Broj 212
Početna > Intervju > Bajka na vrhovima prstiju

Kako postati balerina - Sandra Stojanović

Bajka na vrhovima prstiju

Talentovana devetnaestogodišnja balerina Sandra Stojanović, posle školovanja na prestižnoj akademiji u Monaku, kaže da je pored napornog vežbanja najteži deo ove profesije ipak dobiti posao

Šta je uticalo na to da postaneš balerina?
Sve je počelo kada me je sa četiri godine mama odvela u jedan baletski studio da zajedno odgledamo čas klasičnog baleta. Bila sam opijena zvucima klasične muzike, gracioznim pokretima koje je gospođa Fransoaz pokazivala. Sve je bilo tako čarobno da sam želela da čas zauvek potraje. Ubrzo sam počela da pohađam časove u studiju gospođe Fransoaz u Parizu. Godine su prolazile, a gospođa Fransoaz je sve češće ukazivala mojim roditeljima na moj poseban talenat i jednom prilikom ih je posavetovala da me odvedu na audiciju u čuveni baletski konzervatorijum pri Pariskoj baletskoj operi. Na moju sreću (ili žalost!) 2000. godine sam primljena.

Kako je izgledao tok tvog školovanja i usavršavanja?

Završila sam osnovnu i srednju baletsku školu „Lujo Davičo", na odseku za klasičan balet u klasi Paše Musić-Popović 2009. godine. Nastavila sam školovanje na Akademiji klasičnog baleta princeze Grejs u Monaku kod čuvene Marike Besobrasove i sadašnjeg direktora i pedagoga Lika Masala. Sarađivala sam sa trenutno najpoznatijim baletskim koreografima i pedagozima Alonzom Kingom, Monikom Ludije, Paskalom Tuzoom, Lusijom Gepi...

Šta trenutno radiš?

Od jula 2010. godine sam u Beogradu. Trenutno sam nezaposlena, pa samo vežbam u Narodnom pozorištu, na čemu sam veoma zahvalna direkciji baleta, a posebno direktoru baleta Konstantinu Kostjukovu.

Kako izgleda jedna radni dan balerine?
Dan započinjem u baletskoj sali. Vežbe zagrevanja traju od sat do sat i po vremena i vodi ih baletski pedagog. Veoma je bitno održavati vretenastu muskulaturu i gipkost tela svakodnevnim vežbanjem. Radni dan u pozorištu varira od tri do osam sati vežbanja.

Koje su dobre strane tvog posla?
Dobre strane posla su te što nakon tolikog ulaganja snage, znoja i celog bića doživite da sa vama publika diše, da za trenutak poveruje u bajku koja je oživela na sceni.

A loše?
Loša strana je velika konkurencija i teškoće pri zapošljavanju, tako da krvavi prsti, razne povrede i bolovi u celom telu pored tog problema deluju bezazleno.

Na šta si posebno ponosna u svojoj karijeri?
Na saradnju sa poznatim svetskim koreografom Alonzom Kingom, pedagogom Monikom Ludije. Takođe bih istakla prvi nastup u klasičnom baletu Labudovom jezeru u sarajevskom Narodnom pozorištu kao gost u njihovom ansamblu.

Koji su ti planovi za budućnost?
Karijeru bih želela da nastavim u Beogradu jer zaista ne bih volela da radi daljeg profesionalnog angažmana napustim svoj grad.

J. R.