Broj 173
Početna > Intervju > Nisam dežurno gunđalo

Dragan Ilić

Nisam dežurno gunđalo

Poznati radijski voditelj Dragan Ilić otkriva zašto najviše voli da radi sa Goricom, gde pronalazi inspiraciju i kako će jednog dana program voditi u prirodi

Kada se pojavila informacija da Dragan Ilić i Gorica Nešović, voditelji popularne radio-emisije Dizanje, napuštaju matičnu kuću i prelaze na RTS da rade emisiju Buđenje, izazvala je veliku pažnju javnosti. Dragan kaže da mu nije jasna ta potreba za spektaklom i obećava da će i dalje, iako na drugoj frekvenciji, svojim slušaocima ponuditi najbolje što može.

Gorica Nešović, tvoja drugarica i koleginica, jednom prilikom je rekla da sa tobom nije lako jer ne zatvaraš usta, danju i noću? Misliš li da je ta karakteristika zaslužna za popularnost emisije koju radite?
Mislim da je uspešnost naše emisije splet više okolnosti. Gorica i ja imamo slične senzibilitete, volimo da posmatramo svet oko sebe i tada primećujemo detalje koje prepričavamo u emisiji. Princip je kao kada se vidiš sa drugaricom pa se ispričate, samo što smo mi našli model da to uradimo u programu. Sledeći faktor je iskustvo. I jedno i drugo smo prethodno prošli neke profesionalne stepenice, tako da nam nije bilo teško da se dobro uklopimo kada smo pre šest-sedam godina počeli da radimo zajedno. Inače, kada pogledam unazad, uvek sam voleo da radim s ljudima s kojima se i privatno dobro razumem. To je bila osnova i mog prijateljstva i rada s Mokijem u emisiji TV manijak, koja je trajala 13 godina, i za koju se nadam da će u nekoj reinkarnaciji ponovo oživeti.

Gde pronalazite teme?
Samo uključimo radar i jedno drugom skrećemo pažnju na pojave oko nas. Na primer, u šetnji gradom možemo da primetimo kako ove godine izgledaju bake koje prodaju sladoled, nove izraze koji se pojave u jeziku, aktuelne priče i glasine, navike... Sve to postaje deo slike tog dana. Možda baš zbog toga ne brinem da će emisija jednog dana postati dosadna. Mislim da najveći broj ljudi koji sluša emisiju primeti sve te stvari, mi smo tu samo da ih podsetimo.

Veliki broj ljubitelja radija ne može da zamisli buđenje bez Gorice i tebe. Misliš li da bi tako bilo i da emisiju radiš samostalno, da niste tandem?
S obzirom na to da radijski program treba da bude ogledalo života, od početka smo želeli da imamo i mušku i žensku sferu posmatranja na stvari i događaje. Lepo je kada je neko operska pevačica pa priča o svojoj karijeri, ali vrlo malo ljudi može da se identifikuje sa njom. Naša emisija se bavi običnim ljudima i njihovim problemima, od onih kada guraš kolica i niko neće da ti stane na pešačkom prelazu do onih lepih sitnica koje ti ulepšaju dan. Ne želim da budemo dežurna gunđala i najsrećniji sam kada imamo neki lep i pozitivan primer, kao kada baba na pijaci Gorici kaže: „Lepa, kupi jagode kod mene”.

Poznato je da muško-ženska prijateljstva retko funkcionišu, a jednom si rekao da obožavaš da ideš na putovanja sa Goricom i sa suprugom Živanom. Znači, supruga nije ljubomorna?
Gorica i Živana se odlično poznaju i svi se družimo. Doduše, nekoliko puta je zaista stvorena smešna situacija na aerodromu. Kada sve troje krenemo na put i kada predajemo pasoše, između njih dve se osetim kao sultan! Šalu na stranu, imam ogromno poštovanje prema Gorici, ne samo profesionalno već i privatno. Ona je osoba koju u Srbiji zovu samohrana majka, za šta je potrebna strašna hrabrost i energija. Uvek pomislim kako Živana i ja delimo obaveze oko dece, a Gorica se sama bori sa svojim sinom. Iako je on sada već veliki, znam kroz kakve je napore prolazila i zato je smatram pravim borcem.

Da li vam se i deca druže?
Goričin sin Marko je stariji od mojih sinova pet-šest godina, a u tom periodu odrastanja je to ogromna razlika. Donekle mogu na njenom primeru da vidim šta me čeka u bliskoj budućnosti i mislim da je to dragoceno iskustvo, mogućnost da naučim na njenim greškama.

Koji je tvoj recept za srećan brak?
Da se ljudi vole i da su iskreni. Inače, kao psiholog po profesiji, pravilan odgovor bi bio da ne postoji nikakav recept. Ljude mogu da vežu najrazličitije stvari, seks, hobi, deca, materijalni interesi, pritisak sredine.

Imaš li profesionalnu deformaciju da ljudim kažeš ono što bi trebalo da čuju ili ipak rešiš da prećutiš?
Iako sam diplomirao psihologiju, trudim se da ne psihologiziram, tj. da se ne pravim pametan pred drugim ljudima. Na fakultetu sam naučio da lakše razumem ljude, njihove probleme, slabosti, motive i to se zove empatija. Trudim se da sa ljudima budem otvoren, u smislu da mogu da mi kažu šta žele, a da ne osećaju nikakvu blokadu ili osudu. Jedini problem je što kada puno pričaš ne možeš baš odlično da čuješ.

Šta si sve dobio, a šta izgubio kada je tvoje lice postalo javno?
Dok sam bio popularni radijski voditelj, fantastičan je bio osećaj stajati u redu i slušati druge ljude kako komentarišu poslednju epizodu TV manijaka. Kada počneš, što bi rekla Vendi Vukelić, da se ekranizuješ, nastaju problemi. Televiziju generalno vidim kao cirkus na ledu koji se strašno trudi da ljudima privuče pažnju, sputava čoveka i od njega pravi pasivnog idiota koji mora da sedi da bi pratio taj medij. Radio nema tu potrebu i ostavlja osobi određenu vrstu slobode da radi još nešto dok ga sluša.

Šta misliš odakle ta pomama za rijaliti emisijama?
Rijaliti programi su faza u razvoju televizije, ali mislim da njih nema, da bi ljudi gledali nešto drugo, seriju, vesti... Devedesetih su gledali vesti kao da im od toga zavisi život, po čuvenom receptu daj da odgledam sve vesti pa da sam donesem zaključak šta se dešava. Strašna iluzija... Televiziju bi trebalo konzumirati kao vino, dnevno jednu dozu posle ručka.

Gde vidiš sebe za deset godina?
U prirodi. Mnogo volim da odem kod Živaninih roditelja na Altinu gde pravimo vino, sušimo pršute, uživamo u dalmatinskim receptima, gajimo baštu sa začinima... Znam da zvuči penzionerski, ali sve jače sam to počeo da osećam. Bilo bi lepo da radim program iz takve atmosfere, kao Džon Pil, BBC-jev radio voditelj koji je do kraja života radio program sa svog imanja prilično udaljenog od Londona. Mislim da će nam tehnologija omogućiti da to uskoro bude izvodljivo.

Kafenisanje sa stilom

S kim piješ prvu jutarnju kafu?
Sa Goricom u studiju, uglavnom u dobrom raspoloženju.

Umeš li da uživaš u ritualu ispijanja kafe?
Samo vikendom ili popodne kada završim sve obaveze i sa suprugom popijem kafu.

Koliko dnevno popiješ kafa i kakvu piješ - sa šećerom, šlagom, mlekom...?
Uglavnom dve, jednu ujutro, to je ona dnevna fiziologija, i jednu posle ručka. Najčešće pijem tursku, slađu, i to iz onih malih šoljica. Još se nisam navikao da kafu pijem iz onih velikih šolja od dva decilitra, ne vidim nikakav gušt u tome.

Kada si poslednji put okrenuo šolju?
Kada sam spremao diplomski rad, iz sujeverja. Danas, ponekad, Goricu teramo da gleda u šolju, iako ona samo izmišlja. Imamo i teta Budu koja gleda u šolju, misterioznu gospođu koja Gorici vidi silne muškarce u kafi. U jednom gledanju, za par minuta, nabrojali smo četrnaestoricu, jedan bogat, drugi s kolima, jedan crn, jedan plav, dva ga jure, treći beži...