Broj 22
Početna > Prica > SIN NAM JE PROMENIO ŽIVOT

Vesna Đogani

SIN NAM JE PROMENIO ŽIVOT

Vesna Trivić je oduvek maštala o tome da ima tri sina. Prošle godine, 2. jula, rodila je dečaka Adriana i time upotpunila dugogodišnju vezu sa Đoletom Đoganijem. O tome kako je u toku trudnoće nosila uske haljine, kako je protekao porođaj, da li želi još dece, Vesna iskreno priča

Kako si saznala da si trudna?
  Prošle godine u novembru Đole i ja smo imali turneju sa Hari Mata Harijem u Švedskoj. Primetila sam da neke stvari koje volim da jedem, nisam mogla da smislim. Često me je boleo stomak i shvatila sam da se nešto čudno dešava. Pomislila sam da sam se prehladila, jer je tamo bilo jako hladno. Međueim, i u Beogradu mi je bilo muka po ceo dan. Našalila sam se sa Đoletom rekavši mu da mislim da sam trudna, našta smo se oboje nasmejali. Kupila sam test za otkrivanje trudnoće i u roku od dve sekunde su se pojavile dve crvene linijice. Bila sam presrećna. Sve vreme sa mnom na vezi je bila moja najbolja drugarica Kaća, koja ima sina i koja je veoma želela je da se to i meni desi. Sutradan sam zakazala pregled, gde smo Đole i ja videli na ekranu „mali pasulj” i tufnicu koja pulsira, što je bilo njegovo srce. Bila je to šesta nedelja moje trudnoće.
 
  Jesi li želela devojčicu ili dečaka?
  Ovo je moja prva trudnoća i bilo mi je veoma bitno da bude muško, zato što mnogo volim mušku decu i oduvek sam imala neki osećaj da ću biti majka tri dečaka.
 
  Da li si imala neke posebne želje u trudnoći i koliko je po tebi taj period bio drugo stanje?
  Prva tri meseca sam imala velike mučnine i gorušicu. Babe kažu - kada imaš gorušicu, rodićeš bebu sa kosom - a Adriano je baš imao kosicu. Još nisam znala da sam trudna, sećam se da smo vozom putovali za Nemačku. Čovek koji je sedeo preko puta nas, jeo je pomorandžu. Htela sam iz ruke da mu je otmem. Toliko mi je išla voda na usta, da me je bilo sramota. Prva tri meseca provela sam u krevetu sa gajbom pomorandži i mandarina.
 
  Koliko si se ugojila u trudnoći i da li si uopšte vodila računa o kilogramima?
  Kada dojite bebu, najbitnije je da pijete puno vode, da jedete kuvano i unosite vitamine, da bi vam bilo kvalitetno mleko. Iako je bilo teško, bila sam opterećena time da moram da imam mleko što duže, jer sam znala da je to za Adriana najbitnije. Imala sam 17 kilograma viška i bilo mi je teško prva 3-4 meseca da to skinem. Adriano ima devet meseci, a ja sam sada na staroj kilaži, pa se često na probama šalim kada stanem pored devojaka, kao da nikada i nisam bila trudna. U ženama to budi osećaj trijumfa - da smo uspele da imamo dete, ali i da zadržimo liniju. Svaka mlada majka će se složiti sa mnom, jer je reč panika prisutna u celoj toj priči. Plašila sam se da li ću moći, sad kad imam bebu, da vodim život koji sam ranije vodila, da čitam knjige ili da gledam film na miru ili da odem na pedikir i manikir. Za sve imam vremena, a dete me ne sputava ni u čemu. Kada odem negde bez njega, mnogo mi je teško. Volim da uvek bude sa mnom, jer je tada sve mnogo lakše, lepše i zanimljivije.
 
  Da li si radila u trudnoći i kako si se oblačila?
  Radila sam do sedmog meseca, a ne sećam se da sam ikada oblačila tako uske haljinice. Osećala sam se ženstveno, puna energije. Đole se hvatao za glavu, govorio mi je da ne nosim toliko uske i kratke suknjice. Trudnoće se sećam kao veoma lepog perioda. Porodila sam se 2. jula, tako da sam celo leto provela sa Adrianom u stanu, vrućinu nisam ni osetila. Posle četrdesetak dana smo počeli da radimo. Posao i aktivnost su mi pomogli da se bolje osećam. Imam puno energije da izdržim trening, čak i više nego pre.
 
  U kojoj bolnici si se porodila i da li si zadovoljna tretmanom?
  Porodila sam se u bolnici Narodni front, gde radi doktorka Mima, koja je pratila moju trudnoću. Porodila sam se uz pomoć epiduralne anestezije. Imala sam velike bolove, bila sam u panici, nisam znala da se snađem pri guranju bebe. U trenutku kada su pozvali lekara da uzme vakuum, odmah sam se opustila i beba je izašla. U bolnici su bili divni prema meni. Mislim da je neophodno obezbediti bolje uslove ljudima koji tamo rade, ali i trudnicama i bebama.
 
  Da li si noću često ustajala?
  Svaka beba se često noću budi, ali ja sam imala sreće da je moj dečkić bio dobar. Nije plačljiva beba, veoma je miran i poslušan. Tek sada ulazi u fazu kada treba da prohoda, pa je živahniji, a, hvala bogu, ima i na koga!
 
  Ko ti je najviše pomagao kada je beba došla na svet?
  U početku Đole, a kasnije bake, mame, tetke. Sa nama je i Sneža, koja nam pomaže oko svega i koja ga je zavolela kao da je njeno dete. Ipak, najviše vremena provodim sa njim ja, što mi je i najbitnije. Zauzeta sam samo vikendima. Imam veliku pomoć Đoleta, njegove i moje porodice.
 
  Adriano ima neobično ime. Ko ga je birao?
  Ja sam izabrala ime. Bilo je mnogo čudnih i smešnih predloga za ime mog dečaka, a u to vreme je bio aktuelan Mundijal, gde je igrao fudbaler Adriano i to ime mi se jako dopalo, a lepo se slaže i sa prezimenom.
 
  Da li Đole i ti planirate još dece?
  Ne bih želela da Adriano ostane moje jedino dete, ali o tom potom, kada bude biće. Volela bih da imam i devojčicu, da vidim kako je to, da imam malu lutkicu sa kojom ću se igrati.
 
  Uputi savet mladim mamama.
  Savetujem im da budu mirne i staložene, jer kako se one ponašaju i kako se one osećaju, tako će se i beba osećati. Treba da razmišljaju unapred nekoliko meseci, da razmišljaju o dobrim, ali i lošim stvarima, kako bi to na vreme mogle da isprave i da budu pripremljene na sve, jer je tada sve mnogo lakše.