Broj 205
Početna > Prica > Uživam u roditeljstvu

Milica Bursać

Uživam u roditeljstvu

Voditeljka emisije U zdravom telu Milica Bursać otkriva kako se izborila s bolnim gubitkom bebe i priznaje da je tek uz sina Andriju spoznala potpunu sreću

Atraktivna voditeljka objašnjava zašto je postala opuštenija trudnica i kaže da je ubrzo posle porođaja zaboravila da je uopšte imala život pre bebe. „Znala sam da mogu da budem zadovoljna i da se nije to desilo, ali pored posla, karijere, prijatelja i muža nešto mi je falilo. Tek kada sam dobila sina, imam utisak da sam postala kompletna kao osoba”, otkriva Milica.

Pre manje od četiri meseca postali ste mama. Koliko se vaš život promenio od tog trenutka?
Promenio se skroz, više ništa nije isto. Prvih mesec dana žena je koncentrisana na sve dečje aktivnosti i nema prostora da kao ranije razmišlja o nekim drugim stvarima, i onda se pitaš kako je uopšte život funkcionisao pre bebe. Vrlo brzo sam zaboravila da je život postojao pre bebe. Sam početak mi je bio užasno težak, iako sam znala da će biti tako. Ipak, psihički sam bila spremna za bebu jer sam neke velike stvari već odradila do tada. Znala sam da mogu da budem zadovoljna i da se nije to desilo, ali pored posla, karijere, prijatelja i muža nešto mi je falilo. Tek kada sam dobila sina, imam utisak da sam postala kompletna kao osoba.

Mnogo se priča o postporođajnim depresijama, kakvo je vaše iskustvo?
Mislim da se tu ne radi o tom klasičnom hormonalnom disbalansu, već o stresu na koji nisi navikao. Većina današnjih žena nije nikada ni držala bebu niti o njima mnogo zna pre nego što se porode. I onda se desi da od umora, nesigurnosti, manjka samopouzdanja, straha i brige upadne u jedno teško stanje koje se može nazvati depresijom.

Pre ove trudnoće izgubili ste bebu u devetoj nedelji. Kako ste uspeli da prebrodite gubitak i šta biste savetovali ženama koje su prošle ili upravo prolaze kroz istu situaciju?
Sama činjenica da ste zatrudneli je ogromna radost, tada već počinju da se prave planovi za bebu, a onda prođe devet nedelja, što nije malo, i neko vam kaže da toga više nema. Mnogo sam plakala i to je onaj osećaj tuge i straha i naravno neizbežnog pitanja - zašto se to meni desilo? Pitala sam se i da li ne mogu da imam decu, možda moj partner i ja nismo kompatibilni. Imala sam sjajnu doktorku Vesnu Stojanović koja mi je rekla da sam saznala da mogu prirodnim putem da ostanem u drugom stanju, a to što sam u ranom periodu izgubila bebu znači da je organizam do te mere dobar da je brzo procenio da nešto nije kako treba i to je odbacio. Kiretažu sam radila u Gradskoj bolnici i tu je bilo desetak žena koje su došle iz istog razloga. Sve smo bile jako tužne i sve smo tešile jedna drugu. Želim svim ženama da kažem da je to način da saznate da možete da ostanete trudne, a drugo da je organizam na vreme odbacio nešto što ne bi bilo dobar genetski potencijal.

Jeste li uspeli u drugoj trudnoći da se opustite i da se radujete bebi ili vas je u tome pomalo kočio i strah?
Posle tri meseca ponovo sam ostala u drugom stanju i prva tri meseca trudnoće nisam uopšte mogla da se opustim. Svaki minimalni simptom za mene je značio kraj, svaki odlazak u toalet predstavljao je noćnu moru. Opustila sam se tek onda kada sam prestala da čitam razne knjige i savete na internetu, jer oni koliko mogu da pomognu, mogu i da zaplaše buduće majke. Odlučila sam da sve to prepustim prirodi i sudbini.

Koliko ste se ugojili u trudnoći?
Ugojila sam se 22 kilograma, iako imam utisak da nisam toliko jela, sem pred sam kraj trudnoće kada sam osećala vučju glad. Mislim da sam prošle godine pojela oko 100 kilograma lubenice. Posle porođaja izgubila sam oko 10 kilograma. Još uvek nisam počela da vežbam pošto treba vremena da žena koja se porodila carskim rezom počne da se bavi fizičkom aktivnošću. Sada manje jedem i kilogrami polako nestaju.

Jeste li često menjali raspoloženja?
Čini mi se da nisam bila nimalo razmažena niti sam menjala raspoloženja, čak sam dan pred porođaj snimala emisiju do dva sata ujutru. Kada sam se vratila kući, malo sam odspavala, pukao mi je vodenjak i otišla sam u bolnicu na porođaj.

Kakvo vam je iskustvo doneo porođaj?
Kako se termin približavao, počela sam da se plašim porođaja, najviše za bebu. Imala sam tu nesreću da sam bila u Gradskoj bolnici na CTG-u i doktorka me je uvela u boks u momentu u kom se jedna žena porađala i kad je krenula da izlazi bebina glava. Kad sam to videla, baš sam se isprepadala, mada me je i njeno vrištanje uplašilo. Bila sam visokomotivisana da se porodim prirodno, čekala sam to duže od dvadeset sati. Iskreno, kada sam ušla u drugi dan, počela sam da molim da idem na carski rez. Pored toga, moj sin je bio krupna beba. Zanimljivo je to da se taj emocionalni kontakt ne rađa odmah, ali se desi jedan neobjašnjiv nagon da sačuvaš nešto što je tvoje. Moj sin je brzo dobio žuticu i morao je da ide na fototerapiju, a beba ne može u tom periodu da dođe kod majke. Sećam se da mi ga dva dana nisu donosili, što me je baš zabrinulo, pa sam sa sve ranom od carskog reza i suzama u očima sišla sprat niže samo da bih ga videla i umirila se.

Kako ste odabrali ime?
Suprug Jovica i ja smo se dogovorili da ja biram ime za ćerku, a on za sina. Tako je sin dobio ime po njegovom deki Andriji i meni se to ime dopalo.

Koje obaveze su vam najteže pale oko bebe?
Najteže mi je palo izmuzavanje, to me je dotuklo. Radila sam to dva meseca i više nisam mogla iako znam da je majčino mleko najbolje. Ali, tolika je propaganda za to majčino mleko da one žene koje nisu u stanju da doje i koje su imale problem kao ja, treba da osećaju dodatnu dozu krivice i osećaj da nisu bile na visini zadatka. Jeste to mleko najbolje, ali ako žena ne može da doji, ništa strašno se neće desiti. Ništa ne treba raditi na silu.

U kom segmentu roditeljstva najviše uživate?
Sada sam tek počela da uživam. Andrija ima nepuna četiri meseca, divna je i mirna beba i već je počeo da se smeje. Iskreno, mislim da je miran jer mu nikada nisam dozvolila da plače, uvek je neko tu čim se probudi. Moj savet je - nosite decu, mirniji su, manje plaču, više se maze... To ne traje dugo, šta mi je teško da svoje dete nosim godinu i po dana? Mislim da su bebe koje su nošene i mažene mirnije i bolje napreduju. Takođe, mislim da su ti osmesi i pogledi najdivniji emotivni momenti. To ne može ni sa čim da se poredi.

Rekli ste nedavno da žene žele da budu dobre majke pa ne stižu da se posvete sebi. Stižete li vi?
Stižem, zato što sam angažovala devojku koja mi u prepodnevnim satima pomaže oko bebe, a pored toga imam veliku pomoć moje majke i, naravno, supruga. Sva snimanja zakazujem pre podne da bih mogla posle podne da se posvetim sinu. Važno je da dete svaki put pri kontaktu sa svojom mamom prima pozitivne senzacije. Nekada su žene preumorne, nervozne, nenaspavane, neistuširane, verovatno da ih beba malo nervira, pa ponekad reaguju tako da unervoze dete koje ne može da stekne onu vrstu poverenja koju stekne kada je mama raspoložena. To je nemoguće ako nemate pomoć.

Planirate li još dece?
Kada bih sto posto znala da će sledeća beba biti ženskog pola, sutra bih ostala u drugom stanju.

Milica Prelević
Foto: Privatna arhiva