Broj 23
Početna > Prica > DORUČAK SA TIFANI

Suzana Perić

DORUČAK SA TIFANI

Modna kreatorka Suzana Perić i njen suprug su, nakon sedam godina isčekivanja, kao dar sa neba dobili devojčicu Tifani. Suzana iskreno priča o trudnoći, o neprijatnosti dojenja, o pink sobi u kojoj se porodila, o tome kako je odlučila da joj se ćerka zove Tifani, ali i kako bi volela da usvoji jednog dečaka

Kako si saznala da si u drugom stanju?
  Moj muž Brana i ja smo sedam godina čekali Tifani. Kada smo se tek venčali, ljudi su se pitali zašto ne ostajem u drugom stanju. Uradili smo silne pretrage koje su pokazale da je sve u redu. Onda smo, po preporuci moje prijateljice, otišli kod doktora Jurišića, koji mi je otkrio mali hormonski poremećaj i prepisao mi antibiotike. U roku od sedam dana ostala sam u drugom stanju. Posle sedam godina muke, on nam je tačno izračunao datum i na taj dan sam zatrudnela. Trudnoća je protekla bez ikakvih problema, ali sam ja bila u panici, pa sam se svaki dan čula sa doktorom, a na svakih sedam dana ga posećivala.
  Da li si želela devojčicu ili dečaka?
  Kako sam ja senzitivna i osetljiva osoba, od samog početka sam želela devojčicu. Mislila sam da, ako bih dobila dečaka, ne bih umela da se snađem. Išli smo svaki dan da proverimo pol, a do šestog meseca nisu mogli sa sigurnošću da nam kažu. Ja sam se potajno nadala da je devojčica. Sve babe i ljudi na pijaci su mi govorili da nosim dečaka, jer mi je takav bio položaj stomaka.
  Kako si se odlučila da ti se ćerka zove Tifani, pošto to ime nije uobičajeno na našim prostorima?
  Neko će pomisliti da je to zbog čuvenog filma „Doručak kod Tifanija” ili zbog nakita, ali nije tako. Sećam se, bila je nedelja, lepa porodična atmosfera, a na televiziji se prikazivao film u kojem je igrala jedna prelepa devojčica koja se zove Tifani. Tada sam odlučila da će se moja ćerka tako zvati. Prva reakcija moje mame je bilo čuđenje, ali su svi lepo prihvatili to ime. Na prostoru bivše Jugoslavije ona je jedina devojčica koja se zove Tifani.
  Da li si u trudnoći imala neke karakteristične prohteve ili želje?
  Nikada nisam jela puno mesa, ali sam u trudnoći imala nenormalnu potrebu za tim. Poslednja dva meseca smo konstantno bili u ćevabdžinici Sarajevo. Svi su nas tamo znali, a moj tata je mislio da ću dobiti holesterol. Neposredno posle porođaja rekla sam: „Jao, kako mi se jedu ćevapi", što je izazvalo smeh svih prisutnih.
  Kako si se oblačila u trudnoći?
  Pošto je tada bilo leto, puno sam šetala, a sve stvari koje sam nosila sama sam kreirala. Sa velikim strahom da ne izgubim trudnoću, jer sam prethodno imala spontani pobačaj, čuvala sam se, ali sam do poslednjeg dana radila i kreirala. Nosila sam haljine, duge suknje, nikada nisam obukla tregerke, iz protesta, jer mi se ne dopada kada trudnice nose široke stvari. Tada sam prvi put uradila kolekciju za trudnice, i mislim da mi je to jedna od lepših kolekcija. Brana mi je donosio materijale. Terorisala sam ljude oko sebe i mislim da im je laknulo kada sam se porodila. Nisam želela da proširujem stvari, već sam svaki put šila nešto novo.
  Da li si čitala neke priručnike i knjige kako bi se pripremila za dolazak bebe?
  Prvo smo sate provodili na internetu kako bismo se detaljno informisali. Moji roditelji su mi iz Nemačke slali razne informacije faksom. Ne znam koliko gvožđa, folnih kiselina i vitamina je bilo u našoj kući, a zbog toga sada imam gvožđe 33, što je neverovatno. Često sam preispitivala rečenice koje sam čitala u knjigama, i dosađivala doktoru pitanjima. Preporučujem svim budućim mama knjigu „Majka i dete”.
  Na koji način si se porodila i u kojoj bolnici?
  Kako je Tifani željena i dugo čekana beba, od početka sam znala da ću se poroditi carskim rezom. Od silne želje da sve bude u redu, nisam htela da rizikujem, a i nisam taj tip koji bi mogao sve to da iznese. Porodila sam se u Narodnom frontu, gde sam imala odličan tretman. Što se medicinskih sestara tiče, neka je bila ljubazna, neka manje ljubazna. Nekoga je nerviralo to što je moj suprug opremio celu sobu roze stvarima, bila je kao soba za barbike. Jedino što nisam najbolje podnela bila je anestezija, pa je buđenje malo više trajalo. Nisam imala nikakve probleme posle porođaja, čak mi se ne vidi ni rez, niti me je nešto posle bolelo ili zatezalo. Kada su mi je doneli, sve vreme sam ponavljala: „Da li je ovo naše, da li je to Tifani?" Naravno, zaplakala sam od sreće, a kada sam je uzela u naručje i kada sam je osetila, od tog momenta nas dve smo jako vezane. Posle pet dana izašla sam iz bolnice, sedmog dana sam bila u frizerskom salonu, a već desetog u ateljeu.
  Da li si dojila?
  Dojila sam je, mogla sam i duže, ali sam prekinula zbog posla i obaveza, jer nisam mogla da se pravilno hranim. Od kako je imam, moj život se promenio, vodim više računa o sebi, manje radim, a više vremena provodim sa njom i, priznajem, kvalitetnije živim. Tifani je promenila moj način razmišljanja i moj odnos sa ljudima.
  Ko ti je najviše pomagao kada si došla iz bolnice?
  Suprug, moja mama, a kasnije se priključila i teta Dragana. Najprijatnije mi je bilo kada sam bila sama sa mamom, jer se nisam stidela, a najgore mi je bilo kada je počelo dojenje. Cela trudnoća i sam porođaj mi nisu bili toliko strašni kao dojenje. To je bio veliki šok za mene, volela sam da se u tim trenucima zatvorim sama u sobu sa bebom. Uvek sam bila protiv toga da se dete hrani na ulici, u restoranu, jer je to intima između majke i deteta, majka se oseća opušteno kada je niko ne gleda, a dete u tim trenucima oseća sigurnost.
  Da li si stroga mama?
  Nisam, jer je Tifani dobro dete, kao i sva deca ima previše igračaka, i naravno da je već razmažena. I ja sam bila razmažena, ali sam naučila da delim sve i da budem fina sa ljudima. Ne umemo da budemo strogi prema detetu od godinu i po dana. Naravno, postoje neke granice, ali nikada ne bih dozvolila Brani, ili sebi, da udari Tifani, jer ja nisam tako odgojena, niko me nikada nije udario.
  Na čemu insistiraš pri vaspitavanju?
  Prva stvar na kojoj sam insistirala je higijena, a Tifani već sada pere svoje zubiće. Vrlo je važna i ishrana, kao i da se zna kada je vreme za jelo. To su neka osnova pravila. Vodim računa šta jede i kako jede, ali nisam pristalica da se detetu ne daje slatko. Insistiram na vaspitavanju pričom i objašnjavanjem. Tifani je napredna beba, počela je da hoda sa 10 meseci, a sada sa 19 meseci priča. Od petog-šestog meseca u njenom životu su prisutne slikovnice, zna apsolutno svaku životinju, kao i voće i povrće. Kad god idemo negde, ona traži neku novu knjigu. To je uticaj mog tate, koji je psihijatar, i koji kaže da detetu treba kupovati knjige, jer deca uče kroz slike. Kada je progovorila njena prva reč nije bila ni mama ni tata, već šta je to. I dan-danas kada joj nešto nije jasno, ona je u stanju da po dvadeset hiljada puta pita šta je to i tako sve dok joj se ne objasni.
  Da li ste tvoj suprug i ti razmišljali o još jednom detetu?
  Treba da prođe izvestan period da se naviknem na Tifani i na drugačiji način života. Nisam spremna da delim tu svoju ljubav, niti imam snage za još jedno dete. Momentalno nije u planu drugo dete, što ne znači da ne bih volela. Volela bih da usvojim jedno muško dete, koje bi imalo pet-šest godina, koje će znati da je usvojeno i na putu sam da razgovaram o tome. Ovde je proces usvajanja strašno težak, a ja bih volela da na taj način pomognem, jer sam u svetu videla kako to funkcioniše i zaista sam se oduševila.
  Uputi savet mladim mamama.
  Savetujem im da bezgranično vole svoje dete, ali da ne budu sujetne, jer ipak, ne možemo mi sve da znamo najbolje. Treba slušati savete mama, baka i lekara, jer je dolazak bebe na svet nešto novo za svaku ženu i tada sve hoćemo same, a ne možemo. Nikada nemojte dete da lečite na svoju ruku. Nama se desilo da je Tifani uzela aceton i prosula ga po očima. Bilo je strašno, ali nisam paničila, prvo sam joj isprala oči, a onda smo otišli kod lekara koji je rekao da sam sasvim dobro odreagovala. Posle tri dana našla je neku tabletu na bazi biljaka koju je popila, a pre 10-15 dana je pala i udarila glavicu. Kada kažem mami i tati za to, oni mi otkriju da su i oni prolazili kroz iste stvari i da je to sasvim normalno.