Broj 196
Početna > Intervju > Udajem se na proleće

Isidora Bjelica

Udajem se na proleće

Jedna od naših najpopularnijih književnica, intrigantna Isidora Bjelica otvara vrata svog doma i otkriva porodične tajne

- Kada smo se Pajkić i ja venčali, nismo imali para da napravimo pristojnu svadbu. Čak je postojala kladionica koja je predviđala da će naš brak potrajati najviše dve i po godine - priseća se Isidora sa osmehom na licu. Dvoje dece i brak koji je jači nego ikad demantovao je takve prognoze. Osim posvećenosti porodici, ova plodna književnica ne zapostavlja ni pisanje, tako da je pre mesec dana objavila knjigu Santa Maria, na koju je veoma ponosna.

Vaš brak sa Pajkićem nije tipičan. Kako vi doživljavate tu zajednicu i na koji način se prema njoj odnosite?
Stalno ponavljam da je brak umetničko delo koje sami stvaramo. Ljudi mnogo više vremena potroše negujući kućne ljubimce ili fikus nego svog muža. Brak mora da se održava, u njega mora da se ulaže kreativna energija, ljubav i inspiracija. Tada on postaje mnogo više od kuvanja, pranja veša i seksa.
 
Čime ga vi osvežavate?
Naš život je toliko šokantan da je non-stop osvežen. Skoro da ne postoji način da uđe u kolotečinu koliko je čudan. Preventive radi, mi ga osvežavamo putovanjima koja su, pored porodice, moja najveća ljubav u životu. Zbog toga sam rešila da napravim magazin za putovanja jer ona meni daju smisao života i čine da mogu sve da izdržim. Drugi ulažu u džipove, nekretnine, a mi u putovanja.

Nedavno ste izjavili da planirate da obnovite bračne zavete, otkud ta ideja?
Kada smo se Pajkić i ja venčali u januaru 1994, nismo imali para da napravimo pristojnu svadbu. On je posudio odelo od mog oca da se ne bi venčao u odelu koje je imao u prošlom braku, a meni je mama sašila venčanicu. Burme su nam bile strašno tanke, a vino koje smo kupili bilo je u kanisteru pa su ga ukrali misleći da je benzin. Napravili smo svadbu za najbliže prijatelje i rodbinu u kući. Niti smo imali bračno putovanje, niti stan u kojem ćemo stanovati... tuga i jad. Vrlo je neobećavajuće počeo naš brak. Čak je postojala kladionica koja je predviđala da će potrajati najviše dve i po godine. Nedavno, kada smo od mog prijatelja iz Šri Lanke dobili ponudu da dođemo, rekla sam Pajkiću da bi tamo mogli da obnovimo bračne zavete, da zaboravimo bedu naše svadbe! Najverovatnije će se to desiti negde na proleće.

Mislite li da su i deca sjajan začin bračne zajednice?
Ma koliko smo Pajkić i ja slični i ma koliko sjajno funkcionišemo, mislim da naš odnos ne bi imao pravu dimenziju bez klinaca. Bila sam nepodnošljiva prvih godinu i po dana braka. Gnjavila sam ga ljubomorom i glupostima, a otkako sam dobila prvo Lava, a posle i Vilu, dosta sam se promenila. Nikada neću razumeti zašto porodice koje nemaju decu ne usvajaju jer život nije isti sa decom i bez njih. Oni su najveća radost i blagodet.

Imaju neobična imena, ko ih je odabrao i šta ona znače?
Po jedno ime je dao Nebojša a drugo ja, a ideja je bila da zajedno ta dva imena imaju neki smisao, kao kod Indijanaca. Tako Lav Grigorije znači 'lav koji je spreman na akciju', a Vila Evanđelina znači 'vila koja donosi radosnu vest'.
 
Svoje trudnoće i porođaje dokumentovali ste u knjizi Kako preživeti porođaj u Srbiji. Iz ove perspektive, u kakvom sećanju vam je ostao taj period života?
Prva trudnoća je bila fantastična jer sam bila aktivna i srećna trudnica, ali zato mi je porođaj bio traumatičan, zamalo sam umrla. Dobila sam anafilaktički šok, nisu mogli da mi rade carski rez jer nisu znali da li ću ga preživeti. Trajao je 18 sati. Posle toga sam rekla Nebojši da ću roditi drugo dete samo ako on bude išao sa mnom na porođaj. Niko mi nije rekao šta me čeka kada se porađaš u Srbiji. Shvatila sam da žena u našoj zemlji mora svoj porođaj sama da režira i da obezbedi sebi medicinska osiguranja i mentalnu podršku da bi sve dobro prošlo, a čak i tada ne postoji garancija.
 
Mnogo žena se plaši da će njihov suprug izgubiti želju za seksom ako bude posmatrao porođaj, kod vas nije bilo tako?
Nisu blesavi zapadnjaci, bliskost koja se desi na porođaju između roditelja i deteta je jača veza od bilo čega, tako da me izluđuje ta konzervativnost kod nas. Ideja da će muškarac izgubiti seksualnu želju posle takvog čina totalno je debilna. Posle objavljivanja te knjige dobila sam brojna pisma od muškaraca koji su mi zahvaljivali i, moram da naglasim, nijedan od tih brakova se nije raspao. Naprotiv, kada muž ne zna kroza šta vi prolazite, kada ste u haosu, nadrndani i u bolovima, on vrlo često nalazi ljubavnicu i odlazi na drugu stranu baš u ta prva tri meseca posle porođaja.

Kakav je osećaj ugledati decu posle traumatičnog porođaja u prvom, i rizične trudnoće u drugom slučaju?
Nisam mogla da verujem da je moguće u toj meri izgubiti svaki egoizam, naročito kada se radi o nama umetnicima koji smo po prirodi narcisoidni. Zadnjih pet sati porođaja sa Lavom stalno sam ponavljala: „Bože, uzmi mene, pusti ovo dete da živi". Babici koja me je spasla i izvukla Lava, koji je pored svega imao i pupčanik oko vrata, biću zahvalna do kraja života. Uzbuđenje koje sam osetila u trenutku kada sam ga ugledala ne može da se poredi ni sa jednim drugim osećanjem. Kada se Vila rodila, postojao je bebi-frendli program, tako da smo Nebojša i ja celu noć bili budni i buljili u našu Vilicu.
 
Fotografije sa porođaja izazvale su kontroverze, jeste li se plašili osude sredine zbog njih?
Uprkos tome što je ovo veoma konzervativna sredina, fotografije su vrlo lepo primljene. Samo najmaliciozniji ljudi su loše reagovali, a mišljenje malograđana me nikada nije interesovalo. To je najveličanstveniji trenutak života, u kojem nisam videla ništa bizarno niti seksualno. Nama kao umetnicima je taj prelazak rampe normalan, za mene je to i najveći zajednički performans.

Na koji način vaspitavate decu, šta vam je bitno da ih naučite?
Nisam roditelj koji projektuje decu govoreći im bićeš to i to, trudim se da poštujem njihove izbore i da se što više igram sa njima jer detinjstvo kratko traje. Pokušavam da im objasnim da ništa u životu nije zagarantovano, da je život misterija koja svaki dan kreće iznova, da ništa ne može da nadoknadi slobodu i ljubav, najvažnije stvari u životu.
 
Koje od njih dvoje karakterom više liči na vas a koje na Pajkića?
Lav je senzibilan na mene iako fizički više liči na Nebojšu. Vila je čudesna, ona je buntovnica. Dopada mi se što nije od onih kenjkavih devojčica koje se pale na barbike. Prava je mala Čučuk Stana.
 
Ko od vas dvoje ide na roditeljske sastanke?
Imam strašan problem sa tim roditeljskim sastancima - ne podnosim ih. Kada sam prvi put otišla na roditeljski, kada je Lav išao u prvi razred, dobila sam takvu tahikardiju da sam istrčala iz učionice. Otada Pajkića šaljem u tu misiju.
 
Koji je vaš savet budućim roditeljima?
Pre svega, treba svaki dan da zahvaljuju Bogu na blagoslovu koji su doživeli, na roditeljstvu. Opterećeni smo svakodnevno finansijskim i zdravstvenim problemima i u toj trivijalnosti života zaboravimo na činjenicu da jedan zagrljaj i osmeh sa detetom znači više od svih vaših prokletih problema zajedno.

Suzana Obradović