Broj 21
Početna > Intervju > ŽIVOT JE EKSPERIMENT

Milica Gutović

ŽIVOT JE EKSPERIMENT

To što je Milica Gutović ćerka jednog od naših najvećih glumaca samo po sebi, kao informacija, ne bi značilo puno, da njena biografija ne izgleda ovako: Završila je baletsku akademiju „Rosella Hightower" u Kanu, a zatim je u Parizu upisala glumu na privatnoj akademiji „Cour Simon". Školovanje je nastavila na BK Akademiji umetnosti gde je i diplomirala u klasi prof. Predraga Ejdusa. Filmska iskustva je sticala u filmovima „Ivkova slava", italijanskom filmu „La donna Ebera", ali i serijama „Mješoviti brak", „Hotel sa sedam zvezdica"... Ima pozorišnu trupu „Arijadna" u okviru koje je nastala predstava „Ručni rad" kojom je ove godine, na jednom splavu, otvorena Letnja pozorišna scena.

Milica nam u razgovoru otkriva zašto voli energiju velikih gradova, zašto se nikada nije osećala kao dete i zašto je porodica za nju najvažniji segment života
 
  Grad
  Volim energiju velikih gradova. Ne osećam se ispunjeno u malim mestima. Ona mi prijaju u periodu kada se odmaram od posla i svakodnevnih obaveza, ali pravu snagu i inspiraciju za život nalazim okružena ljudima, svetlima, glasovima i životom. Spadam u hiperaktivne osobe i mesta za koje se emotivno vezujem u mom sećanju ostavljaju slike: visoke zgrade, osvetljene ulice, zvuk sirena automobila, noćni klubovi, restorani, dobar provod, glamur.
 
  Detinjstvo
  To je teško pitanje jer se nikada nisam osećala kao dete. Kada mi se vraćaju slike iz detinjstva, uvek se sećam tog napora da svima pokažem kako ja nisam mala i kako sam potpuno samostalna. Kako sam odrastala i ta moja potreba za samostalnošću rasla je sa mnom tako da je u godinama u kojima sam sad postala jako izražena. Veliki sam individualac i potpuno sam svoja. Najudobnije se osećam u poslovima i situacijama u kojima ni od kog ne zavisim. Osećaj kada mogu da zasučem rukave i uradim posao od početka do kraja sama, u potpunosti me ispunjava. Naravno, ta moja osobina u nekim trenucima pomalo prelazi granice, pa mi se dešava da me ljudi procene kao osobu koja ne poštuje autoritete i radi sve po svom. Ali, moje eksperimentisanje sa životom i traženje sebe nije usmereno u većini slučajeva ni protiv koga.
 
  Gluma
  Uzbuđenje koje osećam kada na trenutak pomislim da imam moć da sebe u nekom momentu maštom premestim u neki drugi život, u neku drugu situaciju, čini da glumu ne smatram poslom. Smatram je igrom. To nije teška igra. Da bi u njoj učestvovao, dovoljno je upotrebiti maštu i potruditi se da što duže ostaneš dete. Ova reč u meni budi slične emocije kao reč „grad". Pojam gluma podrazumeva energiju koju primam od mase ljudi. Ljudi koji pažljivo slušaju, kojima mogu ulepšati veče, pokrenuti ih, promeniti neke njihove krute stavove, nasmejati ih, razočarati. Glumu ne treba mistifikovati. Ja to ne radim. Talenat za glumu smatram darom koji nam je dat da bismo služili drugima i da bismo davali drugima. Veliki je greh biti glumac koji glumi samom sebi. To bi bilo slično kao kada bismo imali moć da lečimo dodirom, i kada bismo pacijentima naplaćivali seanse.
 
  Muzika
  Ja o muzici nemam svest. Ne mogu reći da je volim niti da je ne volim. Ona prati sve radnje koje u toku dana imam. Od trenutka kada ujutro otvorim oči puštam muziku. Ona mi je potrebna na neki čudan način i ima moć da mi promeni raspoloženje. Dešava mi se često da me muzika koju čujem podseti na neke događaje iz života, da me podseti na nekoga. Ali, postoji i muzika koja me duboko uznemiri. Dešava mi se često, kada šetam gradom i biram restoran u koji ću sesti, da me neko mesto odbije samo zbog muzike koja mi u tom momentu ne prija. Za mene je zvuk vrlo moćna terapija.
 
  Porodica
  To je nešto što je u bolesnom izopačenom društvu u kome živimo izgubilo vrednost koju bi trebalo da ima. Ježim se od te pomodarske teorije koja propagira porodicu kao nešto deplasirano i demode u kojoj mi gubimo potpunu individualnost. U zdravim porodicama rađaju se zdravi ljudi. To je vrlo jednostavno. Kada budemo imali zdrave porodice, imaćemo i zdravo društvo. Hteli mi to da priznamo ili ne, slike koje pamtimo iz detinjstva i nekog svog prvog okruženja koga smo svesni nosimo kao model ponašanja i na osnovu njih stvaramo kriterijume po kojima biramo partnera i po kojima kasnije stvaramo sopstvenu porodicu. Porodica je za mene najvažniji segment života. Neću se smatrati uspešnom ženom ako budem uspela u poslu ili imala novca. Smatraću da sam uspela kad budem imala sopstvenu porodicu.
 
  Balet
  To je govor tela. Pokušajmo da zamislimo kako bismo se sporazumevali i govorili jedno drugom šta osećamo da nemamo glas i moć govora. To je divan segment umetnosti. Osvestiti telo i naučiti ga da prati naše emocije, da postane jasno kao i sam govor, naporan je rad. Govoriti telom je umeće koje bi morao da savlada svaki glumac. U glumi, emocija koju ne prati telo i pokret nije potpuna. Različita raspoloženja prate različiti pokreti, različiti ljudski karakteri se različito kreću pa čak i govore.
 
  Moda
  Ne mogu reći da pratim modu, ali mi je pre svega važno da se u odeći koju nosim osećam kao žena. Volim visoke štikle, uske haljine, nakit, parfeme. Imam malo sportske garderobe. Često viđam žene koje šetaju gradom u skupoj odeći koja im ne stoji. Svaka moja „kreacija" za određeno veče ili dan prati raspoloženje u kom sam tog trenutka.
 
Autor: Suzana Stanarević