Broj 18
Početna > Intervju > OD MORAVCA DO MOKRANJCA

Predrag - Cune Gojković

OD MORAVCA DO MOKRANJCA

Poznati interpretator izvorne narodne muzike, Predrag - Cune Gojković je u penziji već 16 godina, ali se još nije potpuno odrekao pesme i pevanja. Priseća se dana kada je iz Čikaga direktno odlazio na koncert u Gornji Milanovac ili iz Los Anđelesa u Makedoniju. Mnogo ređe nego pre, on i danas peva svoje stare hitove koji kod publike izazivaju snažne emocije

- Poslednjih četiri-pet godina mi se svodi na druženja, posećivanje "Madere" i igranje sa unučićima. Do skoro su tu bile devojčice od moje starije kćerke i sin od mlađe pa mi je zadovoljstvo bilo kompletno. Ali, starija ćerka Nataša se vratila u Ameriku, a mlađoj Katarini koja je u Beogradu, kada god je zauzeta u pozorištu, priskačemo supruga i ja u pomoć. Tada odigramo našu ulogu bejbi sitera što nam pričinjava vrhunsko zadovoljstvo. Iako sam u penziji, još nisam potpuno prestao da se bavim svojim poslom. Skoknem ponekad do Amerike, Kanade i nekih evropskih zemalja. Interesantno je da pored 56 godina pevanja i ovoliko godina života koliko imam, još uvek postoje oni koji žele da me čuju. Nisam u situaciji da donesem kompletnu odluku o penzionisanju jer umetnik, ako to jesam, sve dok živi predstavlja svoju umetnost. Publika ima razumevanja kako za slikara ili vajara tako i za operskog pevača i retke sa estrade koje služi glas.
 
  Kako vidite našu estradu?
  Napravio bih paralelu između estrade u inostranstvu i ovde kod nas. Na svetskoj estradi Fredi Merkjuri je sarađivao sa operskom divom Monserat Kabalje, Sting je, na primer, uzeo nekog drugog. Mi sad imamo neke "Bistrike", "Balkanike", "Orkestar za svadbe i sahrane", ansamble koji sviraju Baha u Guči. U svoj toj zbunjenosti ne mogu, a da ne ostanem zbunjen. I sam se pitam šta je to estrada. Zabava svakako jeste, ali se postavlja pitanje i da li je balet čas filozofije?
  Šta se to toliko promenilo od trenutka kada ste prvi put otpevali svoj hit "Kafu mi, draga, ispeci"?
  Ako je neko došao da sluša Cuneta, onda je hteo da čuje i "Kafu" u mojoj interpretaciji. Zatim izvodim romanse, šansone, zabavnu muziku i pesme naroda iz okruženja. Mislim da to jedino mi radimo jer mnoge zemlje u svom repertoaru imaju 80 posto svoje izvorne muzike dok ostatak čine nadaleko popularne italijanske, ruske i grčke melodije. Mi tu iskačemo iz stroja jer svima ugađamo. Izgleda da možemo sve jer se ta geografska vetrometina najbolje oseća u Beogradu.
  Šta je nekad uticalo na ukus publike, a šta je to danas?
  U oskudici elektronskih medija, štampani mediji su išli za popularnošću umetnika, ali su bili i na strani publike. Sa festivalima i pojavom elektronskih medija su počele trgovine, nameštanja rezultata i plasmana. Prvi i osnovni krivci su tekstopisci i kompozitori sumnjivog muzičkog obrazovanja i interpretatori koji su otpočeli edukaciju publike. Navešću vam dva primera. Moja generacija je vaspitavana na izvanrednom izvođenju revijskih i džez orkestara. Vrata za ulazak u te orkestre i pevačke esnafe bila su jako tesna za mnoge. To je bio slučaj i sa Radio Beogradom u koji se ulazilo kroz gusto sito. Tada je široki deo javnosti usvojio novu filozofiju zvanu rokenrol. Klinci po garažama su vežbali i izbijali su na površinu novi talenti. Kao i u svemu, i ovde ima mana, uvek neko na krivini izleti jer nije potkovan kvalitetom i svim ostalim što čini kompletnu umetničku ličnost. Mi smo prihvatili nove stilove, ali sa svim njihovim manama. I dok su drugi narodi suzdržano uređivali svoje festivale narodne, popularne i klasične muzike, održavali ih jednom ili dva puta godišnje, mi smo, da bismo ih pretekli, organizovali festival na svakom ćošku. Uobličili smo i izobličili jedan ukus koji sada pokušavamo da popravimo. Govorio sam to i pre petnaest godina odgovarajući na opaske vaših kolega - šta to bi sa nama i našom muzikom? Rekao sam da će ona dobiti neki kitnjastiji oblik u grupama koje gaje etnodžez, u novim aranžmanima i sa par izuzetnih interpretatora.
  Ko su po vama ti izuzetni interpretatori?
  To su Toše Proeski, Bilja Krstić, Željko Joksimović. Sad se očekuje kopija svega toga jer smo mi bogom dani. Nicaće etno ansambli koji će se baviti time jer je preskočena jedna vrlo velika prepreka, a to je elitizam. Danas "Jovano, Jovanke" ili "Stani, stani Ibar vodo" sviraju sa najvećim oduševljenjem muzičari koji su nekada bili najveći kritičari narodne muzike. Danas je ti isti neguju kao bebu. Još od nas starijih traže da iskopamo što starije pesme ne bi li bili prvi u njihovom objavljivanju. Menjaju se tako i muzika i ljudi ali na dobrobit dobre, tradicionalne muzike.
  Šta sad slušate?
  Muzikom sam bio opsednut još od malih nogu, i slušanjem i pevanjem. U zavisnosti od raspoloženja, tokom dana može da mi se nađe svega pomalo. Nikada mi ni jedno raspoloženje nije nametnula muzika, ali me je zato ona relaksirala u najtežim psiho-fizičkim trenucima, a i u najsrećnijim momentima života. Od Moravca do Mokranjca, preko Baha i Mocarta, Sinatre i Ele pa Bitlsa, Kvina, Polis, do Tome Zdravkovića.
  Jeste li nekada razmišljali da otvorite svoju školu pevanja?
  Nisam o tome razmišljao, ali je bilo predloga od mlađih kolega i prijatelja, posebno kada je reč o disanju i dikciji. Međutim, mislim da bih pre prihvatio posao savetnika nekog već dobro poznatog pedagoga, nego da lično budem pedagog. Kada se govorilo da će na Akademiji muzičke umetnosti uvesti katedru za interpretaciju narodne muzike, profesorka Radmila Bakočević mi je nabacivala ideju da dođem i naučim decu da pevaju. S njene strane je to bilo ozbiljno rečeno, s moje ozbiljno prihvaćeno, ali od tada do danas ništa nije učinjeno. Bilo je privatnih molbi istaknutih pevača kojima sam, obično na turnejama, davao po par saveta. Zahvaljujući njima oni su prodisali, počeli da akcentuju onako kako nas je Vuk naučio, da podređuju melodiju tekstu, a ne obrnuto.
  Od koga ste vi učili pevanje?
  Talenat sam nasledio od oca koji je bio fantastično muzikalan i majke koja je veoma lepo pevala. Ostatak sam naučio od starijih kolega u "instituciji za odgoj talenata", a to je kafana. Ukoliko se muzici ozbiljno predate, onda uspeh ne izostaje. Ukoliko pojedinac pomisli da je estrada samo laka zarada novca, onda se dogodi da on posle par godina promeni profesiju uz „Avaj, nisam imao sreće".                        Na kom koncertu ste skoro bili, a da ste se oduševili interpretacijom koju ste čuli?
  Bio je to koncert Merime Njegomir, pre mesec dana.
  Koji vaš koncert posebno pamtite?
  Bilo ih je više, ali je svakako najspektakularnije bilo u februaru 1999. godine kada sam u Sava centru obeležio 50 godina rada. Na sceni se nalazilo preko 200 izvođača. Pamtim i koncert u Kruševcu. Samo klavir, ja i 600 posetilaca od 7 do 77 godina koji su u apsolutnoj tišini dva i po sata slušali moje pesme i priču. Pesmom sam ih vodio kroz svoj život, zbog čega sam, pored predviđenih dva sata, još pola sata pevao na bis. Prvi koncerti koje sam '66, '67. i '68. godine održao za naše ljude u Americi doneli su mi to posebno osećanje i zadovoljstva i tuge. Bio sam među prvim pevačima koji su im doneli miris rodnog kraja. To osećanje me i danas redovno prati kada se nađem u Americi i Kanadi gde je puno mladih ljudi koji su '91. napustili Srbiju. Sa pesmom „Moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu..." uvek izazovem ta osećanja. Tada svi igramo, pevamo, plačemo...