Broj 210
Početna > Intervju > Ne verujem u brak

Vesna Dedić

Ne verujem u brak

Autorka emisije Balkanskom ulicom Vesna Dedić govori o neverovatnom uspehu njenog romana Zauvek u srcu, otkriva da je napisala i nastavak i tvrdi da male stvari čine njen život lepšim

U njenoj emisiji poznati glumci, pevači, pisci, sportisti, ali i svi oni koji su na neki način postali simboli beogradskog duha otkrivaju kako su uspeli da ostvare svoje snove. Na pitanje da li je ona uspela da ostvari svoje, Vesna Dedić kaže da je naučila da pravi kompromise sa svojim željama.

Nedavno ste dobili nagradu za najbolju dokumentarnu emisiju u 2010. godini. Koliko vam ovo priznanje znači?
Mojim uspesima, pa i ovoj nagradi, više su se radovali ljudi koji me vole i oni koji kao gledaoci ili čitaoci prate moj rad nego ja sama. Čar nagrade je upravo osećaj da imaš sa nekim tu sreću ili ponos da podeliš, da imaš razlog da kažeš „ja večeras častim, imam povod".

Jeste li uspeli da ostvarite svoje snove?
Ne znam. Nikada nisam sanjala i maštala. Po svojoj prirodi ne osvrćem se u prošlost, a nisam ni neki vizionar. Uvek sam podmirivala samo svoje trenutne potrebe. Nikada nisam sanjala da budem kao neko ili da imam nešto što ima drugi. Ako meriš količinu svoje sreće u odnosu na sreću drugih ljudi, uvek ćeš imati osećaj da si zakinut. Kada bolje razmislim, mora i da sam nekada sanjala, ali je celu moju generaciju društveni sistem devedesetih naterao da zaboravi na snove i nauči da pravi kompromise sa svojim željama.

Za šta u životu niste imali hrabrosti, a možda još žudite za tim?
Uvek sam bila toliko trezvena da nisam ni pomišljala da za nečim žudim. Hrabra sam uvek u situacijama kada treba da zaštitim svoju dozu samopoštovanja i poštovanja ljudi koje cenim.

Mnogi kažu da je slava dobar sluga, ali loš gospodar. Slažete li se i da li je vaša slava slatkog ukusa ili je ponekad umela da bude i gorkog?
Slava je nešto o čemu sudi vreme. Možemo da pričamo o slatkom ili gorkom ukusu popularnosti. Lupetaju oni koji se bave javnim poslom, slikaju se za novine, a kukaju kako im je teško breme popularnosti. Moja egzistencija zavisi od podatka koliko gledalaca voli emisiju ili koliko ljudi je kupilo moju knjigu. Volim kada mi ljudi na ulici kažu: „Dobar dan, Balkanskom ulicom" ili „Zauvek u srcu, kako ste" ili „vaša je Officina?" Danas, kada je mnogo popularnih čije pesme ili neka druga dela ne znamo, a znamo sve o njihovim ljubavima, deci i razvodima mogu da budem ponosna na vrstu popularnosti koju imam. Pretpostavljam da ste me i vi zvali za ovaj intervju zbog onoga što govorim i pišem, a ne zbog toga što imam novu boju kose ili nove grudi ili novog dečka.

Kakav je osećaj biti srpski bestseler pisac, a kako vidite našu književnu scenu?
Osećaj malog deteta kada mu mama kupi novu igračku. Kada sam letos na plaži videla da je na svakom peškiru moj roman, kada mi kažu da u autobusu devojke čitaju Zauvek u srcu ili kada čujem da ulični prodavci knjiga na tezgama kažu: „Da nema ovog Zauvek u srcu mogao bih da zatvorim tezgu", kada mi prilaze žene i kažu da su u suzama čitajući roman dočekale jutro, ili muškarci koji tvrde da to nije „žensko pismo", već „muški roman" ja se radujem kao dete novim igračkama. O srpskoj književnoj sceni ne razmišljam zato što sam ja novinar, deo medijske scene, koji je, eto, slučajno, utrčao na teren izdavaštva. Primetila sam samo da je svet pisaca sujetniji od sveta medija i estrade. Kada napravim dobru emisiju, sve kolege mi čestitaju, pošalju SMS i ja njima. Radujemo se uspesima jedni drugih, nezavisno od toga na kojoj televiziji radimo. U svetu književnosti dovoljni su mi prsti jedne ruke da nabrojim pisce koji su mi čestitali.

Planirate li možda nastavak romana?
Nastavak romana sam završila zimus u Budvi. Pojaviće se u knjižarama 1. juna i naslov je Sunce meni, sunce tebi.

Jednom ste rekli da ne postoji šef s kojim se niste posvađali, a neke ste čak gađali i čašama i pepeljarama. Da li se vaš karakter promenio ili i danas umete da upadnete u po koji konflikt?
Junak mog novog romana kaže u jednom momentu: „J... karakter koji nije lomljiv". Tako da su godine i ljudi lomili i moj karakter. Poslednjih godina upadam samo u konflikte sa Lenkom, samo mi ona može narušiti balans jer je mom celom biću samo do nje stalo. Umem i danas da se suprotstavim šefovima, ali ne sa žarom ili željom da isteram stvar do kraja kao nekad.

Šta žene stiču s godinama osim mudrosti?
Kada si mlad, imaš potrebu da skočiš u reku, preplivaš je i izboriš se sa virovima. Sada mogu i da sedim pored reke, gledam u talase i nemam nikakvu potrebu da skočim u nju. Ako žena obavi sve na vreme, završi škole, napravi karijeru, rodi decu, prepliva reku pre četrdesetih, onda posle četrdesete stekne pravo da joj niko ne govori „ti to moraš" i da radi samo u skladu sa sopstvenim osećajem na temu „ja to hoću" i „ja to neću".

Koje su, po vama, najbolje godine za uživanje - 20, 30 ili upravo ove sada u kojima ste?
Ha, zavisi u čemu želiš da uživaš... Danas umem da uživam sama, na terasi, srećna što mi dete spokojno spava i što mi je kuća čista i svi računi plaćeni. Sa dvadeset bih sama na terasi plakala, misleći da propuštam životne šanse. U ovim godinama i sama na terasi i na najlepšoj plaži i u najluđoj kafani nemam osećaj da je na nekom drugom mestu ili nekoj drugoj ženi bolje nego što je meni.

Iza sebe imate jedan brak. Da li ste izgubili veru u ovu instituciju, da li biste se ponovo udali?
Sve dok me samo novinari u intervjuima budu pitali da li bih se udala, ja ću biti u prilici da dajem duhovite ili mudre odgovore na tu temu. Te sadašnji je: ne, ne verujem nijednoj instituciji, ni braka, ni crkve, ni zdravstva, ni sudstva. Ali, ako me neko „celu obuhvati pogledom" i postavi mi to pitanje, javljam šta sam odgovorila.

Milica Prelević