Broj 20
Početna > Intervju > OSMEH KAO ZAŠTITNI ZNAK

Vesna Čipčić

OSMEH KAO ZAŠTITNI ZNAK

Uvek nasmejana, vedra i puna topline, glumica Vesna Čipčić se sa radošću seća detinjstva u Kikindi, grupe Formula 1 i amaterskog pozorišta. U ime tih uspomena nedavno je Kikinđanima poklonila predstavu Pokondirena tikva. Obožava da slika klovnove, a ovih dana se sa velikim uzbuđenjem sprema za Amsterdam, gde će 5. juna imati svoju prvu izložbu.

Čega se najradije sećate iz detinjstva?
  Rođena sam u Beogradu, ali sam odrasla u Kikindi gde sam i završila osnovnu školu i gimnaziju. To detinjstvo ne bih menjala ni za šta na svetu. Pretpostavljam da je odrastanje slično i u drugim mestima, ali provođenje detinjstva u manjem mestu je kvalitetnije od onoga u Beogradu. Još uvek je u tim malim mestima mirnije, sigurnije i laganije nego u Beogradu koji nosi svoj ritam velegrada za kojim često treba da kaskamo i koji ne stižemo ni mi najhitriji. Kao jedinica živela sam sa roditeljima koji su prosvetni radnici. Mnogo sam volela da se igram, a kada sam upisala prvi razred osnovne škole paralelno sam išla i u zabavište. Vreme školovanja pamtim po tome što sam u Kikindi imala grupu Formula 1 u kojoj sam svirala i pevala, pa smo često gostovali na igrankama. Bila sam član kikindskog amaterskog pozorišta. Umela sam zanimljivo da ispunim dan od jutra do večeri.
 
  Da li ste oduvek želeli da se bavite glumom?
  Pošto sam igrala u amaterskom pozorištu, prirodan sled događaja je bio da posle završene gimnazije pokušam da konkurišem na Akademiju. Moram da priznam da nisam bila luda do kraja u toj želji, jer sam mislila da ću studirati psihologiju. To je bio predmet koji me je u gimnaziji potpuno opčinio. Reditelj sa kojim sam tada radila, koga na žalost više nema, Dragan Jović, podstakao me je da konkurišem na Akademiju. Tada sam rešila ne samo da probam, već ako ne položim u Beogradu, da probam i u Zagrebu, čvrsto rešena da samo gluma bude moj izbor.
 
  U kakvom sećanju su vam studentski dani?
  Privilegija je studirati na Fakultetu dramskih umetnosti. Bilo nas je dvanaestoro u klasi. Vreme studija pamtim po raznim fazama kroz koje sam prolazila. Imala sam divnog profesora, Milenka Maričića koji je bio strog, ali se od njega zaista imalo šta naučiti. Sa setom se sećam svojih profesora kojih više nema, to su bili profesori evropskog i svetskog kalibra.
 
  Koja je bila vaša prva uloga?
  Interesantno je to da je sve nekako vezano za Pokondirenu tikvu i Steriju. Moja prva uloga u amaterskom pozorištu je bila Ančica u Tikvi, zatim, prva uloga u profesionalnom pozorištu je bila Elica u Tikvi, onda sam snimila televizijski film igrajući Femu i evo sada sam napravila i predstavu u Kikindi u kojoj opet igram Femu. Nekako je sve vezano za Tikvu, što je sa jedne strane malo neobično, ali sa druge strane i prirodno jer sam odrasla u tom ambijentu i vrlo mi je poznat taj mentalitet.
 
  Ko je ostavio najjači utisak na vas na početku karijere, da li ste imali uzore?
  Istini za volju, uzori su mi bile sve glumice, kako naše tako i strane, koje sam gledala na filmu i u pozorištu i sve ono što je po meni bio nekakav visok glumački rezultat. Ne mogu nikoga konkretno da izdvojim. U svakom slučaju, jedan od mojih najdražih učitelja, pored Milenka Maričića, jeste Branko Pleša, koji je ostavio veliki trag. Sa njim sam radila više predstava i to smatram posebnom školom glume.
 
  Da li se privatno družite sa kolegama i sa kojim glumcem ste najbolje sarađivali?
  Družim se, ali ne preterujem. Imam prijatelje među kolegama, ali i prijatelje koji su iz drugih profesija. Bilo je divnih glumaca i kolega. U ovom trenutku u jednoj predstavi mi je partner Dragan Nikolić i zaista mislim da je on jedan od mojih najdražih partnera u pozorištu.
 
  Da li ste samokritični?
  Vrlo sam samokritična i kritična. To što sam samokritična i što umem da budem vrlo stroga prema sebi mi je i opravdanje što sam kritična.
 
  Da li od glume može da se živi?
  U ovim našim uslovima, u ovom društvu i vremenu i našem nemaru kada je u pitanju kultura, jako teško.
 
  Da li ljudi danas više dolaze u pozorište nego što su to činili ranije?
  Nedavno sam srela jednu gospođu koja se bukvalno rasplakala i rekla mi da njena majka, koja je prosvetni radnik, ne može sebi da priušti da ode u pozorište. To je strašno i nedopustivo. Nije stvar do pozorišta i cene karata, jer u krajnjoj liniji i to pozorište treba da se izdržava. To što ta profesorka ne može da dođe u pozorište je pokazatelj situacije u našem društvu. Sa tim ne mogu da se pomirim, to je nešto što me čini nespokojnom. Publika dolazi više nego što je dolazila ranije, ali da samo znate kako je to izgledalo u vreme bombardovanja kada su karte bile besplatne. Ljudi su dolazili i u grozdovima su sedeli, samo što sa lustera nisu visili. To je neverovatno koliko i kako su se grabili za kartu. Usred onih sirena i bombardovanja narod je hrlio u pozorište samo zato što je bilo besplatno.
 
  Prepoznatljivi ste po vašem osmehu. Šta je to što može da vam skine osmeh sa lica?
  Mnogo toga može da me naljuti i da moj osmeh nestane. Istina je da je osmeh moj zaštitni znak i nešto po čemu sam prepoznatljiva. Osmeh je nešto što je dar genetike, ali sa druge strane i nešto što je već postalo ozbiljan deo moje ličnosti, jer se dugo družimo taj osmeh i ja. Ono što sam nekoliko puta do sada izgovorila je to da svaki čovek, bez obzira na to kakav on bio, zaslužuje bar malo osmeha. A osmeh nas ne košta preskupo da bismo ga tako čuvali i zaključavali u neke škrinje.
 
  Kada se sada osvrnete, da li ste zadovoljni i da li biste nešto promenili da možete?
  Ponešto bih sigurno menjala, nije ništa tako idealno. Sačekaću još neko vreme da odgovorim na ovo pitanje.
 
  Da niste glumica čime biste se bavili?
  Veoma mi se dopada unutrašnja arhitektura, to je profesija koju bih sa velikim zadovoljstvom preporučila svom sinu Ivanu koji ima 12 godina. Ćerka Anja ima 19 godina i upravo mi je saopštila da hoće da bude glumica. Kao što su mene moji roditelji podržavali, i ona ima podršku od mene. Možda bi bilo čudno da moja ćerka Anja nije rešila da pokuša na Akademiji, zato što je odrasla u kući glumaca.
 
  Šta trenutno radite?
  Igram u mnogo predstava, u BDP-u Transilvaniju, Frederik ili bulevar zločina, u predstavi Delirijum tremens, Oskar i mama Rouz, koja je moja monodrama, tu je i Tikva koju jednom mesečno igramo u Beogradu. Spremam se da 5. juna odem u Amsterdam, gde imam izložbu slika klovnova. Jako sam uzbuđena jer je to moja prva izložba. Dugo crtam klovnove, počela sam pred rođenje ćerke, to mi je veliko zadovoljstvo, čini me spokojnom i opuštenom. Ovih dana imam puno posla, dosta putujem, imamo gostovanja sa Tikvom po Bosni. Što se Pokondirene tikve tiče, zamislila sam kompletnu predstavu, pozvala sam reditelja i sjajnu ekipu koja je sve to realizovala. Mića Tabački je radio scenografiju, Lana Cvijanović kostim, Zoran Erić muziku, a režirao je mladi i daroviti reditelj Marko Manojlović. Imala sam želju i potrebu da Kikinđanima nešto poklonim, pa je Pokondirena tikva moj poklon njima.