Broj 23
Početna > Intervju > GODINE SREĆE I NESREĆE

Usnija Redžepova

GODINE SREĆE I NESREĆE

Posle duže pauze, Usnija Redžepova je sa prijateljima skromno proslavila objavljivanje novog CD-a. Uprkos dugom nepojavljivanju, publika nikada nije zaboravila njene žive nastupe i sasvim drugačije pesme. Od stotine koncerata, zauvek će pamtiti onaj u Beču gde je publika zanemela i večeri kada je, zbog umora, zaboravila na ulogu „Koštane". Posle godina neprekidnog rada, danas joj jedino srce diktira ritam

-Nikada u karijeri nisam imala neki smišljen plan. Publika me je sve ove godine držala i vodila. Ako me pozovu,  odazovem se, ali ja se sama nikada ne nudim. U današnje vreme to nije dobro jer je sve marketing. Nikada nije postojala ekipa okupljena oko mene. Sve sam sama radila. Bila sam i stilista i šminker i frizer. Danas nemam neke neostvarene želje. Velike koncerte u Sava centru sam uradila onda kad je to trebalo da uradim. S obzirom na to da mi srce nije u redu, ne bih da ga ispitujem da li će izdržati. Veliki sam emotivac, na mene sve utiče - i ono dobro i ono loše. Nedavno sam u Makedoniji dobila priznanje Najuspešnija Makedonka, ali nisam otišla jer bi mi to bio veliki emotivni pritisak. Koleginica Esma mi je donela nagradu. Ponovo su me pozvali da uradim koncert u Univerzalnoj sali, razmišljala sam, ali sam ipak odustala.
 
  Makedonka kao Vranjanka
 
  Usnija je nekada puno radila. Nastupala je na letnjoj, zimskoj, hit paradi, pevala po halama, stadionima. Šest godina je nastupala sa Nadom Topčagić, Marinkom Rokvićem i Miroslavom Ilićem.
  - Bile su to velike turneje od 20 do 40 dana tako da sam bila željna kuće. Posle dan-dva predaha usledilo bi novo putovanje i tako godinama. Zato se nisam mnogo družila, a među retkim prijateljima mi je glumica Ceca Bojković. Od pevačica, viđam se sa Merimom, Izvorinkom i Cakanom, uglavnom na nekim slavljima.
  Usnija nikada nije imala dilemu o onome što radi. Veliku pomoć joj je u svemu pružao suprug koji je dugo bio muzički urednik u Radio Beogradu i profesionalni harmonikaš. Usnija je rođena u Makedoniji, romske je krvi, a živi u Beogradu. Kada je dobila ulogu u „Koštani", zajedno su ispitivali vranjanski duh. Uspeli su sve to da spoje u južnosrbijanski melos tako da danas mnogi misle da je ona poreklom Vranjanka ili Nišlijka.
  - Uvek smo polazili od baze, a kasnije stvarali pesme tako da se dobije utisak da je ta melodija od davnina, da nije novokomponovana. Zato se pesma „Oko Niša kiša" sa poslednjeg CD-a izdvojila već na prvo slušanje. U traganju za novim, modernim tonovima prva sam ubacila disko ritam u svoj hit „Pesmo moja, igro moja". Bila sam i među prvima koja je uvela trubače u pesme „Kazuj krčmo Džerimo", „Zbog tebe mori Leno" i „Rasule se kose moje".
 
  Vatreni temperament
 
  Usnija je 1989. godine snimila prvi etnopop album sa starim izvornim makedonskim pesmama i za taj splet, iste godine na „Melosu" osvojila Gran pri. U mnoštvu kompozitora i pevača, misli da se malo ko izdvaja svojom originalnošću. Kao i u odevanju, i u muzici joj sve nekako liči jedno na drugo.
  - Imam utisak da danas skoro svi na isti način obrađuju etnopop pesme. Jedino što zameram nekim kompozitorima je to što su se udaljili od našeg mentaliteta, podneblja, izvorne muzike. Urađeni su mnogi lepi aranžmani, ali mi se u nekim pesmama ne dopadaju tekstovi. Svesna sam da je to jezik mladih, da se oni na taj način izražavaju, ali ga ne prihvatam.
  Do devedesetih godina Usnija je radila iz dana u dan. Dešavalo se da u 13 časova nastupi u jednom gradu, a od 17 u drugom. Nije imala vremena za predah pa joj je bilo najvažnije da se dobro naspava pred koncert. Kaže da, na sreću, ima dubok san pa i bubnjari i trubači mogu da sviraju, a da joj to ne remeti snove.
  - Nikada me glas nije izdao, niti mi se desilo da promuknem, mada se događalo da zbog silnih nastupa "bude izakan". Ali, čim bih počela da pevam, posle nekoliko taktova bi vratio svoju punoću. Najteže mi je bilo kada sam zbog „Koštane" tri-četiri dana pred predstavu morala da ostavim cigarete. Znala sam da salu treba da ispunim snagom i glasom. Zato sam bila disciplinovana.
 
  Autentična Koštana
 
  Usnija je „Koštanu" prvi put zaigrala devetog marta 1973. godine i igrala ju je punih 26 godina. Predstava je izvođena 150 puta, ali je Usnijino pojavljivanje kritika ocenila kao „blesak" predstave. Ova uloga je za nju bila svaki put izazov jer nije samo pevala već je trebalo i da oćuti, da odglumi, da razmrda strast publike. Raša Plaović ju je nazvao najautentičnijom Koštanom. U predstavi je dva-tri puta igrala i pod temperaturom. Ali, jednom se dogodilo da je Usnija stigla sa puta premorena i potpuno zaboravila da te večeri nastupa u „Koštani".
  - Krenula sam oko šest sati Jovanovom ulicom prema Knezu i izašla pored Narodnog pozorišta. Ugledah da je ispred puno ljudi, toliko da sam čak poželela da odem i pogledam „tu predstavu". Pomislila sam da pozovem Taru Plaović koja je u „Koštani" igrala moju majku da mi se pridruži, ali ipak nisam. Iako sam bila željna da razgledam izloge, osetila sam da me to odjednom više ne privlači. Krenula sam kući. Čim sam ušla, uključila sam telefonsku sekretaricu na kojoj je bilo nekoliko poruka sa pitanjem da li dolazim na predstavu, jer je ceo ansambl spreman i svi čekaju mene. Deset minuta je puna sala iščekivala da se pojavim na bini. Kada sam čula poruku, ostala sam bez daha. Bila sam van sebe. Mislim da mi to ansambl nikada nije oprostio. To je bacilo senku na deo moje karijere. Nisu hteli da razgovaraju sa mnom. Želela sam da budem slobodna, bez obaveza i moja podsvest je nadjačala svest.
 
  Kad publika zanemi
 
  Već na samom početku karijere, Usnija je nastupala na velikim koncertima sa Đorđem Marjanovićem, Lepom Lukić, Terezom Kesovijom. Konkurencija je bila izuzetno jaka. Svako je pevao samo po dve pesme i trebalo se izboriti za pažnju publike. Upamtila je nastup u Beču jer ju je 16.000 ljudi dočekalo uz žamor, a ispratilo sa bine ovacijama.
  - Pre mene je nastupao Nedeljko Bilkić koji je bio izuzetno popularan među našim iseljenicima. Njegova pesma je izazvala pravu euforiju, pa ga je publika nekoliko minuta pozivala da se vrati na bis. Još se čuo žamor kada me je Mića Orlović pozvao da izađem na scenu. Bila sam toliko zbunjena da ni orkestar ni ja nismo znali da li da započnemo pesmu ili ne. Glas mi je od treme podrhtavao jer sam pevala numeru koja im je bila potpuno nepoznata. Početak je lagan i na romskom jeziku koji niko nije razumeo. Kad se publika odjednom potpuno utišala, počela sam da se tresem. Spasao me je drugi deo pesme koji je bio u nešto bržem ritmu. Uspela sam da preotmem sekund njihove pažnje tako da sam sa bine ispraćena ovacijama. To mi je bio jedan od najtežih nastupa u životu.
 
  Godine nesreće i sreće
 
  Najteže trenutke Usnija je ipak doživela devedesetih kada se raspadala zemlja u kojoj je rođena. Danima je gledala TV i plakala. Od supruga je zatražila da odu u njihovu kuću van Beograda. Ranije bi, čim ustane, odlazila pod tuš, sređivala se, šminkala, fenirala, a sada je život dobio sasvim drugačiji ritam.                                                                                                                                                   - U toj kući sam se potpuno opustila. Kupila sam nekoliko trenerki iz kojih nisam izlazila. Osećala sam se izuzetno bezbrižno. U jednom trenutku sam poželela da prestanem da pevam. Ali, posle izvesnog vremena sam se zasitila i toga. Prvi se našao Saša Popović koji mi je predložio da razradim neke pesme. Na kraju se sve pokazalo kao jako dobro. Ali, nije da ništa nisam radila u međuvremenu. Išla sam na velike koncerte u Rusiji i Francuskoj, snimila CD i pesmu „Ja sa juga, ti sa severa". Kada sam pre godinu dana otvorila svesku u kojoj beležim sve obaveze koje imam, iznenadila sam se koliko sam tih godina radila mada mi to vreme izgleda kao da je prošlo pored mene.
  Staložena i smirena, Usniji se opuštenost i sreća čitaju sa lica. Kaže da je zadovoljna malim stvarima. Takva je sve dok ne izađe na binu i ne oseti publiku. Onda postane neka druga osoba - žena nepresušnog vatrenog temperamenta koji sa svakim taktom pesme nesebično predaje publici.