Broj 245
Početna > Intervju > Iskrenost uvek prolazi

Srđan Dragojević

Iskrenost uvek prolazi

Reditelj i scenarista Srđan Dragojević otkriva tajni sastojak pravljenja filma i razloge zbog kojih izbegava smrtno dosadne likove, ali ne i teške i mučne teme

Srđan Dragojević kaže da su mu projekti propadali na pola puta jer neznalice u komisijama nisu htele da odobre sredstva pa je tako i scenario za poslednji film Parada prvo odbijan na konkursima da bi na kraju, upornošću i odlučnošću ovog reditelja da ispriča jednu novu priču, ipak doživeo svoju premijeru.

Film Parada je pred publikom, jeste li zadovoljni reakcijama kolega i publike i čije vam mišljenje više znači?
Poštujem i družim se samo sa par kolega i njihovo mi mišljenje znači. Ostale izbegavam i zaobilazim u širokom luku. Filmove sam uvek pravio zbog publike i naravno da mi je njihovo mišljenje presudno. Ne treba u životu ništa mistifikovati. Normalni, obični ljudi često vrlo dobro znaju da procene šta je dobro a šta nije. Zdrav razum je veoma važna, a potcenjena kategorija. „Velika" umetnost je uvek bila prijemčiva mnogim ljudima, nemojte da vas snobovi i elitisti ubeđuju u suprotno.

Scenario ste počeli da pišete još 2004. godine, koliko se on za ovih sedam-osam godina menjao? Šta je najviše uticalo da se promeni?
Zapravo, filmsku priču sam počeo da pišem 2004. Ona je ležala na desktopu mog kompjutera nekoliko godina i ponovo sam pokušao da je savladam četiri godine kasnije, kada sam je napisao za ravno tri nedelje. Dobar je znak kada se scenario napiše u jednom dahu. Scenario za Rane sam napisao za dve nedelje. Scenario Parade se vrlo malo promenio pre snimanja, samo je čekao dve godine zbog dugog procesa konkurisanja na razne fondove i čekanja rezultata. To je zamoran i frustrirajući proces koji, nažalost, teško može da se skrati.

Postojala je i bojazan od eventualnog incidenta na premijeri zbog osetljive teme koju film obrađuje. Je li vas to plašilo?

Nikad. Naprosto, nisam u to verovao. Verovao sam da će i ljudi koji javno izražavaju svoje predrasude prema filmu doći da ga pogledaju. Čini mi se da se to i ostvaruje i veoma mi je drago zbog toga. Ovo je, pre svega, dobronameran film i žao mi je što nisam uspeo da do premijere sakrijem apsolutno sve poluistine i predrasude, da publika može da ga vidi čista srca bez ikakvih predznanja.

Šta mislite, u kojoj meri ovaj film može da utiče na eventualno održavanje gej parade u budućnosti? Može li da promeni nečije stavove?
Mene sam „prajd" kao čin slabo zanima. Mnogo me više zanima da film otvori diskusiju o ravnopravnosti, poštovanju prava slabih, o osmišljavanju nastavnog plana u predmetu Građansko vaspitanje, gde bi deca mogla od malih nogu da uče o toleranciji prema onima koji su drugačiji od njih.

Tvrdite da je ovo vaš najzreliji i najbolji film. Šta je potrebno da bi se snimio dobar film?

Kamera, malo trake i mnogo prijatelja. Nažalost, dosta novca. Koji uvek nedostaje. I „sreću kvari". Ali, ne suviše, kada ima dovoljno ljubavi i entuzijazma.

Nikada niste imali problema sa idejom, čini se da je problem najčešće bio oko prikupljanja sredstava za film. Da li je to zaista najteži deo u procesu organizacije i stvaranja filma?

Težak, mučan, frustrirajući. Mnogo mi je projekata propalo negde na pola puta, kada sam već skupio pola novca. Čak i kada skupite novac od stranih producenata i distributera, na strane fondove i Eurimaž ne možete ići bez podrške našeg Filmskog centra, zato mene moje tzv. kolege čekaju „na krivini". Puste da se mučim par godina, da sakupim polovinu budžeta i onda mi sa zadovoljstvom odbiju projekat. To se, evo, događa četvrti put zaredom.

Koliko puta u karijeri ste pomislili kako želite da odustanete i koji su to trenuci bili?

Pred ovaj film. Kao i za prethodni projekat, dva puta, treći put sam odbijen na konkursu, mada su mi pre toga hrvatski i makedonski fond odobrili skromna sredstva za „manjinske koprodukcije", proglašavajući moj scenario najboljim. Prvi put u životu sam nazvao svakog od članova Upravnog odbora Filmskog centra Srbije i zamolio ih za uslugu, da tri sata posvete čitanju Parade, koju je još jedna komisija odbila. Nisu mogli da veruju kada su ga pročitali. Odlučili su da mi daju mnogo skromniju podršku od filmova koji su prošli „regularno", ali i to mi je bilo dovoljno da konkurišem u Sloveniji i na Eurimažu i da na oba konkursa prođem bez problema.

Svojim filmskim ostvarenjima vrlo realistično, sa elementima komedije, dočaravate aktuelne situacije u društvu. Da li se to uči ili je stvar senzibiliteta?
Imao sam sreću da sam na Fakultetu dramskih umetnosti imao tu privilegiju da veštinu režije učim od Brace Slijepčevića i Baje Šaranovića. Njih više nema s nama i mislim da su nove generacije uskraćene za nešto što sam ja na studijama imao. Što se senzibiliteta tiče, ja život, posebno kod nas, vidim kao fascinantnu mešavinu komičnog i tragičnog. Uostalom, ja ni sebe niti život ne doživljavam suviše ozbiljno. Ove smrtno ozbiljne izbegavam.

Postoji li tajni sastojak koji jedan film mora da ima da bi doveo publiku u bioskope?

Rekao bih, iskrenost. I da ne mislite da ste pametniji od sopstvene publike. A kod nas, među stvaraocima sve sami genijalci. Prst sa čela ne skidaju.

U jednom momentu ste se okušali i u Holivudu, kakva iskustva nosite i koliko se njihov način poslovanja i stvaranja filma razlikuje od našeg?
Okušati se znači snimiti film po studijskom sistemu i na engleskom jeziku. Nažalost, iako sam razvijao nekoliko projekata za filmski studio, nikada nismo došli do tačke koja vodi do realizacije. Jednostavno, nije ni bilo projekata koji su me zaista zagrejali, niti su se njima dopadali scenariji za koje sam ja bio zainteresovan. To ne znači da ne planiram da jednog dana, možda, snimim film na engleskom jeziku, ali van studijskog sistema koji je u priličnoj meri oličenje korporacijskog duha i načina razmišljanja.

S obzirom na to da ste postali reditelj koji sjajno obrađuje tzv. teške teme, postoji li šansa da u budućnosti opet snimite neku komediju nalik Anđelima?
Ne. Svi scenariji koje imam i koji me zanimaju dosta su mračni i ozbiljni, otvaraju neke teške i mučne teme.

Razmišljate li možda već o sledećem projektu i kakav film biste voleli da snimite?
Izvinite, o tome ne volim da pričam. Znam šta bih sledeće voleo da radim, ali tome prethodi dug period sakupljanja novca, konkurisanja na raznim fondovima. Zaista je nezahvalno pričati o nečemu što je tako krhko i nesigurno.

 

Suzana Obradović