Broj 228
Početna > Intervju > Melodija ljubavi

Dojna Galić Bar

Melodija ljubavi

Američka spisateljica srpskog porekla, psihijatar i žena senatora koju su poistovećivali sa Liz Tejlor, iza sebe je ostavila brojne dirljive stranice o lepoti i duhovnom ushićenju s porukom da su jedino smislene ljubav, duhovnost i porodična blagorodnost

Dojna Galić Bar je rođena u Bukureštu uoči Drugog svetskog rata. Medicinu je diplomirala na Beogradskom univerzitetu, a psihijatriju je specijalizirala i usavršavala u Parizu i Čikagu. Bila je udata za američkog senatora Vilijama Bara. Radila je kao predavač na Univerzitetu Ilinois, bila direktor tri specijalističke bolnice u Americi i autor brojnih stručnih televizijskih emisija, časopisa i naučnih studija, imala je i privatnu praksu. Dojna Galić Bar preminula je u 79. godini u Americi. Ova pijanistkinja, pasionirani slikar i pisac ostavila je za sobom brojna dela, među kojima i romane Anđeli bez lica, Plavi golub, Zvona i vetar, Ana Li, Kuća slomljenih ogledala, Kuglica, Pasija. Ovenčana je priznanjima Akademije Ivo Andrić, kao i Nagradom za životno delo, a posebno značajno je i Visoko internacionalno priznanje Sveslovenskog književnog društva „Dostojevski".

Prekinuto detinjstvo
Ugledna porodica Hadži-Galić je u Beogradu imala zadužbine i brojne palate, među kojima je i jedan od simbola prestonice, kafana „Tri lista duvana". Dojnin otac Stojan je još u onom veku sa braćom otišao u pečalbu u Ameriku i tamo stekao bogatstvo. Onda je došao u zavičaj i tu nastavio da se bavi trgovinom. Tokom jednog poslovnog boravka u Bukureštu, upoznao je Jelenu Naum, lepoticu srpskog porekla. Onda je došla nemačka okupacija.
– Naša zgrada se nalazila blizu železničke stanice, kod hotela „Astorija”, i baš tu su pale prve bombe. Samo u spavaćici i s plišanim jagnjetom u rukama, s majkom i sestrama trčala sam uz Nemanjinu ulicu prema Karađorđevom parku. Otac, težak reumatičar vezan za štake, nije želeo da napušta stan, a moj brat nije hteo da ga ostavi samog. Ljudska tela su bila svuda okolo, čak i na drveću. U jednom trenutku, kroz zaglušujuću tutnjavu aviona i eksplozija, začule smo poznatu opersku ariju. Pevao ju je krupan čovek na vrhu petospratnice. I sad, kad odem u operu, u ušima mi odzvanja taj glas – sećala se ratnih strahota u jednom intervjuu Dojna.

Udaja i razvod

Dojnin otac Stojan je umro pred kraj rata, u izbeglištvu u Ripnju. Zbog nekakvog zakona da se telo ne sme prenositi iz mesta gde je upokojeno, porodica ga je tajno, volovskom zapregom prebacila u Beograd. Posle oslobođenja, nova revolucionarna vlast im je, sem jednog stana, oduzela celokupnu imovinu. Pod lažnom optužbom da je američki špijun, Miroslav Hadži-Galić je uhapšen. Dojna je upisala medicinu, koju je završila kao jedan od najboljih studenata. Ali, pod teretom činjenice da je ćerka buržuja koji je imao i američko državljanstvo, i da je još sestra „špijuna", onemogućeno joj je usavršavanje u struci. Na fakultetu je upoznala Đorđa Jakovljevića, svog kolegu, i udala se za njega. Ideološke razlike među supružnicima su postale nepremostiva prepreka bračnoj sreći. Sa Dojnom pored sebe, mladi komunista nije mogao da napreduje u karijeri. Zato je pod pritiskom partije odlučio da se razvede.

Amerika kao spas

Sa sinom i majkom najpre odlazi u Pariz, a potom u u Čikago, gde je odmah počela da radi na internom odeljenju u bolnici „Maunt Sinaj". Kasnije se sve odigravalo kao u pravom američkom snu. Uz mnogo truda i rada, naravno. Specijalizirala je psihijatriju i neurologiju i odmah potom postala prva žena direktor u istoriji bolnice „Maunt Sinaj". Uz to je bila i profesor na Univerzitetu Ilinois. Poznata kao stručnjak psihijatrije za decu – unela je novine u otkrivanju i terapiji problema mališana preko crteža. Kao direktorka jedne od najvećih i najmodernijih čikaških bolnica, često se sretala s biznismenima i političarima. Na jednom prijemu, gde su se bili skupili ljudi od uticaja, upoznala je republikanca Vilijema Bila Bara, senatora Ilinoisa.

Brak sa senatorom

Nije prošlo dugo vremena, kad je Bil odlučio da je zaprosi. Odbila ga je pod izgovorom da još nije spremna za novi brak. Prava istina je, zapravo, bio strah da možda neće biti dovoljno dobar otac i zet njenom sinu i majci. Onda će doći taj 2. jun početkom sedamdesetih, koji će na najsvirepiji način poremetiti Dojninu ljubavnu bajku. Četiri ili pet štapina dinamita, postavljenih ispod zelenog „kadilaka", eksplodiralo je kad je okrenut ključ u bravi da bi se pokrenuo motor limuzine. Bil je ostao bez desne noge. Lekari su se dugo borili ne bi li mu spasli život. I Dojna je, sa dozvolom FBI-a, sve vreme bila pored njega. Vilijam Bar je bio omiljen političar, ali je nekome očigledno smetalo što je predvodio grupu senatora koji su istraživali korupcije i donacije senatorima, ali i što je dozvolio crncima da žive zajedno s belcima. Čim se Bil oporavio od posledica atentata, postala je gospođa Bar. Bio je to brak pun ljubavi i nežnosti. Posle Bilove smrti Dojna se sa velikog imanja u Džulijetu preselila nedaleko, u Plejtvil.

Harmonija lepote
Pred kraj života, na pitanje šta je najviše ispunjava, s obzirom na bogatu biografiju i privatni i poslovni uspeh, Dojna je iskreno pričala:
- U ovim godinama, kada je sve iza vas i kada sabirate život, radujete se malim-velikim stvarima. To je suština života koju ne možemo da prepoznamo u mladosti. I kada vam sve oduzmu, kao što su mojoj porodici posle rata, i kada vam nepravedno ubiju brata od 17 godina, vi morate u sebi da pronađete oprost. Morate da čujete tu melodiju ljubavi u ime divnih ljudi koje ste upoznali, delili život i nedaće i da nastavite u harmoniji lepote koju samo jednom daruje život. Kao neuropsihijatar mogu da kažem da svako od nas nosi u sebi rođenjem neki dar. Samo ga treba otkriti.

Povratak korenima

Nakon posete Srbiji posle 50 godina, Dojna je ispričala – Sećam se
dodira srpske zemlje, svog ushićenja što sam u zemlji svojih predaka.
Upoznala sam umne i darovite ljude i u samoći mog salona za pisanje u
noćnim satima vidim njihova lica. Danju sam lekar i pripadam pacijentima
i mojoj porodici, a noću pisac i pišem da bih se vraćala Srbiji.

 

Mirjana Zeković