Broj 22
Početna > Intervju > PROMOVIŠEM ZABORAVLJENE VREDNOSTI

Mirjana Bobić-Mojsilović

PROMOVIŠEM ZABORAVLJENE VREDNOSTI

Rođenu Beograđanku, spisateljicu, koja je do sada objavila sedam knjiga, i novinarku Mirjanu Bobić-Mojsilović svakog četvrtka publika može gledati u emisiji „Pogodi ko dolazi na večeru" na televiziji Enter. Mirjana je jedna od retkih koja u emisiji zaista kuva. Emisija liči na njen stvarni život, u njoj je onakva kakva je i van studija - nesavršena, užurbana, čupava, ponekad nervozna, ali dobronamerna.

Beograd nekad i sad, novinarstvo nekad i sad, vi nekad i sad?
  Sve je bilo drugačije, ali ne mogu da padnem u zamku da kažem, da je nekada, kad sam ja bila mala, sve bilo mnogo bolje. Novinarstvo je u svakom slučaju bilo drugačije. Ono što se danas naziva novinarstvom, nekada uopšte nije postojalo. Prostakluk, mržnja, javno ponižavanje, rečnik je bio potpuno drugačiji. A ja? I ja sam bila drugačija, sigurno. Bila sam agresivna, željna javnog prepoznavanja, mlada. Bila sam u skladu sa svojim godinama i vremenom u kome sam počinjala svoju novinarsku karijeru. Mislim da sam sad bolja, zrelija, umerenija. Uostalom, čovek koji je lošiji u svojim srednjim godinama, nego kad je bio mlad, promašio je život.
 
  Slovite za jednog od najčitanijih srpskih pisaca. Kakav je osećaj biti srpski bestseler pisac?
  Nisam neko ko sliku svoju ljubi i divi se sam sebi. Najlepše osećanje koje bilo koji pisac može da ima jeste da ga sreću ljudi i da mu govore da ga čitaju. Znači da to što radite, nije uludo. Biti srpski bestseler pisac, međutim, nije ni malo lako, jer ste stalno izloženi kritikama upravo zato što ste čitani. Sujete, mržnja, pakost i prostakluk, klanovi i laž, vladaju i na tom polju, ipak - svaka nelagodnost te vrste biva beznačajna pred činjenicom da imate ogromnu publiku i da se ona neprestano širi.
 
  Da li je teško biti žena u Srbiji, a posebno žena pisac?
  Biti žena pisac je i teško i lako. Kao žena pisac nalazite veću publiku, jer žene neuporedivo više čitaju od muškaraca, ali, sa druge strane, establišment u književnosti drže muškarci, pa su zato žene pisci strpane u metaforu „žensko pismo" koja kod nas ima uglavnom negativnu konotaciju. Biti žena koja nešto želi od sopstvenog života, koja ima svoje dostojanstvo, pamet i hrabrost - da, to je teško, ali je i divno. Ipak, čini mi se da su u medijima žene te koje najviše napadaju druge žene. Ljubomora, odnosno zavist, opisana je u Starom zavetu, i stara je koliko i ljudski rod.
 
  Pre emisije na TV Enter nismo vas često gledali na televiziji. Zašto?
  Bila sam se skoro svojevoljno povukla iz novinarstva nekoliko godina, samo sam se bavila svojom literaturom, a onda sam se vratila, svojim kolumnama. Bilo mi je potrebno da u jednom trenutku povratim svoju vezu sa stvarnošću. A što se televizije tiče, tu je pauza bila mnogo veća. Prvo sam radila emisiju na TV B92, ali nisam postigla dovoljno visok rejting i mi smo se rastali. Sada sam došla na televiziju koja se tek osniva, i moram vam reći da mi je veliko zadovoljstvo da radim emisiju „Pogodi ko dolazi na večeru". Ona liči na moj stvarni život, u njoj sam baš onakva kakva sam i izvan kamera - nesavršena, užurbana, čupava, ponekad nervozna, ali dobronamerna.
 
  Kako je došlo do toga da počnete emisiju „Pogodi ko dolazi na večeru" na TV Enter?
  Moji prijatelji iz agencije Inkognito su me zvali. Inače, odavno sam imala tu ideju, da kuvam i pričam sa plemenitim ljudima. Zadovoljstvo mi je što ugošćavam ljude koji to zaslužuju, ljude iz našeg javnog života koji čine dobre stvari i koji mogu da nam svima pokažu neko svetlašce u tami. Rečju, promovišem pamet, stil, plemenitost, dobre i možda zaboravljene vrednosti - upravo su takvi i moji gosti.
 
  Jedna ste od retkih koji zaista kuvaju u studiju. Dajte nam neki dobar recept.
  Ne da stvarno kuvam, nego su u studiju pored reflektora upaljene i dve plotne. Kada je moj gost bio Đule Van Gog bila je paklena vrućina, ali zato sam mu skuvala havajsku čorbu. Dakle, na puteru se isprži belo pileće meso isečeno na kockice, zatim se meso izvadi, a u tiganj se sipa ananas iz konzerve, bez soka, i proprži nekoliko minuta. Prethodno se na maslinovom ulju proprži glavica-dve crnog luka, doda iseckani beli luk, konzerva paradajza pelata (ili svežeg paradajza i malo pirea od paradajza) i zatim se u to sipa meso, ananas i začini (obavezno se dodaje ljuta papričica ili čili) i krčka se dok se meso potpuno ne skuva. Voda se dodaje u zavisnosti od toga koliko gustu čorbu želimo. Jelo je sjajno, i ono je potpuni obrok. Inače, sve recepte iz emisija možete naći na mom sajtu www.mirjanabm.com.
 
  Koga volite da vidite na večeri u vašem domu?
  U principu, nisam od onih ljudi koji zbog interesa stalno stvaraju nova prijateljstva. Kod mene su uvek na večeri poznati dragi ljudi sa kojima se družim godinama.
 
  Osim književnosti veoma ste aktivni u novinarstvu. Kako uspevate pored toliko obaveza da pronađete tišinu neophodnu za pisanje jednog romana?
  Pisanje kolumni nekoliko puta nedeljno mi pričinjava veoma veliko zadovoljstvo i brzo mi ide. Sve to završim pre podne. Literatura traži, bar kod mene, popodne i noć.
 
  Nekim piscima je potrebno da otputuju da bi napisali roman ili priču. Gde vi pronalazite inspiraciju?
  Pronalazim je svuda oko sebe, u svakoj sceni, susretu, u knjigama koje čitam, u filmovima koje gledam. Ipak, krajnju odluku o tome šta ću pisati, donosi neki mali, skriveni, duboko zakopani delić mene.
 
  Da li ste samokritični i prihvatate li nečije savete ili kritike?
  Sve više. Naučiti da slušate druge, a ne samo lepotu vlastitog glasa, velika je stvar. Dakle, učim još uvek.
 
  Koga od kolega novinara najviše cenite?
  Moram reći da je Bogdan Tirnanić, i posle svih ovih godina, čovek čije tekstove volim da čitam jer su pametni i drugačiji.
 
  Vaš moto je?
  Kad shvatimo kolicki smo ispod zvezda, imamo šanse da ih, bar na sekund, dosegnemo. Dakle, skromnost pre svega, uključujući i moj moto: „Nije važno biti u pravu, važno je biti srećan".
 
  Imate ćerku Milu. Koliko se vaše detinjstvo i period odrastanja u Beogradu razlikuje od njenog?
  Potpuno. Moja mama je bila stroga mama, a ja nisam. Ja imam dve sestre, Mila je jedinica. Mi smo bili siromašno društvo, ali smo znali da se igramo na ulici - današnja deca su odrasla uz video-trake i barbike. Sve je potpuno drugačije. Mila je sa petnaest godina znala mnogo više od mene u tom uzrastu.
 
  Kada se sada osvrnete, da li ste zadovoljni karijerom ili postoji nešto što biste promenili?
  Pa, zadovoljna sam, u stvari - naučila sam kako da budem zadovoljna, kao što sam na sopstvenom iskustvu naučila da je ponekad, ono što ne dobijemo, najveći poklon koji možemo dobiti. Promenila bih svaki trenutak ili rečenicu u kojoj sam nekoga povredila da bih sebe istakla. Ali, bila sam klinka i mislila sam da tako mora da se radi.
 
  U vašem poslednjem romanu „Tvoj sam" svaka priča vezana je za jedan dragi kamen. Koji kamen birate za sebe?
  Biram, ali nemam - smaragd, jer je prelep. Kao skromna osoba, uvek ću se radovati i poludragom kamenu - volim Mesečev kamen i koral.
 
  Imate li neostvarenih želja?
  Oh, da, ali nisu neke mnogo važne. Bazično, mislim da moj život nije bio preterano srećan, ali da sam se potrudila da ga, kad god je to bilo moguće, učinim lepim i veselim, i iznad svega smislenim.