Broj 235
Početna > Putovanja > Za neke nove uspomene

VRNJAČKA BANJA

Za neke nove uspomene

Ono što su Karlove Vari za Čehe, to je Vrnjačka banja za Srbe. Lekovita voda, parkovi, strujanje vazduha s obližnjih Goča i Kopaonika privlače i ovog leta turiste iz Beograda, Novog Sada, Kraljeva...

Još su Rimljani znali za čari Vrnjačke banje i lečili se njenom vodom. Danas se koristi voda s pet izvora, među kojima je najpoznatiji Topla voda u gradskom parku. Tu su i izvori Jezero, Snežnik, a voda s izvora Slatina je lekovita i najbolja za špricere, zato je Vrnjčani najviše piju. Stare vile, česme, ulice a posebno zamak kulture - nekadašnji letnjikovac generala Belimarkovića, vraća nas u neka davna vremena koja još samo žive u pričama starosedelaca.

Žirado šeširi
Već krajem tridesetih godina 19. veka u toku glavne sezone tokom jula i avgusta orkestar Kraljeve garde svakodnevno je dva puta svirao u „Školjci" u gradskom parku.
- Banjom su šetala gospoda sa žirado šeširima, obaveznom kravatom i u cipelama s kamašnama, a dame u dugim, u struku utegnutim haljinama, s raznobojnim šeširićima i suncobranima. Kako su gospođe u šetnji dugim haljinama dizale prašinu, uprava banje je ljubazno molila da u takvim prilikama rukom podignu suknje i haljine iznad gležnja, što su gospoda oduševljeno pozdravila. Na veliku žalost muških gostiju, banja je već 1938. godine asfaltirana, pa suknje nisu morale da se zadižu. Danas Promenadom šetaju dame golišave, lepršave jer ovo je, ipak, neko drugo vreme – priča Aleksandra Vuković.

Most ljubavi
Da nije tih katanaca, niko ne bi ni primetio most preko Vrnjačke reke kod čuvenog restorana Švajcarija u centru banje. Most ko i svaki drugi, betonski, sa gvozdenom ogradom. Ima takvih u Vrnjcima petnaestak. Na svakih stotinak metara po jedan.

Ipak, ovaj je najpopularniji i najtajnovitiji. Preko dana na njemu se zaustavi na hiljade gostiju Vrnjačke banje, a noću, krišom, kad ih niko ne vidi, dolaze devojke i tu „zaključavaju" srca svojih momaka. Na katancu napišu svoje i ime izabranika, zakače ga na ogradu, zaključaju, a ključeve bace u reku. Da ih ljubav nikada ne napusti, ili, ne daj bože, dečko ode u zagrljaj drugoj. Vrnjačke devojke ovu „magiju" upražnjavaju već stotinak godina.

Kako se nekad volelo?
Prema priči Vrnjčana, voleli su se davno Relja i Nada i najčešće sastajali na Mostu ljubavi. Buknuo Prvi svetski rat, a Relja, inače oficir kraljevske vojske, otišao u boj i nikad se više nije vratio. Ratni vihor ga odneo u Grčku, tamo se zagledao u crnpurastu Grkinju, a Nadu zaboravio. Ona ga je čekala i tako, malo-pomalo, počela da vene i poboleva. Iako je njegova rodbina raskinula zaruke, ona se do poslednjeg trena nadala, ali oficir je svoje srce poklonio strankinji.
Vrnjačke devojke od tada, poučene gorkom Nadinom sudbinom, tajno, u gluvo doba noći, počele su da dolaze na most njenih uzdisaja i katancima „zaključavale" svoje ljubavi. Da ne prođe, da se ne izgubi, da je neko ne preotme.

Ugledni gosti
Istina retko, ali u Vrnjce su umele da „zalutaju" i evropske skitnice, bogatuni i umetnici. Na spisku najpoznatijih banjskih gostiju nalazi se i čuveni ruski pisac Maksim Gorki, koji je iz Beograda doputovao „danskim kraljevskim vozom", kako se nekad nazivao dnevni voz za Kraljevo. A iz Kraljeva čezama do Vrnjaca. Tu se, kako je pisala tadašnja štampa, baćuška Gorki zadržao više dana.
Nema više danskog kraljevskog voza, sve polako pada u zaborav a u Vrnjce dolaze neki drugi gosti. Najviše je onih koji bi da boljkama nađu leka na lekovitim vrnjačkim izvorima, ali nije mali broj posetilaca koji bi da se ovde zabave i pobegnu od gradske vreve i užarenog letnjeg asfalta.

 

Žaklina Milenković