Broj 237
Početna > Lepi i zdravi > Ko je smislio imena jela

Gastronomska istorija

Ko je smislio imena jela

Da li ste znali zašto su stari govorili da bez četiri žene nema dobre salate, odakle potiče šopska salata i kako je nastala karađorđeva šnicla

Rimljani su prvi u lonac za kuvanje dodali povrće i začine: šargarepu, beli luk, praziluk, nanu, peršun, anis, i kuvali jelo koje liči na današnje supe. Pre nego što su u četrnaestom veku izmišljene kašike, supa se jela tako što se u nju umakao hleb, a komadi mesa i povrća vadili su se iz činije rukom. Iz te navike i potiče ime ovog jela (lat. suppa - hleb potopljen u kuvanu tečnost). Supi dugujemo i reč restoran, piše u kuvaru Domaća kuvarica, gastronomsko blago Srbije, u izdanju Mladinske knjige. Takođe zanimljiv podatak  je da je u šesnaestom veku u Francuskoj restoran bila gusta jeftina supa koja se prodavala kao lek za iscrpljenost (od fr. restaurer- okrepiti se). Po njoj su naziv dobila sva mesta u kojima se služe hrana i piće.

Karađorđeva šnicla

Nezaobilazno jelo po restoranima kod nas svakko je karađorševa šnicla. Nju je prvi napravio Mića Stojanović pedesetih godina prošlog veka, dok je radio kao glavni kuvar u beogradskom restoranu „Golf”. Na to ga je inspirisala gošća
restorana, koja je u to vreme radila kao spiker na Radio-Beogradu, a koja je naručila kijevski kotlet - pileću šniclu na puteru. Kako nije u tom trenutku imao pileću šniclu, Stojanović je razlupao svinjsko meso, nadenuo ga kajmakom i poslao gošći. Njoj se jelo dopalo, što je ohrabrilo Stojanovića da svoj recept predstavi na stručnoj izložbi ugostitelja. Jelo je nazvao po osnivaču dinastije Karađorđević, računajući na zvučnost toga imena i u zemlji i van nje. Originalna dekoracija od trake tartar sosa i koluta limuna s kriškama paradajza bila je omaž ordenu Karađorđeve zvezde. Osim ove čuvene šnicle, iz kuhinje Stojanovića izašli su i brojni drugi specijaliteti prepoznatljivih naziva, kao što su mišarski i njeguški stek, kaluđerske sarme, medaljoni mumalo anjeli (smišljeni povodom potpisivanja ugovora s Đovanijem Anjelijem o proizvodnji fiće u Kragujevcu), oplenačke palačinke u obliku šajkače (napravljene u čast Šarla De Gola) i smederevsko đule (loptice od mlevenog mesa, belog sira, slanine i jaja sa sosom od povrća).

Šopska salata
Iako se ne pominje u domaćim kuvarima starijim od tridesetak godina, šopska salata je tradicionalno jelo balkanske (ponajpre srpske,bugarske i makedonske) kuhinje. Poreklo vodi sa Šar-planine, gde su u srednjem veku stada napasali stočari koje su stanovnici carskog grada Prizrena nazivali Šopovima ili Šopima. Kraj u kom su ovi stočari živeli bio je poznat širom Evrope po izuzetno kvalitetnom ovčijem i kravljem tvrdom siru (i u današnjem nazivu tog kraja, Sirinićka župa, zadržala se uspomena na dobar sir). Pošto ga je bilo u izobilju, Šopovi su sir rendali i u salatu od paradajza, krastavca, crnog luka i paprike. Ovaj dovitljiv narod s vremenom se stopio s okolnim stanovništvom i preselio istočnije od Torlaka u Bugarskoj, gde se i danas govori šopskim dijalektom bugarskog, koji umnogome sliči srpskom.

Bez četiri žene ni salate nema

Stara izreka veli, pisala je Katarina Popović Midžina u svom kuvaru iz 1877. godine, da će salata biti potpuno dobra samo tada kada je naprave četiri žene, od kojih jedna mora biti oprezna, druga raskošna, treća štedljiva, a četvrta obesna. Prva od ovih treba da je posoli, druga da je prelije uljem, treća da je zakiseli, a četvrta da je promeša. Iz toga se jasno zaključuje koji je tajni recept za dobru salatu: oprezno je posoliti, obilno nauljiti, malo zakiseliti i dobro promešati.