Broj 233
Početna > Prica > Želim ćerku

Nataša Pavlović

Želim ćerku

Voditeljka Nataša Pavlović, koja se u septembru vraća na male ekrane emisijama Hrabri ljudi i Šou snova, kaže da nakon rođenja Olega želi još više da se bavim humanim delima, kako zbog sebe, tako i zbog sina

Iako su joj prva tri meseca trudnoće protekla teže nego što je mislila, period koji je kasnije usledio Nataša će pamtiti po brojnim putovanjima - tako je tokom drugog stanja obišla Portugal, Pariz i Španiju, gde je bila neustrašiva trudnica puna energije. Lepa voditeljka priseća se i porođaja za koji kaže da je jedan veliki i emotivni izazov, a za jednogodišnjeg sina Olega kaže da je pravi mali avanturista i mamin frajer s kojima uživa u raznim zajedničkim ritualima i čvrsto veruje da je vaspitanje najteži i najodgovorniji posao roditelja.

U maju prošle godine rodila si sina Olega. Koliko ti se život promenio od tada?
Prošle nedelje sam gledala neke zajedničke fotografije i na kraju sam zaključila da uvek prvo pogledam Olega na njima, pa tek onda sebe. Inače je poznato da je prirodno da ljudi nesvesno automatski prvo pogledaju sebe. Eto, kad nas mama to je jedna simbolična promena koja odslikava i sve ostale segmente života u odnosu s našim najvoljenijim bićem. Pored toga, čini mi se da svoju porodicu volim još više, ako je to ikako moguće. Kad kažem sinu: „Ti si moje sve", to je bukvalno tako, jer je u njemu deo svih onih koje najviše volim i koje sam volela, od baka pa nadalje.

Po čemu ćeš pamtiti trudnoću?

Prva tri meseca su bila toliko teška da sam mislila da neću izdržati, mučnine i slabost su me prikovale za krevet potpuno. Period koji je usledio posle bio je potpuno drugačiji, uživala sam maksimalno, po ceo dan sam išla negde, kupovala stvari za bebu, putovala po Portugalu, Španiji, u sedmom mesecu sam bila u Parizu s drugaricom, a u osmom u Crnoj Gori. Doktoru bih sve to rekla tek kad se vratim jer sam bila neustrašiva više nego što bi trebalo. Ali ja sam osećala da mogu, bila sam toliko puna pozitivne energije da me nikakav umor i težina nisu mogli savladati. Mužu sam bila najsmešnija u Lisabonu jer sam se po onim strmim stepenicama i utvrđenjima, čak gde je i normalnim turistima bilo teško, uporno pela gegajući se i oslanjajući se na kišobran.

Koliko si se ugojila u trudnoći i kako si uspela tako brzo da vratiš staru liniju?

Nisam bila posebno zahtevna, ponekad sam samo dobijala želju za određenim stvarima iz detinjstva, bombonama koje sam volela, zagorske štrukle... Ipak, pred kraj trudnoće sam se opustila, tako da sam iz bolnice izašla sa 10 kilograma viška. Čvrsto sam odlučila da ih za tri meseca skinem. Bilo je izuzetno teško, naročito zato što sam bila iscrpljena i umorna zbog konstantnog nespavanja. Veoma sam vodila računa i o tome da unosim sve zdrave sastojke jer sam dojila bebu. Velika je zabluda da se skidanje kilograma kosi s dojenjem. Kolači, slatkiši i mnogo testenine ne doprinose ni liniji ni kvalitetu mleka.

Kako si se osećala tih poslednjih dana pred porođaj, je l' bilo straha i panike?
Naprotiv, na porođaj sam gledala kao na veliki izazov pun emocija. Budući da se fizičkog bola ne plašim mnogo, išla sam na trudničke vežbe i imala veliku želju da se prirodnim putem porodim. Jedva sam čekala da krenu te čuvene kontrakcije o kojima sam toliko slušala. Nažalost, doktor je ipak pred kraj odlučio da se porodim carskim rezom. Imala sam potpuno poverenje u prof. Ljubića, tako da ni na sekund nisam dovela u sumnju njegovu odluku. Porodila sam se u Višegradskoj, i imam samo reči velike zahvalnosti prema osoblju u bolnici. Nije to bilo samo tako sa mnom, imala sam prilike da vidim kako se odnose i prema drugim ženama, i onima iz unutrašnjosti, što mi je bilo naročito drago. Sam porođaj je protekao brzo i lako, zahvaljujući lekarima, sestrama, anesteziolozima i prvenstveno prof. Ljubiću, koji je za mnoge porodilje pravi heroj. Takva predanost poslu, kao kod njega, zaista se retko sreće.

Kako si odabrala ime za bebu?
Veoma volim rusku literaturu, i brat Saša i ja imamo ruska imena pa je verovatno sve to podsvesno uticalo da odabir bude upravo Oleg. Deluje mi kao ime s dušom.

Koliko ti je bilo teško da se navikneš na novo biće u kući, a šta ti najteže pada kada je nega Olega u pitanju?
U svojoj porodici sam bila vrlo mažena i pažena, pa sam svu tu akumuliranu ljubav samo usmerila prema svom sinu. Nije da nije teško, naročito nespavanje mi teško pada i kada je bolestan. Ipak, sve to se kompenzuje jednim njegovim osmehom.

Kakav je tvoj suprug Predrag kao tata?
Peđa je super tata i zna sve oko svog sinčine, kako ga zove. A Oli ga obožava, gleda ga s posebnim divljenjem.

Čime te sinčić najčešće razneži, imate li već sada neke male rituale, u čemu najviše uživate?

Moj mali frajer ima mnogo rituala, i to sa svakim članom porodice neki drugi. Budući da je celo leto u porodičnoj kući na moru sa svima zajedno, ne zna se više ko ga je čemu naučio. Najviše uživa kad sa ujkom izvodi ludorije kao što je penjanje po automobilu, reli u kolicima, ljuljanje u korpi za veš i slično. Pravi je mali avanturista, a ja pola stvari ne smem ni da gledam.

Nadaš li se da će njegova prva reč biti „mama"?

Rekao je već „mam", šalimo se da je Englez. Rekao je i baba, tata ali smisleno je prvo ipak izgovorio „deda". Tako je od dede zaradio prve pare!

Na koga liči? Šta bi volela da nasledi od supruga i tebe, a šta nikako?
Liči na svakog pomalo, mada je u suštini prilično drugačiji, ima plavu kosicu i plave okice i najmiliji pogled koji postoji. Kao i svaki roditelj, sve što je dobro od oboje, a mane kad bi mogao da izbegne. Budući da to baš ne ide tako, potrudiću se da vaspitanjem utičem na to da mane koje bude imao nemaju odlučujuću ulogu u njegovom životnom putu. Ne znam koliko ću uspeti u tome, ali ću dati sve od sebe.

Da li veruješ u onu staru izreku - malo dete mala briga, veliko dete - velika briga?
Sve je to priroda uredila i servira nam postepeno brige i probleme s kojima treba da se nosimo, ostavljajući nam dovoljno vremana da se pripremimo koliko možemo. Trudiću se da ne budem stroga, već istrajna u stavovima za koje smatram da su ispravni. Treba tu mnogo živaca, vremena i manjak posesivnosti ali zato vaspitanje i jeste najteži i najodgovorniji posao.

Čini li ti se da deca učvršćuju partnerske odnose? Jeste li suprug i ti bliskiji otkako ste dobili dete, da li se nešto promenilo u vašem braku?
Ukoliko odnos nije bio dobar pre deteta, ono ne može da ga promeni. Može da zavara, jer se oboje posvete nečem bitnijem, ali kad to dete odraste, verovatno ostane praznina između to dvoje ljudi. Prema detetu je jedna vrsta ljubavi dok je među supružnicima sasvim druga. Jedino što sam primetila je da ukoliko volite mnogo svog partnera, čini se kao da ljubav prema detetu dobija još jedan visi smisao.

Želiš li još dece?
Želim veoma mada ću sačekati još malo. Volela bih i jednu devojčicu, ali i ako mi dođe još jedan mali mangup poput Olega, biću presrećna.

Uputi savet mamama.
Odgovornost prema detetu i sebi i pregršt ljubavi.

Uskoro se vraćaš na male ekrane emisijom Hrabri ljudi. Koliko ti je nedostajao posao?

U septembru pored emisije Hrabri ljudi kreće i Šou snova, nastavak emisije Plesom do snova. Radujem se jer vidim da su gledaoci voleli tu emisiju. Nakon rođenja Olega želim još više da se bavim humanim delima. To činim zbog sebe i zbog njega.

 

Milica Prelević
hair: Vladimir Simić za Atelje Simić
make-up: Ivana Stoilov Shobot
photography: Filip Shobot (shobot. rs)
styling: Irena Jovanović