Broj 24
Početna > Prica > DECA SU VELIKA MOTIVACIJA

Nikola Hadži Nikolić

DECA SU VELIKA MOTIVACIJA

Frontmen grupe 357, Nikola Hadži Nikolić i njegova supruga Ivana pre mesec dana dobili su ćerku Ranku. Nikola iskreno priča koliko ga je očinstvo promenilo i kako je spreman sve da uradi za decu

Kako ste tvoja supruga i ti saznali da očekujete bebu?
Možda će ovo zvučati kao naučna fantastika ili ultrapatetična priča. Ivana je imala teži period u životu, a i ja sam prošao kroz loš period, ali onda je „ovaj gore” upalio svetlo. Bog nas je pogledao. Nisam mogao da verujem da ću naći srodnu dušu, ali to se desilo. Oboje smo želeli bebu, i to što pre, da bismo eventualno mogli da dobijemo još jedno ili dvoje dece. Ivana je zatrudnela prošlog leta, odmah posle Beer festa, a kada su se prvi simptomi pojavili, znali smo da je to to.
Šta ti je prvo prošlo kroz glavu kada si saznao da ćeš ponovo postati otac?
Hoće li biti sin ili ćerka! Potajno sam se nadao sinu. Na ultrazvuku smo saznali da je dečak i od tada smo se pripremali za muško dete. Pošto smo morali da promenimo lekara, došao je naš drugar, doktor Milan Hadžović i onda smo ponovo otišli na ultrazvuk koji je pokazao da Ivana nosi devojčicu. Ona iz prvog braka ima sina Lava, a ja ćerku Sofiju. Od samog početka Ivana je želela devojčicu, a ja dečaka.
Koliko si imao razumevanje za njeno drugo stanje?
Ivana nije bila zahtevna trudnica. Bila je stvarno super. Jedini problem je bio to što je morala da vodi računa i da pije lekove kako bi održavala trudnoću. Pred kraj i nije baš mirovala. Sećam se, ušao sam u stan i video nju, koja u devetom mesecu trudnoće na merdevinama kreči zid u purpurnu boju. Nisam mogao da verujem. Kada bih je ostavio samu duže od pet minuta, ona bi već uveliko ispremeštala stvari, jednostavno, nije imala mira.
Kako su protekle pripreme za dolazak bebe?
Prvo smo iznajmili stan. Insistirao sam na tome da bude komforan, makar morao da slomim kičmu od posla. Bilo mi je bitno i da bude suv i sterilan, ali i da je toliko ušuškan da nam ne treba klima uređaj. Trudnice kod nas nemaju nikakve povlastice, sem onih nalepnica po autobusima. Čak i u bolnicama i porodilištima, na kontrolama, sve zavisi od toga da li imaš vezu. Mnogo puta smo imali mučne scene gde sam morao da urgiram na silu da bi se neko okrenuo i pogledao šta treba. Dečje stvari su preskupe pa se mnogi ljudi snalaze na razne načine, obično im prijatelji daju stvari koje su njihove bebe nosile.
U kakvom sećanju ti je ostao dan kada se Ivana porodila ?
Do devetog meseca sve je bilo u redu, dok Ivana nije pred sam porođaj zakačila neki virus pa je morala da ide u bolnicu da prima infuziju pošto je totalno dehidrirala. Mnogo sam se nervirao. Mislili smo da će da se porodi, ali se vratila kući. Bilo je iscrpljujuće, a na kraju sam kolabirao pa sam i ja završio na infuziji. Posle dva dana krenuli su trudovi, a kada sam je ostavio u Narodnom frontu, nisam došao ni do Kneza kada me je zvao lekar da mi javi da sam dobio ćerku.
Da li si razmišljao da prisustvuješ porođaju?
Nisam, jer nisam osećao potrebu. Žena u tom trenutku nema pojma ni gde se nalazi, niti joj je bitno ko je pored nje, samo želi da prođe taj bol i da se porodi. U tom trenutku, verovatno, misli sve najgore o onome ko joj je napravio dete i zato je bolje da je drži za ruku neki medicinski brat koji super izgleda, nego ja.
Kako si proslavio rođenje ćerke?
Pošto se Ivana porodila u devet ujutro, popio sam koka-kolu i otišao da spavam. Nisam slavio ni rođenje prvog deteta, jer mislim da neke potpuno normalne stvari ne treba da se slave. Treba slaviti ozdravljenje, uspeh u školi, diplomiranje, a slaviti rođenje deteta po meni je mač sa dve oštrice.
Koliko te je očinstvo promenilo?
Mnogo. Od trenutka kada dobiješ dete, prestaješ da živiš samo za sebe i počinješ da živiš za to malo biće. Najvažnije je da budeš normalan, da si svestan svoje odgovornosti i da znaš svoje obaveze. Uključi se neki mehanizam, motivacija ti se povećava i ne libiš se da uradiš bilo šta za svoje dete. Uvek se setim jednog prijatelja koji mi je rekao: „Ako treba da se ukrade, opljačka banka, sve opravdavam, jer dete ne sme da nema!" Slažem se sa tim, detetu ne sme ništa da fali, mora da ima da jede, da bude obučeno i mora imati gde će da spava. Zatim, treba da se bavi sportom kako bi se razvilo, a tu je, naravno, i obrazovanje koje je veoma bitno. To su neke najosnovnije stvari. Dete nikada ne treba forsirati i sputavati, naprotiv, treba mu dati sve moguće opcije i pustiti da samo nađe sebe. Trudiću se kao otac da svojoj deci odmah objasnim da treba da imaju što više informacija, da treba što više da uče da bi mogli da se snađu u svakoj situaciji.
Ko je birao ime za bebu?
Kada smo saznali da će biti devojčica, Ivana je rekla da ja odlučim. Prvoj ćerki Sofiji dao sam ime po baki koju sam mnogo voleo, a oduvek mi je najlepše žensko ime Ranka. Kasnije se ispostavilo da se Ivanina baka zvala Ranka i tada smo imali motiv da joj damo to ime.
Da li znaš da menjaš pelene i koliko često to radiš?
Sve znam da radim, ali namerno većinu stvari prepuštam njoj, jer sam ranije imao loše iskustvo. Sam sam sve radio prva tri meseca i to mi se obilo o glavu, bivša žena se isuviše opustila. Mišljenja sam da dužnosti treba da se dele, ali dete treba više da bude uz majku. Ivani pomažem oko kupanja bebe. Otac treba uvek da kupa bebu, jer očevi su mnogo nežniji pri dodiru i pranju glavice, a stvarno treba voditi računa da se beba ne povredi.
Kakva je Ranka kao beba, mirna, živahna, kakva joj je narav, na koga liči?
Kada je bila u stomaku, bila je jako dinamična. Puno je šutirala, a Ivana u tim trenucima vrisne i nastavi sa svojim aktivnostima kao da se ništa nije dogodilo, dok sam ja panično utrčavao u sobu, da vidim šta nije u redu. Ranka je mirna beba, od samog početka samo spava i sisa. Tek sada, posle mesec dana, počinje da ispoljava karakter, na primer, kada sisa, ne da da se mazi, odmah se bacaka i gura rukicama. Ranka je jaka i žilava, odlično napreduje i posle mesec dana ima skoro četiri kilograma. Ne smeta joj buka, slušamo muziku, gledamo TV i ona se nimalo ne buni. Dete ne treba navikavati na tišinu. Živimo u bučnom gradu i glupo je praviti tišinu gde je nema.
Kako usklađuješ poslovne i privatne obaveze?
Ako znaš zašta radiš, onda nemaš nikakvih problema. Tada ne dozvoljavaš da ti ljudi remete slobodno vreme koje možeš kvalitetnije da iskoristiš. Što se posla tiče, odmah prelaziš na stvar, nema balansiranja. Kada radiš, moraš da znaš šta hoćeš, ali najteže se usklađuje vreme prijatelji - porodica. Samo najuži krug prijatelja ima moje slobodno vreme i to uz dozvolu supruge. Mora da postoji neki dogovor i kompromis da bi brak funkcionisao.
Pošto Ivana ima sina iz prvog braka, kako se vas dvojica slažete?
Naš odnos je iznenađujuće odličan. Lav ima pet i po godina, a prvi kontakt sa njim mi je bio vrlo bitan. Bio je stidljiv i željan pažnje, jer je odrastao bez oca. Slažemo se odlično, često sam detinjast i nije mi teško da se spustim na njegov nivo, da gledamo zajedno crtaće i da sve komentarišemo na najdetinjastiji način, počev od Transformersa, Supermena, Spajdermena... Pokušavam da vidim šta ga interesuje jer već počinje da se traži. Imali smo problem oko hrane, mrljavio je, ali pedagogija je učinila svoje. Veoma mi je važna podrška supruge u svemu i kada ja kažem dosta, ona to treba da potvrdi. Tako Lav, kada mu kažem da nešto ne radi, okrene glavu ka Ivani, na šta mu ona kaže da je čuo šta sam mu ja rekao. Sećam se da je trebalo da idem na neki događaj, a Lav je ušao u sobu i rekao mi je: „Možeš da obučeš one tvoje crne pantalone, uzmi i one crne cipele..." Nisam mogao da verujem, pitao sam ga šta još misli da treba da obučem i otvorio sam orman da on izabere. Poređao je stvari na krevet i na kraju sam se obukao baš onako kako mi je on rekao. Sada, kad god negde idem, pitam ga za savet. Od Lava očekujem da ne bude ljubomoran, što i nije. Malo je napadan kada hoće da je ljubi, pa sam tu malo stroži. Bio je oduševljen kada je čuo da će dobiti sestru i zaista ju je super prihvatio.
Uputi savet budućim očevima.
Gledam ljude koji su u dobroj finansijskoj situaciji, a govore kako još uvek nisu spremni za dete. Nikada neće biti spremni, to jednostavno mora da se desi. Kada je čovek izgrađena ličnost, dete može da mu služi kao motivacija, a ne kao opterećenje. Savetujem im da, ako imaju prilike, prave što više dece.