Broj 227
Početna > Prica > Mama od akcije

Stanka Pejović

Mama od akcije

Nekadašnja telohraniteljka, a danas međunarodni sudija u kik-boksu i jedina žena kaskader u Srbiji svoje mališane uči kako da steknu samopouzdanje i hrabrost za kasnije suočavanje sa svim preprekama koje nosi život

Vicešampion sveta i sedmostruki prvak države u kik-boksu Stanka Pejović odavno je ostvarila sve ono što je priželjkivala kao devojka, a skladna porodična oaza koju već niz godina gradi sa suprugom Svetozarom, najlepši je temelj za srećno odrastanje njihovo troje anđela, osmoipogodišnjeg sina Vojina i ćerkica bliznakinja Milice i Mine koje u septembru pune šest godina.

Koje su po vama najbolje godine za porodicu, brak i decu?
Danas su totalno poremećene životne vrednosti i prioriteti. Žene jure karijeru, onda se pravdaju da nemaju uslova za život s partnerom, a o deci i ne pomišljaju jer im tek majčinstvo nameće breme s kojim očigledno mnoge ne mogu da se nose. Da sam razmišljala na taj način, verovatno nikada ne bih imala ovako divnu porodicu. Prvo su nam došla deca, pa smo se i suprug i ja zaposlili, i evo uskoro rešavamo i stambeno pitanje. Po meni je za svaku ženu idealno vreme da stvara porodicu kada napuni 27-28 godina, kada završi sa obrazovanjem i dovoljno proživi i iskusi. S toliko sam i ja uletela u brak i mislim da je to pun pogodak za stabilan porodičan život. Kada su muškarci u pitanju, situacija je dosta drugačija, oni pre četrdesete nisu sposobni i zreli za brak (smeh).

Mislite li da majčinstvo menja ženu, njene poglede na život, dotadašnje vrednosti?

Onog trenutka kada sam rodila Vojina, moj život se iz korena promenio. Često se setim reči mog oca koje je izgovorio kada sam se udavala: „Što sam stariji, sve sam osećajniji”. Majčinstvo me je promenilo u emotivnom smislu, sa svakim detetom postala sam nekako mekša i senzitivnija. Biti majka je čarobno osećanje koje svakoj ženi toplo preporučujem.

Sportista ste i uvek u top-formi. Da li ste bili aktivni tokom trudnoće i koliko vam je vremena trebalo da povratite devojačku figuru?
Bila sam aktivna do poslednjeg dana obe trudnoće. Dok sam nosila Vojina, dobila sam tek deset kila, a sa ćerkicama petnaestak, što takođe nije mnogo, jer je trudnoća blizanačka. Kada su se rodile Milica i Mina, pomislila sam kako je moguće da sam u stomaku imala skoro čitav metar dužine. Bebe su bile duge po 49 centimetara, a za sve tokom devet meseci pobrinula se priroda. Zar to nije fenomenalno?

Šta mislite o prisustvu očeva na porođaju, da li je vaš suprug bio uz vas kada ste rađali svog prvenca?
Suprug je spavao kad se primaklo vreme za bebu. Bilo mi je žao da ga budim. Spremila sam rančić i sama otišla u porodilište, njemu sam telefonom javila da će za koji minut postati tata. Imam utisak da mu nikada neću oprostiti što nije snimao rađanje naše dece. Doktor Dule Stanojević me je porodio sa bliznakinjama, a njegovo osoblje je foto-aparatom ovekovečilo svaki trenutak u porodilištu, jer sam bila pod anestezijom, zbog carskog reza. Savetujem prisustvo očeva na porođaju jer smatram da svaki muškarac to treba da doživi.

Kakav je osećaj kada posle prvog deteta dobijete duplo zadovoljstvo?
Meni je to bilo super. Znala sam da ću roditi dvojke jer u mojoj familiji ima baš dosta blizanaca i s mamine i s tatine strane. Suprug je bio malo zatečen i zbunjen onog dana kada je čuo da nosim dve ćerke. Stalno me je pitao: „Je l' ti znaš koliko je to šminke, kozmetike, haljina, cipela? ” Međutim, kada su se rodile, postale su pored Vojina centar njegovog sveta.

Relativno je mala razlika između sina i ćerkica, kako je Vojin reagovao kada je dobio dve sestrice odjednom?
On se od prvog trenutka uklopio i strašno je vodio računa dok su bile bebe. Pritom mi imamo troje dece, kornjaču, kera, zeca i odlično svi funkcionišemo. Uporno objašnjavam ljudima da je odlična varijanta imati više dece nego jedinca. Kada imate jedno dete, vaša pažnja mora da bude upućena samo njemu, kada su tu braća ili sestre, sve dolazi na svoje mesto. Jedno za drugo su uvek tu.

Na koji način uspevate da uskladite poslovne i privatne obaveze, koliko vam suprug pomaže oko mališana?
Najvažnija je organizacija. Istina je da se dešava kada ne znam gde ću pre, pogotovo što sam pre pet meseci postala direktor hale sportova „Radnički” pa su obaveze još veće. Malo je lakše preko leta dok su školski raspusti, ali već u septembru upadam u mašinu. Naravno, suprug je tu da uskoči i pomogne kad god je to potrebno.

Poznato je da su blizanci veoma vezani, kako se njih dve slažu sa starijim bratom i ima li rivalstva između njih?
Postoji neka vrsta rivalstva. Njih dve se po temperamentu potpuno razlikuju. Mina je umiljatija i zna na koji način da vas osvoji i podvuče pod kožu, dok je Milica pomalo ratoborna. Vojin je prilično emotivan i osetljiv. Svako od njih je drugačijeg karaktera i sa svakim moram da imam drugačiji pristup.

Koliko je po vama važno da se deca od malih nogu bave nekim sportom?
Današnja deca su gojazna, s krivim kičmama i ravnim stopalima i mislim da je veoma važno da se bave nekim sportom od ranog detinjstva. Na taj način ih sklanjate sa ulice i usmeravate ka pravim vrednostima. Naša deca su potpuno posvećena sportu. Sve troje treniraju kik-boks. Milica i Mina igraju balet, a Vojin obožava i trenira fudbal.

Dok gledate mališane kako rastu, o čemu razmišljate, a od čega strahujete?
Strahujem od te neke stranputice i neizvesnosti. Ne želim da budu povodljivi i da ne znaju da se odupru lošim stvarima. Stalno pokušavam da im objasnim koliko je u životu važno da budu samouvereni i hrabri ako bilo šta žele da ostvare.

 

Dragana Rodić
Foto: Zorana Jevtić