Broj 24
Početna > Intervju > GLUMA JE IGRA ZA KOJU SAM PLAĆEN

Goran Jevtić

GLUMA JE IGRA ZA KOJU SAM PLAĆEN

Za Gorana Jevtića gluma je jezik za opštenje sa svetom, a pozorište bunker koji ga krije od svega, osim od samog sebe. Vrsni glumac je za ulogu u predstavi „Okamenjeni princ" dobio nagradu „Miloš Žutić”, a sada briljira u ulozi Hitlera. Goran otkriva da je njegov najveći uspeh što ume da voli, koje su mu asocijacije na detinjstvo i Šumadiju, šta je za njega ljubav, ali i koja mu je najdraža nagrada

DETINJSTVO
Gradsko i seosko. Podeljeno sećanje i oba podjednako draga. Kao škola i raspust. Škola i grad između, moj trg ispred zgrade i moji drugari. Betonske igre. Osvajanje zgrada. Upadanje u magacine sa praznim kutijama robne kuće. Mlin za otkup žita, nama Mont Everest na koji se nikad nismo popeli.

MLADENOVAC
Raspust i selo, između nepregledna prostranstva. Nema pomagala, sve smišljaš sam. Drvo postaje kuća, kanap neophodan u svakoj situaciji, moja braća i ja dok ne padne mrak, a onda na bakinu večeru. Šumadija... Jedino oko čega sam brinuo je da ne padne kiša. E, to je detinjstvo!

PORODICA
Ta mala divna skupina za sve. I uvek. Detinjstvo miriše i na nju. Porodica, i u njoj Luka, sin mog brata. Kolika blagodet!

PRIJATELJI
To je druga porodica, meni beskrajno značajna. Bez njih bi bilo kao živeti u svetu bez boja, ukusa i mirisa.

GLUMA
Moj jezik za opštenje sa svetom. Moja viza za svetove u kojima se igraš. Moja igra za koju me i plaćaju. Sveto trojstvo!

POZORIŠTE
Kao bunker koji te krije od svega, osim od tebe samog. Mesto na kojem ćeš susresti sebe u pitanjima, mislima, ubeđenjima i zabludama. Mesto tvog porođaja i rađanja. Svaku noć!

NAGRADE
Ako se nečemu potpuno posvetite, uvek dobijete neku nagradu. Posle predstave „Ružni" prišla mi je devojka sa maramom na glavi, uplakana i rekla da joj opada kosa, da je jako frustrirana zbog toga, ali da smo joj predstavom pomogli da shvati da je ružno pače možda labud samo ako se zagleda duboko u sebe i sagleda svu svoju lepotu. Preda mnom je skinula maramu sa glave i tada sam ja hteo da zaplačem. Od sreće. To je bila moja najdraža nagrada!

SUZE I SREĆA
Ovo mora da ide zajedno, zato što se može plakati od sreće i zato što je sreća veća ako si ikada plakao. Kao dan i noć, vatra i voda, duša i telo. Zdravo je plakati da te bol ne osuši. I zdravo je biti srećan i prouzrokovati sopstvenu sreću, pokrenuti je jednim osmehom, svakog jutra.

NAJVEĆI USPEH
Moj najveći uspeh je što umem da volim. Tako da je ovo poglavlje i ljubav.

LJUBAV
Ne umem da vam kažem šta je ljubav, ali sam je osetio, a to kad jednom osetiš, to je za ceo život. Bio ti sa tom osobom fizički ili ne, ljubav sa tim i nema nužno veze! Ljubav nema vreme i nije potrošna, ona je vanvremenska i nematerijalna. Ljubav je religija! I sve vam ovo govori neko ko igra Hitlera! To više i nije poglavlje, to bi bio čitav esej. To koliko ga svi u sebi prepoznajemo, koliko ga se plašimo i kako smo njime fascinirani i zgroženi u isti mah. O tome ćemo na predstavi!