrate postaje delom i vaše, produbljuje vas i proširuje, posle svake uloge ste bogatiji za bar još jedan ugao gledanja na život i stvarnost, naučite kako biste vi u datoj situaciji postupali, a samim tim bolje upoznajete sebe, onog lepšeg i onog mračnijeg sebe. U tome valjda i jeste razlika između umetnika i drugih zanimanja, mi se često bavimo ljudima i situacijama u koje nas nije ubacio život, već lik koji igramo. Ne verujem da jedan pekar posveti tri meseca života razmišljanju šta jedan mozak čini zločinačkim i koji kompleksi ili životne okolnosti ga dovedu do toga. Glumac to radi čitavog života.

Odigrao si zaista mnogo likova, kako na filmu, tako i u pozorištu. Koja je od svih tih uloga po karakteru bila najbliža tebi, koju intimno najviše voliš?

Postoje tri uloge za koje sam najviše vezan. Prva je vijetnamski dečak iz Ledenog svica koji napušten i sam živi na jednoj stanici pariskog metroa i priča priče iz svog života ljudima koji tu prolaze, ali u isto vreme posmatra sve njih, taj najšareniji svet koji se smenjuje dok on ostaje sam iako u stalnoj gomili ljudi. Ta metafora usamljenosti na tako prometnom mestu dok ne sačekaš svoj voz da u njega uskočiš i odeš negde u nepoznato svakako je najbliža mojoj duši i samoosećanju u ovom i ovakvom svetu. Druga je Okamenjeni princ za koju mislim da je moja najemotivnije doživljena i odigrana uloga mladića zatvorenog u duševnu bolnicu u stalnom nepoverenju i sukobu sa svetom, u večnoj potrazi za ljubavlju. I treća je svakako Hitler jer je razotkrivanje jednog takvog uma bila najveća avantura u koju sam se ikada upustio i koju, koliko god da sam dešifrovao, uvek je ostajalo još i još da se otkriva. Tek sa njim sam shvatio koliko su ljudski mozak i duša ogroman univerzum i kolika nepoznanica nama koji to samo posmatramo, a skloni smo da zaključujemo i sudimo, a pritom nikada do kraja nećemo saznati šta se u nekom drugom čoveku zaista događa.

Glumci obično kažu da se karijera ne pravi na odigranim ulogama koliko na odbijenim. Da li je to istina, jesi li u karijeri često odbijao uloge i iz kog razloga?
Nikada nisam morao da odigram sve što mi se nudilo. Bilo je likova i tema koji me u datom momentu života nisu interesovali i nisam mogao da im se predam u meri u kojoj sam verovao da je to nužno. Tada sam takve poslove odbijao i nikada se nisam pokajao.

Šta je ono što nikada ne bi učinio ni zbog jedne uloge, a koju bi fizičku transformaciju rado napravio?

Za svaku ulogu koja me inspiriše i za koju mislim da je važna uradio bih sve što ona potrebuje, ali mi je uvek bilo važno i koja ekipa ljudi učestvuje u tome, jer podeliti deo sebe i svoje intime nije lako i treba to uraditi s nekim za koga veruješ da je jedan od zaverenika na istoj misiji koju kroz taj rad sprovodiš. Umetnost je misionarski posao.

Prošle godine snimio si film Anđeline Žoli U zemlji krvi i meda. Kakva iskustva nosiš sa snimanja?

Snimanje filma U zemlji krvi i meda bilo je fantastično iskustvo. Živeli smo i radili dva meseca sa svim glumcima iz regiona, s vrhunskom ekipom iz celog sveta i Anđelinom, koja je divan i čovek i umetnik i pre svega neko ko poznaje film i glumce toliko da iz vas izvuče i uzme ono najbolje. Privatno, ona je jedna topla i divna žena koja se istinski bori za to da svet bude lepše mesto za život.

Koja bi te uloga obradovala, o kakvoj ulozi maštaš, kakvoj se nadaš?
Voleo bih da odigram Zvonara Bogorodičine crkve i Ričarda III. Za početak....

Kako vidiš sebe u budućnosti, o čemu maštaš?
U trenutku dok završavam ovaj intervju, sedim u svojoj sobi u hotelu Valdorf Astorija u Njujorku i čekam premijeru. Sa 27. sprata gledam Petu aveniju i oblakodere, na ulicama milione ljudi i žutih taksija i sadašnjost izgleda toliko divno da o budućnosti i ne razmišljam.

 

Milica Prelević
Foro: Jelena Mandić, Đorđr Tomić i privatna arhiva