Broj 224
Početna > Intervju > Pevaću dok imam snage

Zdravko Čolić

Pevaću dok imam snage

Popularni pevač, koji ovih dana uveliko priprema veliki koncert na beogradskom Ušću, otkriva omiljena mesta za opuštanje pred veliki događaj. Tvrdi da je čovek otvorenog srca čija je misija da zabavlja ljude i širi optimizam, zbog čega se pesmom bavi svih ovih godina

Zdravko Čolić, najveća balkanska zvezda, namerava da ponovo zavede Beograd. Podrška porodice neće izostati, na koncertu će biti supruga Aleksandra i kćerke Una (11) i Lara (5).

Posle četiri godine ponovo se pripremate za veliki koncert u Beogradu 25. juna na Ušću, šta publika može da očekuje?
Napravićemo presek svih gostovanja u srpskoj prestonici od početka moje karijere, od Doma sindikata, Centra „Sava", Pionira, Tašmajdana, Marakane, Pinkija i Arene. Postavićemo zastavice i svetla na svim mestima gde sam pevao. Na toj koncertnoj karti ostalo mi je još samo Ušće. Biće to opušten koncert, želim da ljudi dođu kao na izlet, da se relaksiraju.

Kolika je podrška supruge Aleksandre i ćerki Une i Lare?
Velika, dolazi i mala Lara, koja će uskoro napuniti pet godina. Bili su i na koncertu u Sarajevu, sve mi to mnogo znači.

Da li kod ćerki već sada prepoznajete talenat za muziku ili neke druge afinitete?
Talentovane su, pogotovo mlađa. Starija više gleda modne revije, ali kako rastu, vezuju se i za muziku. Voleo bih da steknu osnovno muzičko obrazovanje. Za sada slušaju Šakiru i kao i sva deca, vole uglavnom življe pesme. Una pohađa časove džez baleta a i mlađa Lara nešto skakuće, i ona ide na balet.

Volite sport, da li to prenosite i na Unu i Laru?
Za to sam da se deca, i ženska i muška, bave sportom. To je danas mnogo korisnije i bolje od bilo čega. Bavljenje sportom je psihofizička i metafizička priča, koja duhovno i telesno obogaćuje svako biće u ovom košmarnom dešavanju oko nas.

Poznato je da ste i vi bili vezani za svoje roditelje.
Naša hercegovačka energija i genetika je na neki način toliko jaka da je neraskidiva, i naša povezanost je bila posebna. Mama je bila domaćica, a otac je radio državni posao, u policiji. Bio je inspektor u Republičkom sekretarijatu unutrašnjih poslova. Skromno smo živeli, ali na sreću, počeo sam da zarađujem u sedamnaestoj godini, i roditelji su mi uvek bili najveća podrška. Sećam se da sam nosio tatine prekrojene policijske pantalone, jer nije bilo novca za nove. Kad bih počeo da pišem knjigu, i kad bih kroz život krenuo godinu po godinu, mogao bih da se setim mnogih stvari. Generalno, čovek pokuša da natera svoj mozak da zaboravi ono loše. Mislim da je u čovekovoj sudbini da uvek traži bolje, bez obzira na teška stanja u kojima se ponekad nađe.

Često ističete hedonističku ali i duhovnu stranu vaše ličnosti.
Civilizovani smo ljudi, imamo unutrašnja stanja, težimo traženju Boga i istine. Verujem, međutim, da nam niko ne zabranjuje da imamo i svoje radosti i opuštanja. Spoznati radost, to je najvažnija stvar kojoj čovek treba da teži, a to nema veze sa materijalnim. Dakle, ne moramo biti zatvoreni u mračne prostore da bismo bili duhovni. Čovek sam otvorenog srca čiji je posao da zabavlja ljude i širi optimizam. To je moja misija i zato pevam 40 godina, i pevaću dok me služi zdravlje i dok ljudi to žele.

Kako vam uspeva da sve ove godine ostanete svoji?
Imao sam istu viziju. Mnogi mi govore: „Svaka čast, uspeo si da ostaneš normalan". Uvek sam isto mislio, nisam taktizirao, niti menjao stav. Svako vreme nosi neku svoju priču, ali mislim da čovek u svojoj duši i karakteru treba da bude iskren prema sebi, jer ako sebe obmanjujemo, onda je problem u nama. To je najgore.

Da li su putovanja jedan od vidova opuštanja koji obnavljaju vašu snagu i kreativnost?
Volim da putujem, i to najviše sam. Vodim, naravno, i ćerke na putovanja, ali kada zaista želim da se odmorim, onda mi prija osama. I to u prirodi, uz čitanje, razmišljanje i šetnje. Prija mi samoća, jer emotivnim ljudima uvek na neki način treba mir.

Koje vam mesto najviše prija za opuštanje pred velike koncerte?
U Srbiji to je Zlatibor, to je civilizovana visoravan, ima fantastičnu priču, kao i planina Igman kod Sarajeva. Zlatibor je zbog visine idealan za pešačenje, trčanje i za pentranje. Dakle, pešačenje uzbrdo-nizbrdo tom planinom sjajna je avantura. A kada sa bendom treba da se pripremim za koncert, onda otputujemo na Palić. Tu imamo našu oazu.

Kada razmišljate o svojoj prošlosti, da li biste nešto promenili?
Mislim da se ne bih bavio estradnim poslom. Da sam opet sarajevski đak koji treba da odabere profesiju, birao bih glumu, jer sam i počeo u malom pozorištu kao glumac. Voleo sam i sport, bio sam atletičar, a onda i golman u malom fudbalu.

Zbog velikog broja obožavateljki, sigurno pamtite neke zanimljive situacije?
Nije bilo toga da mi neka donese bebu na vrata, ali je bilo nekih zanimljivih pokušaja plašenja mojih roditelja. Tako je jednom ušla devojka u venčanici kod moje mame na Grbavici i rekla da je sa mnom zakazala venčanje i da kum čeka. Nije uspela da prevari moju majku, koja joj je mirno objasnila da nisam još za ženidbu.
Bilo je svega, preskakanja balkona i sličnih ludila. Jedna devojka u Makarskoj je ušla u moju sobu potpuno gola dok sam spavao, vrata nisu bila zaključana, i krenula je ka meni...

Kako vas je osvojila supruga Aleksandra?
Ta neka bosanska strast koja u meni bukti uvek je bila jaka. U početku je bilo baš kao u pesmi Nisam ljubio stvarno, kasnije je to bilo drugačije. Imao sam jednu vezu, pa još jednu, i treća je rezultirala brakom. Našao sam ženu koja mi je pre svega prijatelj, koja me razume, i na neki način ima veći uticaj na mene nego na neke muškarce.


Žaklina Milenković