Broj 24
Početna > Intervju > FINA BEOGRADSKA AROMA

Svetlana Bojković

FINA BEOGRADSKA AROMA

Svetlana-Ceca Bojković slovi za jednu od naših najboljih glumica. O tome ne svedoče samo brojne uloge u pozorištu i na televiziji, već i značajne nagrade kao što su „Žanka Stokić” i „Dobričin prsten”.

Odrasla je u Beogradu, za koji kaže da je nekada bio po meri čoveka. Danas, iako je zvanično u penziji, još uvek raduje publiku svojim ulogama, ali i prenosi znanje i umeće budućim glumcima.

Koja je vaša prva asocijacija na detinjstvo?
Bili smo gradska deca koja su se skupljala po dvorištima i zabavljali se tako što smo jedni drugima pričali bajke i u tome smo uživali. Nekada je sve bilo intimnije, Beograd nije imao mnogo stanovnika kao sada, imao je finu aromu i sigurnost. Nekada ste se osećali bezbedno, a danas toga nema u Beogradu, koji se razvio i počinje da dobija sve pozitivne i negativne odlike megalopolisa, dok je ranije bio grad po čovekovoj meri.
Kada se rodila vaša želja da uplovite u svet glume?
Vrlo rano, još kao devojčica sam istrčavala na scenu kada su bile školske priredbe, a kada sam imala jedanaest godina imali smo svečanu priredbu na Kolarcu, gde je prisustvovao Joviša Vojnović, koji je u to vreme bio prvak Jugoslovenskog dramskog. Imala sam jednu recitaciju posle koje me je upitao: „Mala, hoćeš li ti da budeš glumica?". Kako sam već u to vreme želela da se bavim glumom, oduševila sam se.
Ko je ostavio najjači utisak na vas na početku karijere?
Ne mogu da kažem da sam imala uzore, ali sam se divila Miri Stupici, Ljiljani Krstić, Oliveri Marković, Mariji Crnobori... Interesantno je to da sam ih prvo slušala preko radija, jer u to vreme nije bilo televizora, pa smo četvrtkom uveče slušali adaptirane pozorišne komade za radio. Prvo sam upoznala glasove tih velikih glumica, a kada sam počela da idem u pozorište, gledala sam ih u lepim, velikim ulogama.
U kakvom vam je sećanju Akademija?
Nisam mnogo uspela da uživam u tim studentskim danima, izuzev prve godine, kada nam je bilo zabranjeno da radimo, pa smo svi bili orijentisani samo na Akademiju. Rano sam počela da radim, a kad se danas setim ne mogu da shvatim kako sam sve to postigla. U drugoj godini ušla sam u Jugoslovensko dramsko i imala sedam premijera u jednoj sezoni.
Kako biste opisali sebe?
S obzirom na toliki broj uloga koje igram, iznad svega sam jednostavna. Ali, moj posao me primorava da u životu imam hiljade lica. Kada sam izvan scene i posla, krajnje sam obična.
Jeste li samokritični?
Jesam, vrlo. Takva sam bila uvek, ali što više znam sve sam kritičnija i samokritičnija.
Da li vam više prijaju uloge u pozorištu ili na filmskom platnu?
Najviše mi prijaju uloge u pozorištu jer je to čitav jedan mali život koji traje dva sata i neponovljivo osećanje koje čovek ima na sceni. Tu je i kontakt sa publikom, dok se filmovi i televizija snimaju preko reda i na parče, a tehnologija rada na filmu nimalo mi se ne dopada. Snimila sam svega desetak filmova i nikada nisam čeznula za filmom.
Posle svih likova koje ste odigrali i koje još uvek igrate, imate li omiljenu ulogu?
Imam ih nekoliko. Odigrala sam oko sto uloga u pozorištu, a bile su mi zanimljive Elizabeta od Engleske u „Mariji Stjuart", Jovanka u Nušićevoj „Pučini", a od prošle godine „Gospođa ministarka" koju igram u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Tu je i Milunka Savić u predstavi „Legija časti". Pošto sam imala puno posla, nikada nisam stigla da razmišljam o tome šta bih volela da igram. Sada, kada je toliko vremena prošlo, možda mi je žao što nisam u svojoj karijeri odigrala neku dobru dramatizaciju Ane Karenjine jer bih to, svojevremeno, sigurno mogla. Interesantno je to da nisam nikada igrala Šekspira, taj autor me je mimoišao, kao i ja njega.
Mnogi kažu da vam je ubedljivo najbolja uloga Elizabete od Engleske, gde ste imali veliku transformaciju.
Spadam u tu vrstu glumaca koji zaista vole da se bave transformacijom. Ta uloga bila je jedan karakter koji je po svemu suprotan mojoj prirodi. Strogo sam vodila računa da je izgradim kroz uska vrata i to mi je, hvala bogu, pošlo za rukom. Inače, to je bila divna predstava koju je režirao moj pokojni muž Muci Draškić. Dara Džokić je igrala Mariju Stjuart, a ja Elizabetu od Engleske. Predstava je naišla na pozitivan odjek, a ljudi bili iznenađeni i maltene me nisu prepoznali.
Dobili ste dve prestižne nagrade, „Dobričin prsten” i nagradu „Žanka Stokić”, koja vam je draža?
Drage su mi obe podjednako. Žanka jer sam bila prvi dobitnik kada je nagrada ustanovljena, a i igrala sam Žanku u TV-drami „Smrt gosopođe ministarke" i mislim da sam to dobro uradila. Dobričin prsten, kao najprestižnija nagrada mi je jednako draga. Kada čovek dobije nagradu u zrelim godinama, tada nema onog mladalačkog uzbuđenja kada ste nesigurni u sebe pa vam treba nagrada kao podstrek. Ta priznanja su nešto što sam ja mirno primila, ali sa velikim zadovoljstvom. Drago mi je da su ljudi vrednujući moj rad, priznali i kvalitet i kvantitet tog rada.
Slovite za jednu od naših najboljih glumica. Da li je teško biti glumica u Srbiji?
I jeste i nije. To je posao koji zahteva celog čoveka. Sa druge strane, nije teško jer postoji jedna velika ljubav i vera u taj posao i to je ono što daje energiju i snagu da se sve to izdrži. Uvek kažem da je gluma jedna duhovna disciplina. Ona pruža mogućnost da se čovek stalno usavršava, da napreduje i da se razvija. To je proces koji traje čitav život.
Kako je došlo do toga da igrate „Gosopođu ministarku" u Banjaluci?
Moj kolega Tika Stanić je tamo umetnički direktor i on je vrlo ambiciozno smislio da u Banjaluku dovodi goste, reditelje i glumce. Prvo mi je ponudio jedan komad koji nisam htela, a posle dugog ubeđivanja upitao me je: „Pa, dobro, šta bi ti?". Rekla sam mu, kad već mogu da biram, da bih želela da igram ministarku. On se oduševio i tako smo napravili tu predstavu u režiji Milice Kralj, gde igraju 23 lica. Gosti smo samo Đuza i ja, on igra ujka Vasu, ja Živku. Za tu predstavu smo dobili silne nagrade na raznim festivalima. Radili smo u jednoj divnoj atmosferi, osećala sam se komotno, bez pritiska javnosti i očekivanja kako će da uspe.
Igrali ste sa velikim glumcima poput Đuze Stojiljkovića, Petra Kralja, Miše Janketića, Laneta Gutovića... Sa kojim vam je bilo najprijatnije?
Sa Perom i sa Đuzom, to su mi dva najomiljenija partnera. Sa Đuzom pored Živke, igram u modernoj garaži „Legiju časti", a sa Perom igram preko 35 godina.
Da li možete da napravite paralelu između serije „Bolji život" gde ste igrali otmenu profesorku latinskog jezika i aktuelne serije „Bela lađa"?
Siniša Pavić je osoba koja nas sustiže u emitovanju pisanjem. Prati glumce i kada vidi da glumac krene nekim putem koji se njemu dopadne, on u tom smeru nastavlja i da piše. Izgleda da mu se dopalo da se ja, svaki put kad mi nešto nije po volji, malo nacvrcam. Meni je to zanimljivo, jer svaki put gledam da to bude različito, a to je postala karakterna osobina Jasmine, koju igram u seriji „Bela lađa".
Da li postoji pravo vreme da jedan glumac ode u penziju?
Pre tri godine otišla sam u penziju, a tu odluku sam donela čim sam ispunila godine službe i po zakonu sam imala prava na to. Zašto bih sebe lišila jednog mesečnog prihoda koji mi pripada? Zapravo, glumac bi trebalo, koliko god da je u snazi, da igra i da radi jer to je nešto što ga i mentalno održava. Mislim da prave penzije nema.
Kako ste reagovali kada vam je ćerka Katarina saopštila da želi da se bavi glumom i da li se sećate nekog saveta koji ste joj dali?
Bila sam veoma iznenađena, jer ona, za razliku od mene, u detinjstvu nije pokazivala te želje. Kada je bila pred maturom, saopštila mi je odluku. Obavile smo jedan ozbiljan razgovor, a kasnije sam joj pomogla i oko prijemnog. Rekla sam joj da je to izbor za ceo život, da treba snage i upornosti da sve izdrži. Sećam se da sam imala veliku tremu kada je trebalo da mi pokaže šta je spremila. Kasnije, kada sam išla da je gledam u pozorištu, od treme nisam znala ni šta gledam. Od tada smo igrale zajedno jednu predstavu u „Pužiću", a sada imamo predstavu koja već pet godina ide u Ateljeu 212, „Sabrane priče". Tada sam uspela da u sebi prelomim tu majčinsku strepnju, u toj predstavi sam se potpuno opustila i sada tako opuštena odlazim i na njene generalne probe i premijere.
Šta trenutno radite?
Svim svojim glumačkim aktivnostima sam dodala i pedagoški rad, pa sada vodim klasu prve godine glume na Akademiji lepih umetnosti. Ima dosta studenata, kada oni dobro prorade, milo mi je i živnem, a kada se zakoče jako se sekiram. Što se strogoće tiče, tu je odnos toplo-hladno.
Kada se osvrnete, da li ste zadovoljni vašom karijerom?
Zadovoljna sam i mirna. Sve što sam uradila, uradila sam pošteno i uvek mi se lepim vraćalo. Potpuno sam realna, a od sebe sam uspela da uradim najbolje što mogu, bolje zaista ne mogu, i sa te strane sam spokojna.