Broj 23
Početna > Intervju > UNUK JE MOJ NAJVEĆI KRITIČAR

Dušan Otašević

UNUK JE MOJ NAJVEĆI KRITIČAR

Akademski slikar Dušan Otašević rođen je 1940. godine u Beogradu, u osvit rata. Njegovi prvi radovi datiraju iz vremena jugoslovenskog socijalizma, a bili su, kako on kaže, način suprotstavljanja važećoj ideologiji. Od najranijih javnih istupanja Dušan Otašević je pokazao interesovanje za predmete svakodnevne upotrebe pretočene kroz optiku sveprisutne ironije. Nazivali su ga našim najautentičnijim pop-artistom.

Iza sebe ima preko četrdeset samostalnih izložbi, a najnovija dela se mogu videti od 3. do 23. juna u galeriji „Dar-mar”. Dušan nam otkriva koje je boje svet jednog slikara
 
  Seriju slika pod nazivom „Mrtva priroda” radili ste specijalno za izložbu u beogradskoj galeriji. Kakva je mrtva priroda viđena vašim okom?
  Treba reći da naziv mrtva priroda upućuje na jedan vrlo poznati, već elaboriran način izražavanja u likovnoj umetnosti. Pokušao sam da u okviru tog zadatog žanra napravim neki iskorak, nešto što nije klasična mrtva priroda. Posetioci izložbe će moći da vide da nazivi nekada namerno zavaravaju, kao što je u ovom slučaju gde se samo izvođenje vrlo razlikuje od klasičnog načina izražavanja. Kada se kaže mrtva priroda, ljudi očekuju vazu sa cvećem, nekoliko mrtvih riba na stolu... ovde to neće videti, videće neke sasvim druge stvari. Pokušao sam da se izborom motiva i tehnikom udaljim od uobičajene predstave o mrtvoj prirodi koju jedan poznavalac i ljubitelj likovne umetnosti ima kada se kaže mrtva priroda.
  Šta vas inspiriše?
  Vrlo različite stvari. Često krajnje banalne, a nekada i neke jako ozbiljne. Inspirišu me stvari svakodnevnog života, firme koje vidim na ulici, politički događaji, ali i sećanja na neke istorijske momente. Nisam se usredsredio na neki uzak krug, naprotiv, trudim se da povodi budu jako široki, iz vrlo različitih oblasti, iz literature, istorije umetnosti, života.
  Generacijski pripadate vremenu socijalizma koji vas je u radu donekle inspirisao?
  Kada sam počinjao, a to je bilo davno, komunizam je bio jedina i opštevažeća ideologija. Moja generacija je odrasla u tom putu ka komunizmu, jer on nikada nigde nije realizovan. Nikada nisam bio veliki bard niti poklonik te ideje, tako da su moji prvi radovi bili reakcija na tu važeću ideologiju. Rekao bih da ti prvi radovi predstavljaju neku vrstu suprotstavljanja važećoj ideologiji.
  U današnjem vremenu, surovom i neobećavajućem, u čemu vidite lepotu?
  To je teško reći. Lepota je krajnje individualna stvar i ne postoji neko opštevažeće pravilo za lepotu. Ja je vidim u najrazličitijim stvarima. Čak i jedna životinja koja važi za odbojnu, kao što je zmija, može u određenom momentu da vam se učini prelepa. Jedini problem je kada pokušamo da uobičajeni prizor lepote kao što je zalazak sunca, prenesemo na platno. To najčešće izgleda jako banalno i vrlo često vuče u kič.
  Da li slušate određenu muziku dok slikate?
  Imam dosta široko interesovanje, pa često ostavim radio da mi svira. Recimo da volim bluz.
  Postoji li boja koju najviše volite pa je stoga i najviše koristite dok slikate?
  Pokušao sam da paletu svedem na nekih šest osnovnih boja i trudim se da te boje skoro uvek budu zastupljene u mojim radovima. To su boje iz prirodnog spektra. Ne postoji boja za koju sam više vezan ili mi nešto znači. Ipak, primećujem da se tuba crvene boje nekako najviše troši.
  Ko je vaš najveći kritičar?
  Moj veliki kritičar, vrlo neposredan i direktan, koji svoje mišljenje iznosi bez ikakvog ustručavanja jeste moj unuk Vuk. Deca su jako dobri i strogi kritičari, a naročito kada su vam blizu, kao što je unuk blizu dedi. Deca su veoma otvorena, neposredna i, naposletku, nisu opterećena.
  Kakvu poruku ste želeli da prenesete studentima dok ste bili predavač na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu?
  Nastojao sam da studentima prenesem ono što znam uz malo upozorenje da pokušaju da to nikada ne primene. Uvek me je užasavalo kada vidim da učenik liči na svog učitelja. To je situacija u kojoj čovek mora da bude prilično pažljiv i oprezan da ne bi ugušio studenta. Mnogo sam truda uložio da studentima nikada ne ističem svoj primer kao jedini važeći i najbolji, što nije uvek lako. Svaki stvaralac misli da radi najbolje moguće. Umetnost ipak mora da bude različita.
  Imate li ritual za opuštanje?
  Ja to nekako dosta činovnički obavljam, nema tu mnogo uzbudljivosti. Ljudi koji nisu imali prilike da zalaze u ateljee često misle da muze lete po njemu. Možda je najbolji deo procesa nastanak ideja, dok se smišlja i priprema. Posle dolazi izvođački period, koji prelazi u rutinu. Ali, ja se trudim da ne budem rutiner u izvođenju.
  Kako izgledaju zidovi vašeg doma?
  Na nesreću po moje kolege, živim u potkrovlju. Ima vrlo malo slobodnih zidova jer kosine oduzimaju prostor. Na tim zidovima uglavnom stoje moji radovi.
  Šta u životu ne praštate?
  Ta reč budi vrlo jake emocije. Postoje razni nivoi praštanja. Prostakluk i bahatost teško opraštam.
  Kako nagrađujete sebe za dobro obavljen posao?
  Volim da se na krajnje jednostavan način opustim u krugu porodice.
  Postoji li nešto čega se plašite?
  Nekih konkretnih i izvesnih stvari kao što je smrt, koja je sad bliže nego kada sam počinjao, ne. Ali nekih stvari u svakodnevnom životu, da. Neko se manje, neko više seća da smo svi mi prošli jedan težak period. Negde me uhvati strah kada pomislim da bi jedan nepromišljen politički potez, neko političko ludilo moglo da nas vrati 10-15 godina unazad. Toga se pribojavam.
  Budite lični promoter, izreklamirajte se i kažite nešto o novoj izložbi .
  Izložba je neopterećujuća, pitka i lako prihvatljiva. Nadam se, nije dosadna.
 
Autor: Suzana Stanarević