Broj 182
Početna > Prica > Deca su najveće bogatstvo

Tanja Rađenović

Deca su najveće bogatstvo

Voditeljka Tanja Rađenović kaže da je bila nasmejana trudnica, objašnjava zašto je porodica osnova svega i otkriva da razmišlja o trećem detetu

I dok mnoge žene teško balansiraju između karijere i porodice, Tanja kaže da se sasvim dobro snalazi i u jednoj i u drugoj ulozi i da su joj prioriteti u životu jasno postavljeni. Plavokosa voditeljka priznaje da je nežnija, ali i za nijansu nervoznija otkako je postala majka Teodore i Anđele, a svim budućim mamama savetuje da budu nasmejane trudnice i da uživaju u svojoj deci.

Kako ste reagovali kada ste saznali da ste u drugom stanju?
Prvi put trudnoća je bila isplanirana i onog trenutka kada smo se odlučili na dete, to se i desilo. Ako ćemo realno, prvi put sam se porodila u tridesetoj godini i iz kakvog god sam miljea i kako god sam vaspitavana, to su ipak zrele godine. Drugo dete se prosto dogodilo, i sada mislim da je sjajno što je tako ispalo, jer je razlika između moje dve devojčice godinu i po dana.

Možete li da napravite paralelu između prve i druge trudnoće?
To su bile potpuno različite i potpuno neverovatne trudnoće. Prva je bila prilično teška, a druga fenomenalna. Za Teu smo morali malo da se pomučimo, što moj suprug sa strpljenjem, što ja sa ogromnim strpljenjem i bolovima, da sve bude kako treba. Druga je bila pesma.

Da li ste imali promene raspoloženja dok ste bili u drugom stanju?
U prvoj trudnoći, kada nisam znala šta me čeka, bila sam prilično uplašena da sve prođe kako treba, a s druge strane, i smirena jer sam bila vođena na pravi način. Bilo je više mirovanja i male depresije jer sam bila svesna da tih devet meseci moram da stanem i ugasim sve motore. Slabo se sećam kakva sam bila prema drugima, ali čini mi se da sam bila nasmejana trudnica.

Koja hrana vam je obeležila prvu, a koja drugu trudnoću?
U prvoj sam imala jednu jedinu želju, a to je da mi se svakoga dana donese „snikers”, a u drugoj nisam imala nikakvih prohteva. Pamtim samo mučnine koje u prvoj trudnoći nisam iskusila. Sećam se da sam u drugoj trudnoći često jela tunjevinu i belu kiflu.

Da li vas je plašio porođaj?
Nisam imala strah od nepoznatog, već neverovatnu želju da se sve konačno završi i da vidim zdravu bebu. Prvi porođaj je bio užasno dugačak, a bolovi su bolovi, retko koja žena će vam reći da je to nešto fascinantno. Sećam se da je bolelo, ali se ne sećam šta je to toliko strašno što ne prođe brzo. Drugi put sam se porodila uz epidural i bilo je mnogo lakše.

Jeste li zadovoljni uslovima koje ste imali u porodilištu?
Prezadovoljna sam. Danas često kažem da su lekari dr Nikitović, dr Cerović, dr Aničić i doktorka Antić zapravo moji prijatelji. Oba puta sam se porodila u Narodnom frontu, a pošto razmišljamo o trećem detetu, volela bih da se ovaj put porodim u „Dragiši Mišoviću".

Kako ste se snašli po izlasku iz bolnice sa bebom?
Moja mama je medicinska sestra i sve mi je objasnila na najjednostavniji način - praktičnim primerom. S druge strane, udata sam za čoveka koji je fantastičan otac, koji ni u jednom momentu nije pokazao strah. Od prvog trenutka je kupao i presvlačio decu i to je ogromna radost. Imali smo sreće da ni jedna ni druga nisu bile zahtevne i plačljive bebe, pa ni taj period ne pamtim kao težak.

Ko je birao imena za devojčice?
Oduvek sam htela da mi se ćerka zove Tea, a ako budem imala sina, Luka. Kada sam saznala da čekam devojčicu, tetka mog supruga mi je rekla da je Tea lepo ime, ali da bi bilo bolje da joj dam ime koje će imati i nadimak, da je niko ne zapitkuje stalno koje joj je pravo ime. Ona je predložila ime Teodora, što sam ja rado prihvatila. Anđela je ime dobila tako što me je njihov najstariji brat, koji je imao oko pet godina, zamolio da se prva ćerka tako zove. Kako je ona dobila ime Teodora, nismo se mnogo dvoumili oko imena za drugu ćerkicu.

Šta se sve promeni u životu jedne žene kada postane majka?
Postanete nervozniji jer u životu vodite još jednu bitku, a pored toga, nakalemi se odgovornost, obaveza. Naravno, ima tu enormne ljubavi, ali treba odgajiti vaspitano i pametno dete, što nije lak posao. Jesam postala malo nežnija, ljudi me drugačije doživljavaju, ali je prisutna i konstantna briga.

Kakva ste majka?
Moram da vam ispričam jednu anegdotu. Naime, moja svekrva ima troje dece, i kako bi koje kinulo, ona bi uzviknula: „Koje kija?" Dakle, nije važno što je kinulo, važno je koje je, jer mora da prati razvoj situacije, da ne prati pogrešno dete. Tako da sam to pokupila od nje. Nisam paničarka, jer iz porodice ne nosim negativan odnos prema bolestima. Moji roditelji su bili potpuno liberalni, a kako je mama iz medicinske branše, znala je kako se stvari rešavaju. Ako imam neku dilemu, pozovem mamu ili sestru koja je pedijatar i brzo rešim sve nedoumice. Možda sam napetija, ali sam vrlo razumna.

Kako biste opisali odnos sa ćerkama?
Mi smo drugarice, evo noćas smo do pola jedan igrali „nintendo".

Koliko su njih dve slične, a koliko se razlikuju?
Razlikuju se poprilično. Teodora je dupla Lavica, njoj je važno da se gladi griva, ona voli da je primećena, da je lepa, voli pohvalu, a Anđela je Vodolija-Lav i ona je zadovoljna samo ako je sebe zadovoljila. S druge strane, čini mi se da je maznija od starije ćerke.

Kako se njih dve slažu?
Ima one klasične ljubomore, ali nijedna nije zakinuta na račun druge, hvala bogu da imamo mogućnosti pa nema razloga da jedna ima novu haljinu, a druga ne. Ima tu malo i rivalstva, recimo, Anđela hoće sve što ume i starija ćerka Teodora, što je za nju dobro, jer time grabi napred.

Šta njih trenutno zanima?
Teodora će sada krenuti u drugi razred, obe idu u francusku diplomatsku školu, govore francuski kao maternji jezik. Već godinu dana idu na balet, one to vole. Obožavaju da crtaju i lepo ispunjavaju svoje vreme. S tatom igraju tenis, uživaju u plivanju i vožnji bicikla... Mislim da smo im, kao roditelji, pružili podršku za sve za šta su pokazale interesovanje.

Koliko je naporno biti mama dvoje dece, supruga i uspešna žena u svom poslu?
To je normalno. To je cilj. Da bih imala decu i porodicu, moram da radim. Da bih zaradila platu, moram dobro da radim. Deca jesu najveće bogatstvo, ali se ne slažem, koliko god to grubo zvučalo, sa onim opcijama kada roditelji imaju šestoro dece, a nemaju uslova da ih hrane. Nisu deca tražila da se rode, pa po prirodi stvari treba im obezbediti uslove za normalan život i zdravo odrastanje. Ne za izobilje, nisam ni pristalica toga. U 21. veku kontrola rađanja je potpuno civilizacijska stvar.

Rekli ste da želite da proširite porodicu, kako njih dve reaguju na to?
Ne bune se, a mislim da je to zato što žive u normalnim okolnostima i uslovima i novog člana ne vide kao problem, već kao radost.

Uputite savet mladim mamama.
Najvažnije je da se steknu pravi uslovi, a to je prvo prava osoba, a onda i da ste psihički zreli za taj korak. Onog trenutka kada se desi trudnoća i kada beba dođe na svet, a vi ste to želeli i bili spremni na to, shvatate da je vredno nespavanja, vremena, brige. I, naravno, savetujem im da se što više smeju i uživaju u svojoj deci.

Milica Prelević