Broj 25
Početna > Prica > NEMA RECEPTA ZA SREĆU

Biljana Ristić

NEMA RECEPTA ZA SREĆU

Bogata biografija Biljane Ristić obojena je svetlim, ali i tamnim tonovima. Ipak, sve te godine nisu joj oduzele lepotu, šarm i ono nešto čime nekadašnja mis Jugoslavije i najpoznatija imitatorka pleni. Sa Dušanom Mitevićem, dugogodišnjim direktorom Radio-televizije Beograd, bila je u braku dve i po decenije. Nakon njegove smrti ostala je sama sa sinom Adamom koji studira medijsku produkciju u Londonu.

Sa puno smeha, sjajnim imitacijama i gestikulacijom, Biljana se priseća perioda trudnoće i mirnih dana punih iščekivanja. Danas, kada njen sin ima dvadeset godina, Biljana Ristić iskreno kaže da je za nju Adam smisao postojanja i da joj je jedina misija u životu da on bude srećan.

Možete li da se prisetite kako ste se osećali kada ste saznali da ste u drugom stanju?
Ne zove se to bez razloga drugo stanje! Zatrudnela sam u poznim godinama. Naime, imala sam prilično uspešnu karijeru koja je razlog što sam se kasnije odlučila za materinstvo. Drugar mi je u šali rekao da ću u isto vreme da budem i mama i baba, što se naravno nije desilo! Proradio mi je materinski nagon, želja za produženjem vrste. Sećam se je da te, 1986. godine trebalo da idem u Pulu sa filmom „Dobrovoljci” Predraga Golubovića. Celog života sam maštala kako se poklanjam u Puli, ali je to, eto, tada otpalo. Trudnoća mi je bila preča, a kako izreka kaže: „Čovek snuje, Bog odlučuje”. Bog mi je dao sreću.
Kako vam je tekla trudnoća?
Imala sam trudnoću visokog rizika. Ležala sam od polovine petog meseca, kada mi je urađen serklaž, pa sve do kraja trudnoće. Trudnoća je period mog života u kom sam živela veoma mirno. Ponovo sam iščitavala sve klasike, „Tihi Don” sam čitala po treći put, slušala muziku, vodila neke dnevnike. Sećam se da sam noću, pošto nisam mogla da spavam, slušala bat koraka sa ulice i razmišljala da li to ide neka devojka, da li je zaljubljena, gde žuri, da li je srećna... Želja da sve bude u redu sa bebom je bila jaka. Svega sam se pridržavala što su lekari propisivali. Nisam se uopšte kretala, samo mi je mozak radio. Moram da kažem da sam bila jedna lepa trudnica. Ulubila sam trosed i krevet od ležanja. Ipak, ugojila sam se svega osam kilograma u celoj trudnoći. Rodila sam jedno slatko muško dete koga smo nazvali Adam.
Zašto baš Adam?
Pošto sam u periodu trudnoće puno čitala, ponovo sam, između ostalog, čitala i Bibliju. Kada smo otišli u opštinu da ga prijavimo, žena koja je sedela za stolom, potpuno nezainteresovana, pitala je koje ime smo odlučili da damo detetu. Kada joj je moj muž rekao Adam, ona je u tom trenutku podigla pogled i zainteresovano pitala zašto Adam? Suprug joj je odgovorio: „Spremamo ga za gastarbajtera samo prezimena treba da se reši!” Naravno, svi smo počeli da se smejemo. Inače, moj suprug je imao ideju da sinu damo ime Vuk. Meni je bilo nepojmljivo da ono malo bepče zovem Vuče! Kao maloj bebi, to ime mu zaista nije odgovaralo. Posle sam razmišljala hoće li se ime slagati sa prezimenom, zamišljala sam ga kao generala Adama Mitevića - potpuno se rimovalo! Pošto sam ležala i održavala trudnoću devet meseci, od supruga sam tražila da mi dozvoli da ja imam pravo da dam ime našem detetu.
Gde ste se porodili, kako vam je protekao porođaj?
Porodila sam se u Višegradskoj, na GAK-u. Porađala sam se tri sata. Čim je porođaj počeo, moj suprug je pitao doktora da li sam se porodila na šta mu je doktor odgovorio da se ni kokoška ne porađa tom brzinom! Sećam se da je bio strašno hladan dan pa sam ja tražila neko ćebe da me pokriju. U sali su bile i neke učenice koje su tražile da im imitiram i pevam. Mislim da urlici i krici koje gledamo na filmu plaše buduće mame i da u stvarnom svetu nije tako. Čak i šištanje kojem vas uče služi samo da vam odagna misli od bola. Bol je, u stvari, nečiji prag osetljivosti, a ja imam visok prag osetljivosti. Jedva sam čekala da se porodim da bih mogla da hodam kao normalni ljudi posle devet meseci ležanja. Adam je bio najmirnija beba u porodilištu, a babica me je upozorila da će kada dođemo kući, biti kao Pavaroti, Domingo i Kareras zajedno.
Koju „tehniku” ste primenjivali pri vaspitanju Adama, prut ili lepu reč?
Sa decom treba pričati, ne treba ih forsirati ni u čemu. Ne mislim da dete mora da jede spanać samo zato što je to zdravo! Ako hoće da jede čokoladu, dajte mu je. Beba puno toga zna, ali ne ume da iskaže. Svaka beba traži toplinu i ljubav. Adam je plakao po celu noć. Dečja lekarka mi je rekla da pokušam da mu pevam nešto, i onda bih ja tako celu noć pevala. Ali nije bilo efekta. Posle bih promenila repertoar, pevala nešto od Lepe Brene, ali on bi i dalje plakao. Na kraju mi je rekla da ga pustim da plače cele noći. Ja sam njega jedva ispilila, a sad treba da ga pustim da plače! Nisam ga rodila da bih ga pustila da sam sedi u susednoj sobi. Jednom kada dobijete dete, više nikada ne možete da budete potpuno opušteni. Celog života, do onog trenutka kada vi ne sklopite oči, to je najjača ljubav, najveća briga, smisao postojanja, to je za mene moj sin. Moja jedina misija u životu je da on bude srećan.
Da li je vaš sin više vezan za vas ili je bio za vašeg supruga?
On je, nažalost, izgubio oca sa 16 godina, u vreme kada bi oni postajali već neki partneri i prijatelji. Mislim da je deci potrebno da imaju oba roditelja. Mame su uvek malo nervoznije, histeričnije, dok tate poseduju onu mušku racionalnost. Mama je potrebna kada dete dobije varičele, da vodi u park, za neki manji uzrast. Kako dete, u mom slučaju sin, odrasta potrebno mu je da ima mušku figuru, nekoga sa kim će gledati sportove. Mama u određenim godinama postaje neka vrsta servisa. Uvek sam se trudila da ne budem posesivna mama koja kontroliše dete.
Koliko često putujete u London da ga posetite?
Bila sam poslednji put u martu, a Adam dolazi povremeno u Beograd. On ima svoje obaveze, društvo, preokupacije. Trudim se da ne budem naporna mama, družimo se kad on ima vremena, odemo u pozorište, bioskop, na večeru. Meni je, naravno, mnogo lepše kada znam da je on tu i da će se uveče vratiti kući da spava. Tada sam najsrećnija. Međutim, on je ipak dečko od dvadeset godina, a ja sam uverenja da je mnogo bolje kada se deca što pre osamostale i kada se ne pravi zavisnost od roditelja.
U jednom momentu su pretili da će vam oteti dete?
Mislim da je to najstrašniji period mog života. To se desilo zbog političke karijere mog muža, koji je tada podneo ostavku na mesto direktora televizije. Sećam se da sam u tom momentu rekla da nema tog položaja zbog kog bih rizikovala život deteta. Ne znam šta za majku može biti strašnije.
Poznata ste komičarka, da li ste na rođendanima sina decu zabavljali imitacijama?
Jednom je došao Vojkan Borisavljević i pitao mog muža da li Adamu pevam na šta mu je suprug odgovorio šalom da ja to radim samo za pare! Naravno da sam pevala uspavanke i pesmice Adamu, ali za rođendane smo uvek angažovali dečije zabavljače.
Adam je ostao jedinac, niste se odlučili za još jedno dete?
Moja prva trudnoća je bila visoko rizična, a i tada sam već bila u određenim godinama. Inače, mislim da bi Adamu sada bilo daleko lakše da ima sestru ili brata. Moja mama je imala četiri sestre i brata, iz njenih priča sam shvatila da je to najveće bogatstvo koje neko može da ima.
Šta biste poručili budućim mamama?
Uživajte dok ste trudne! Spavajte, jedite šta hoćete... Kada se rodi beba, osetićete najlepše čari života. Ulaganjem i gajenjem deteta, stvaraju se sve jače spone i ljubavi prema tom detetu. I ne zaboravite, zaista je istinita ona tvrdnja 'Mala beba je veoma mala briga, a veliko dete je mnogo veća briga'.

Autor: Suzana Stanarević