Broj 20
Početna > Prica > BEZGRANIČNA LJUBAV

Ksenija Mijatović

BEZGRANIČNA LJUBAV

Ksenija Mijatović se nerado priseća trenutka kada je ostala u drugom stanju, pošto je to saznala za vreme bombardovanja. Nakon porođajnog iskustva, kaže da je epidural jedna od najboljih izuma civilizacije.

Drugo stanje joj je obeležio burek koji je jela u neograničenim količinama, a danas ga i njen sedmogodišnji sin, Relja obožava.

Kako ste saznali da ste trudni?
Nerado se prisećam tog momenta. Nažalost, bilo je u vreme bombardovanja, '99 godine tako da taj trenutak nije izgledao onako kako obično izgleda kada jedna žena sazna da je trudna. Mislila sam da mi menstruacija kasni zbog stresa, zbog svega što nam se tada dešavalo, ali ipak je bila radosna vest.

Kako ste tu radosnu vest saopštili dragim osobama?
Suprug je u to momentu bio sa mnom, pa smo zajedno i saznali. Kada sam rekla mami i tati, oni su se rasplakali, a sestra Sanja je bila iznenađena, pošto to nije bilo planirano. Svi smo, naravno, bili radosni i veseli.

Da li ste imali neke karakteristične prohteve u trudnoći?
Jela sam burek u kome nema ni jednog jedinog vitamina, osim masnoće. Danas moj sin obožava da jede burek, a ja stalno govorim da je to upravo zbog toga što sam ga i ja jela.

Jeste li želeli dečaka ili devojčicu?
Čudno će ovo da zazvuči, ali ja sam znala od početka da ću roditi sina. I pre nego što sam ostala trudna to sam govorila. Nikada nisam poželela devojčicu, iako bi mi bilo podjednako drago i da sam je rodila, jer nije fraza kada ljudi kažu „samo da je živo i zdravo".

Da li ste se plašili porođaja?
Jesam, bila sam relativno mlada kada sam ostala trudna i baš sam bila veoma plašljiva. I sada se setim mog lekara Zlatka Bešlagića koji je imao mnogo strpljenja i koga sam zvala bukvalno za svaku sitnicu.

U kojoj bolnici ste se porodili i da li ste zadovoljni tretmanom?
Porodila sam se u Gradskoj bolnici, i bila sam u baby-friendly programu, u kome je dete odmah po rođenju pored majke. Činjenica je da, koliko god da su teški uslovi u kojima naše medicinsko osoblje radi, još uvek postoje ljudi koji brinu o pacijentima. Bila sam u tom programu pa je moj sin od početka bio sa mnom i to mi je bio najlepši deo svega.

Na koji način ste se porodili?
Nisam osetila bol jer sam koristila epiduralnu anesteziju. Ovo je 21. vek i ja je preporučujem, samo treba voditi računa da to uradi anesteziolog sa velikom iskustvom. Sada kada bih se porađala, mislim da ne bih išla prirodnim putem, već bi to bio carski rez. To kažem sada, iz perspektive žene od 35 godina. Moram da priznam da me prilično iritira stav o prirodnom porođaju, uz bol. Svako ima pravo izbora, ali mislim da u 21. veku, kada nauka napreduje, žena ne treba da se porađa kao u srednjem veku uz stravične bolove i padanja u nesvest.

Koliko ste se ugojili u trudnoći?
Grozno sam se ugojila, oko 30 kilograma. Imala sam devedeset kilograma kada sam otišla na porođaj. Nisko sam nosila, održavala sam trudnoću, malo sam se kretala, imala sam serklaž... Nisam vodila računa o kilaži, jela sam u neograničenim količinama, ma, bila sam kao mečka. Nisam nigde izlazila šest meseci, osim kod lekara na pregled. Za mene je bilo mnogo bitnije da održim lepu kožu. Mazala sam u ogromnim količinama Šaljićeve preparate protiv strija. Cela kuća je smrdela na Jomelop. Danas, zahvaljujući tome, nemam ni jednu jedinu striju.

Da li ste radili u trudnoći?
Morala sam da održavam trudnoću, i posle tri meseca nije bilo uputno da radim. Nisam mogla da se krećem. Krajnje mi je degutantno da gledam neke žene iz javnog života koje su se maksimalno eksponirale u poodmakloj trudnoći. Za mene je to jedna divna i intimna stvar. Nikada ne bih dozvolila sebi da se na taj način eksponiram. I sada da ponovo ostanem trudna, opet bih se devet meseci sklonila iz javnog života i uživala bih u svojoj trudnoći.

Ko je birao ime za vašeg sina?
Porodično smo doneli odluku da se zove Relja. Tada je bila ekspanzija Stefana, Uroša, Nemanja, Aleksa, a mi smo hteli kratko ime. Tada to nije bilo često ime. Mogu vam reći da se desi da me neko zaustavi na ulici i kaže: „Zbog vašeg deteta dali smo ime Relja i našem sinu".

Ko vam je najviše pomagao oko bebe kada ste izašli iz bolnice?
Moja mama, što je i prirodno. Ona je bila tu i jedno vreme dok sam bila trudna i kada sam se porodila. U vreme kada je bio beba, mama je bila ta koja je prva počela da mu daje čvrstu hranu jer sam ja mislila da će dete da mi se udavi. Mnogo mi je značilo što je ona jedna sjajno organizovana i veoma sposobna ženica, njena pomoć mi je bila sve.

Koliko vas je majčinstvo promenilo?
Promenilo me je tako što sam shvatila, onog momenta kada sam ga rodila, da više nikada neću biti mentalno slobodna, da moje misli više nikada neće biti mirne, jer postoji neko o kome ću da brinem dok sam živa. To je prvo sa čim sam se susrela, i tada sam shvatila da se život stvarno deli na život pre deteta i život kada dobiješ dete. Ona dobra promena je kada shvatiš da si stvorila jedan novi život i onda uživaš u tome. Pa onda gledate i prepoznajete neke svoje osobine, tih divnih momenata je bezbroj.

Da li ste stroga mama?
Ponekad primetim da sam stroga. Postoje deca kojima morate postaviti granice batinama, a Relja će sada da napuni osam godina i za sve te godine ni jednom nije bio udaren. Nije bilo potrebe.

Kako ga vaspitavate i na čemu insistirate?
Insistiram na tome da mora da bude lepo vaspitan, da ne može da psuje, niti da se obazire šta rade ljudi oko njega, jer on sebi ne sme da dozvoli nešto što je loše. Iskrenost je jako važna i nadam se da je to već naučio, i da je to usađeno u njega. Učim ga da je škola veoma bitna u životu, to su neke uobičajene stvari na kojima roditelji insistiraju.

Da li razmišljate o još jednom detetu?
Što vreme više prolazi, shvatam koliko bi bilo lepo da nas je više, ali nisam sigurna da ću to uspeti da realizujem. Nikad se ne zna, nikad ne reci nikad, ali ovog momenta mi to tako deluje. Volela bih da sam se ranije odlučila na to, mada sad ne postoji nikakva prepreka, ali na taj način razmišljam o tome.

Uputite savet mladim mamama
Trudnoću zovu drugo stanje i činjenica je da to jeste drugo stanje jer toliko stvari koje ne bismo radile inače, tada radimo. Savetujem im da bezgranično vole svoju decu i, ako treba, da ih beskrajno razmaze. Moja mama je godinama govorila da od viška ljubavi niko nije postao loš. To je nešto čega se mi držimo. Kako godine prolaze, susrećem se sa raznim ljudima koji imaju decu, a nekad mi se čini da možda ne bi trebalo da ih imaju. Moj apel njima je da i kada je najteže i kada je najgore, kada vas muči gomila problema, jedan osmeh deteta je rešenje za sve. U neograničenim količinama treba pružati ljubav svom detetu.