Broj 21
Početna > Intervju > RADIM SAMO ONO U ŠTA VERUJEM

Mira Adanja - Polak

RADIM SAMO ONO U ŠTA VERUJEM

U autorskoj emisiji, Mira Adanja - Polak već godinama prikazuje snimke predela i ljudi do kojih je malo ko iz novinarskog sveta uspeo da dođe. Uporna je u nameri da od sagovornika dobije direktan odgovor i još istrajnija ako on pokuša da ga izbegne. Kaže da je još daleko od „novinarskog penzionisanja" jer je nanovo inspirišu ljudi, teme, intervjui, priče.

Šta ćete gledaocima prikazati ove nedelje?
  Ovonedeljna emisija "Moja rivijera" donosi tri priče i sve one govore o Rusima koji su posle Oktobarske revolucije dospeli na Azurnu obalu. Jedna je o životu potomaka poznatih porodica carske Rusije koji danas žive u Nici, druga je razgovor sa piscem Raulom Milom i treća u kojoj proslavljeni baletski umetnik Milorad Mišković predstavlja svoje prijatelje Ruse. Prikazaću i snimke jedne od najlepših ruskih pravoslavnih crkava koju posećuju mnogi koji dođu u Nicu.
  Interesantno da sad ponovo radite emisiju o potomcima porodica iz carske Rusije, a jednom rekoste da vam je bio najteži intervju sa članovima porodice Romanov. Šta je tu bilo teško?
  To što ne daju intervjue jer ima mnogo lažnih Romanova, a oni pravi su toliko povučeni da im javnost baš ne godi. Ne zaboravite, prognani iz Rusije su rasuti po svetu i do skora nisu mogli da se tamo vrate. Omiljen mi je intervju sa Majklom Romanovim. Nedavno sam radila i razgovor sa Grofom Seremjetjevim kome je nekada pripadala zemlja na kojoj se danas nalaze Aerordomi u Moskvi, Seremjetovo 1 i 2. On danas ima samo stan u Parizu.
  Čime vas je očarao Majkl Romanov, a čime Grejem Grin?
  Majkl Romanov jer je romantičan i obrazovan, a Grejem Grin jer je tajnovit i savršen pisac, uglađen, veoma strpljiv što je danas prava retkost.
  Otkrijte nam kako ste došli do Henrija Kisindžera?
  Bila sam samo uporna. Istina je da sam imala adresu gde mu se nalazi kancelarija, a kada to znate, onda samo treba da istrajete u insistiranju da dobijete to što hoćete. Rečeno mi je da će odražati predavanje u školi pored Vašingtona pa sam tamo otišla.
  A Kurta Valdhajma i Dejvida Rokfelera?
  Kurta Valdhajma sam pronašla u Dubrovniku, preko njegove žene, a Dejvida Rokfelera u Beogradu kada je bila velika konferecija Svetske Banke. Postoje kontakti koje nikada nisam zanemarivala ali se nikada nisam rukovodila njihovim trenutnim pozicioniranjem. Uvek sam znala one koji znaju posao, a takvi su uvek u prednosti.
  Šta vam je bilo najinspirativnije dok ste radili intervju sa Orijanom Falači?
  To što sam shvatila da nikada ne bih želela da imam tu vrstu karijere. Taj intervju me je potsetio da sam samo žena i da su mi emocije pokretačka snaga bez koje ništa ne bi moglo da bude dobro. Srele smo se u 2 sata posle ponoći kada me je pozvala da uradimo intervju koji sam joj zatražila. Zatekla sam je u sobi okruženu cvećem posle čega više nikada nisam poželela veliku karijeru. Kada je došla u Beograd nisam mogla do nje, samo sam ostavila svoj broj telefona i poruku - "Zovite me kada možete. Koleginice smo. Želim intervju ...i ona se javila". Tada sam bila mlad novinar.
  Posle godina ćutanja, uspeli ste, doduše tonski, da snimite intervju sa Jovankom Broz. Kakvi su vam utisci?
  Najznačajnije je to što sam se uverila da nije istina sve što je izrečeno od tada do sada. Poštovala sam neka pravila i naravno da sve nisam objavila. Jednostavno, postoje situacije kada poštujete nečije želje. Toliko je toga napisano i izrečeno o Jovanki Broz tako da ću svoje utiske i zapise za sada ostaviti po strani.
  Šta ste savetovali poznatog američkog novinara Pjera Selindžera koji radi za mrežu Ej-Bi-Si?
  Bila sam u situaciji da mu, kao producent, pred Olimpijske igre u Sarajevu potpuno pripremim nastupe, tako da je on samo sleteo i sve pripremljeno lepo prezentovao američkom gledalištu. Dolazio je jednom nedeljno i ja sam mu sve pripremala kao danas kada pripremam svoj autorski program.
  Do koga najteže dolazite?
  Najteže dolazim do predsednika opština u našoj zemlji, do rukovodilaca službi koji treba da daju odgovore na moja pitanja koja se još uvek kvalifikuju kao oštra, neprijatna, nevaspitana. A ona su samo direktna. Istina je da u emisiji sagovornika vraćam sve dok ne odgovori na pitanje.
  Kako tada balansirate između emocija i profesionalnih izazova?
  Ne balansiram jer ne mogu da se uzdržim. Ja samo hoću odgovor. Kada sagovornik potceni gledalište i počne da laže ja stvarno moram da se kontrolišem. To i činim, ali znate šta se onda dogodi? Gledaoci stanu na stranu onog koji laže. Neverovatno! Nikako da naučim.
  Prvi ste novinar koji je uradio intervju sa osobom obolelom od side. Kako se niste plašili jer se tada ništa nije znalo o toj bolesti?
  Iz lekarske sam porodice i ne plašim se jer ako se plašim, ne mogu da pomognem. Intervju koji pominjete bio je jedinstven u svetu jer taj par homoseksualaca niko nije hteo da pusti u televizijski studio. Sećam se da sam otišla kod njih u kuću i napravila emisiju "Rizik Ljubavi". Vratila sam kod njih opet posle godinu dana. Drago mi je da ste me na to potsetili.
  Da li je bilo situacija u kojima ste kao novinar bili životno ugroženi?
  Mnogi kažu da je to bilo više puta ali toga nisam bila svesna jer nisam time opterećena. Mnogi ljudi sada govore da su radeći svoj posao bili začuđeni u koje sam sve avanture ulazila, ali tada nisam znala gde je opasnost jer sam samo želela rubriku.
  Šta ste profesionalno žarko želeli a onda od toga odustali?
  Intervju sa Niksonom ali sam odustala jer je već bio teško bolestan. Odustanem onda kada vidim da reportaža može da povredi ljude ili da im promeni život. Ima toga dosta, ali je sve to deo nekog mog doživljavanja.
  Koga bi sada želeli za sagovornika?
  Nikada ništa ne govorim unapred. Rećiću vam samo da sam 12 godina pokušavala da dobijem jedan intervju, zapravo uradim dokumentarnu emisiju koju sam realizovala tek pre par nedelja. Stvarno počinjem da verujem da samo nešto treba želeti, a moja je sreća jer ono što želim, voli i gledalište. To smatram profesionalnom srećom.
  Kako ste postali saradnik u "Rečniku umetnosti" koji je objavljen u Londonu? Otkud vam interesovanje za tu oblast?
  Od detinjstva sam okružena umetnošću. Majka mi je bila istoričar umetnosti, likovni kritičar sa velikim brojem objavljenih napisa iz oblasti umetnosti. Od nje sam sve to nasledila, neverovatnu biblioteku, dokumentaciju. Od malena sam prepoznavala dobru umetnost, pokazivala interesovanje za slikarstvo i nekako imala sreće u tome. Sve što bih dotakla proslavilo se. Kada su u Londonu počeli da prikupljaju građu koja se odnosila na ovaj naš region, ja sam im je poslala i sve je ušlo u tu prestižnu umetničku enciklopediju.
  Šta kao novinarka nikad ne biste uradili?
  Nikada ne bih radila ono u šta ne verujem. Takođe nikada ne bih objavila ni informaciju koju nisam lično proverila.
  Na koji ste intervju mnogo ponosni?
  Uvek sam ponosna na nešto što sam uradila prošle nedelje, što sam objavila prva, što niko drugi nije objavio, na nešto novo i ekskluzivno. Ponosna sam na emisiju koju sam uradila u nedelju, a onda čekam iduću nedelju i tako stalno ide, ide, ide...
  Šta ste sebi postavili kao cilj?
  Da budem zdrava, zadovoljna sobom i svojom porodicom, da uvek znam prioritete i svoje mogućnosti.
  Da li po postoji vreme za novinarsko penzionisanje?
  Onog sekunda kada više niste u mogućnosti da prepoznate dobru novinarsku priču, onda kada nestane bol u stomaku pred emitovanje programa i kada pomislite da sve znate, onda kada vas nerviraju telefoni i više ne možete da slušate ljude koji vam javljaju vest. E onda.