Broj 237
Početna > Prica > Svako dete je jedinstven dar

Sanja Lubardić

Svako dete je jedinstven dar

Urednica gradskog programa na Studiu B Sanja Lubardić tvrdi da je pre svega ponosna mama jedne Marije, lepe, odgovorne i skromne devojčice koja je im je podarila svakodnevnicu punu radosti i osmeha

Da su trudnoća i majčinstvo dar od Boga potvrdila je i Sanja, novinarka gradske televizije koja optimizam kojim svakodnevno zrači sa malih ekrana pronalazi u porodici. Njen i život njenog supruga je od trenutka kada je Marija ugledala svetlost dana oplemenjen novim životnim zadovoljstvima. Sanja u svojoj priči o majčinstvu otkriva u kojoj meri joj je život promenjen rođenjem ćerkice, kako se u prvih sedam meseci trudnoće ugojila neverovatnih 35 kilograma, zašto je želela da suprug prisustvuje porođaju i kako glasi najbolji savet koji je dobila posle porođaja.

Na koji način ste saznali da ste ostali u drugom stanju, koji su bili vaši prvi simptomi trudnoće?
Moja trudnoća je bila željena i planirana, tako da nisam stigla da primetim nikakve posebne simptome. Jedva sam čekala trenutak kada sam mogla da uradim test, a ubrzo sam otišla i na prvi ultrazvuk, da bih dobila potvrdu lekara. Do kraja trudnoće moja doktorka se, uz pregled, najviše oslanjala na stalnu kontrolu antitela pošto imam izuzetno retku krvnu grupu, sa negativnim Rh faktorom.

Koliko vam se pogled na svet promenio kada ste ostali u drugom stanju?
Sve je postalo lepše, mekše, nežnije, sa više osećanja, radosnije... Verovatno će me žene razumeti kada kažem da sam prvo osetila neverovatnu zahvalnost Bogu što ću dobiti dete i ogromnu odgovornost prema tom daru. Shvatila sam da mi je na čuvanje i brigu poverena najveća vrednost na ovom svetu, čitav jedan život.

Trudnice se posle porođaja obično najviše žale na višak kilograma, jeste li i vi imali taj problem? Koliko ste se ugojili i kako ste kasnije uspeli da skinete taj višak?
U trudnoći sam se za samo sedam i po meseci ugojila neverovatnih 35 kilograma! Ali sam već mesec dana posle porođaja sa 105 „pala“ na 75 kilograma, što znači da je to uglavnom bila voda koja se zadržavala u organizmu. Mnogo sam šetala gurajući kolica, odmah sam se vratila svim kućnim, a ubrzo i poslovnim obavezama, i mislim da boljeg vežbanja nema.

Jeste li više priželjkivali dečaka ili devojčicu?
Oduvak sam želela devojčicu. I dan danas mi se čini da dečaka uopšte ne bih znala da vaspitavam. Verujem da su za majke devojčice pravi dar sa neba, privržene, otvorene, zanimljive.

Da li je suprug prisustvovao porođaju?
Iako sam želela da bude uz mene u tom trenutku, on je bio protiv. Mislim da bih ga do kraja trudnoće ubedila da uđe u salu samnom, ali imala sam prevremen i prilično komplikovan porođaj carskim rezom. U tim uslovima kada se radi jedna teška operacija prisustvo ne dolazi u obzir. Verujem da je prisustvo oca na porođaju važnije za muškarca nego za ženu, zato što sve dok svojim očima ne vide porođaj muževi ne mogu do kraja da razumeju kroz šta žena prolazi i koliko je rađanje čudesno. Čini mi se da nas olako shvataju i podrazumevaju našu snagu, ne znajući da biti majka uopšte nije lako, od momenta kada ostanete u drugom stanju pa dok ste živi.

Kakvo iskustvo nosite iz porodilišta?
Sve je proteklo dobro. U porodilištu Narodni front sam provela deset dana, u zajedničkoj sobi, dovoljno dugo da se oporavim, ojačam, uporedim sebe i druge nove mame. Stekla sam divnu prijateljicu, Ljubicu iz Mladenovca, čiji su blizanci Una i Mijat rođeni istog dana kada i Marija, pa i danas poredimo razvoj dece.

Jeste li jednoglasno doneli odluku o imenu?
Biranje imena počelo je i pre trudnoće, a kasnije se izbor suzio na dva imena. Dok sam čekala da uđem u porođajnu salu, suprug me pozvao telefonom da me pita da li se slažem da se beba zove Marija, pošto se nenadano rodila na Blagovesti, veliki Bogorodičin praznik i dan kojim, u suštini, počinje Hrišćanstvo. Složila sam se, naravno, tim pre što mi je to ime najdraže, ali se zbog nekoliko Marija u obe naše porodice nismo ranije odlučili za njega. Na kraju, ona je sebi dala ime, i to najlepše.

Kada ste se porodili, jeste li dobijali od žena iz tvog okruženja savete i jeste li ih slušali ili ste ih zanemarili?
Rado sam poslušala svoju majku koja mi je odlučno savetovala da ne slušam nikoga. Uključujući i nju. Prihvatila sam samo jedan savet i to zato što je došao od muškarca, mog dragog kolege Aleksandra Simića. On mi je iskusno savetovao da čim beba napuni mesec dana ukinemo noćni obrok tako što ćemo biti „gluvi“ za njeno plakanje. Zahvalna sam mu za sve lepo prospavane noći.

Koje vrednosti bi voleli da naučite Mariju? Kakva je ona devojčica, ima neka interesovanja, „šta bi volela da bude kad poraste“?
Trenutno su njene ambicije negde između scenskih nastupa i medicine, što je valjda normalna faza za devojčicu. Voli kitnjastu odeću, šminku i nakit, crta stripove, obožava prirodu, peva, glumi, u stanju je da provede sate rešavajući teške „mozgalice“, a ovog leta otkrila je i ronjenje, tako da ne mogu ni da pretpostavim čime će se baviti. Kojim god putem da krene, nama je važno da bude radosna i čestita.

Šta ste vi naučili od svoje ćerke?
Ona mene svakog dana uči da budem strpljiva i pozitivna, da se opustim, da budem lepa i vedra. U šali, sve se češće pitamo ko je koga rodio!

Jeste li stroga ili popustljiva mama? U kojim situacijama Mariji kažete „To ćeš morati da pitaš tatu“?
Ne prebacujem odgovornost, tim pre što sam u porodičnoj podeli onaj strožiji roditelj pa se češće čuje „idi pitaj mamu“. Tata je osetljiviji na njen šarm i nežnost, više se igra sa njom, a nova faza je fascinacija šahom.

Na šta ste posebno ponosni kada je ona u pitanju?
Ponosna sam što je odgovorna, poštena i skromna. Kakva god da je moda našeg vremena, i to će proći, a vrline ostaju. I vrline osvajaju.

Šta bi poručili budućim trudnicama na osnovu sopstvenog iskustva?
Da slušaju samo sebe i lekara u kojeg imaju poverenja. Sve su žene različite, svaka trudnoća je neponovljiva i svako dete je jedinstven dar. Nije trudnoća najlepša, najlepše se dogodi tek rođenjem deteta. Tada to veliko čudo treba doživeti otvorenog srca i uma i sa puno radosti.

Suzana Obradović
Foto Privatna arhiva