Broj 170
Početna > Intervju > Katarina Gojković: Zezatorska mama

Katarina Gojković: Zezatorska mama

Glumica Katarina Gojković otkriva koji je najlepši kompliment koji je dobila od sina i priznaje da se nijednog momenta nije pokajala jer je, umesto karijere u Holivudu, gajila dete

Ćerka popularnog pevača Predraga-Cuneta Gojkovića kaže da je s ponosom pokazivala trudnički stomak od prvog dana kada je saznala da je u blagoslovenom stanju, iskreno priča o periodu kada je sama s detetom ostala u Americi, ali i kako je sinu Sergeju objasnila zašto njegovi roditelji više nisu zajedno.

  

  Mislite li da postoje prave godine kada se žena oseća zrelom i spremnom za majčinstvo?

  Biološki gledano, žena bi trebalo između 25. i 30. da rodi dete, ali psihološki gledano, pravo vreme je onda kada žena poželi to. Što se mene tiče, od cele moje generacije najkasnije sam rodila dete, u trideset i trećoj godini, što je u to vreme bilo „kasno". Bez obzira na to što sam uvek volela decu, do tada nisam osetila potrebu za njima i taj satić u meni nije proradio. Mislim da se kod svake samosvesne žene sat probudi kada ispred sebe vidi potencijalnog oca svoga deteta.

  

  Kome ste prvo javili srećnu vest i da li vam je pol deteta bio bitan?

  Kada sam otkrila da sam trudna, preplavio me je osećaj užasne odgovornosti, a već sutradan sam išla kao da sam u devetom mesecu - opustila sam stomak i namerno sam hodala kao patka, da svi znaju da sam trudna. Prvo sam javila suprugu, a onda sam krenula kod roditelja da ih iznenadim. Bio je maj mesec, ulazim u dvorište, mama me ugleda i kaže: „Ćao, maco, otkud...?" I tu zastane. Meni je verovatno nešto pisalo na licu i u očima. Pogledala me je, nasmejala se i rekla: „Ti si u drugom stanju!" To nikada neću zaboraviti. Inače, oduvek sam želela dečaka, to su svi znali, nekako sam mislila da ću se bolje slagati s muškim detetom. Kada sam gledala test koji je pokazao da sam trudna, pogledala sam u nebo i rekla: „Molim te bogo, molim te samo da bude muškić. Kad te molim!" Kada je došao trenutak da se otkrije pol, moja preslatka doktorka Gordana Đorđević samo se nasmejala i rekla: „Kao što ste hteli - dečak!"

  

  U kakvom sećanju su vam trudnički dani?

  Iako sam se ugojila dvadeset kilograma i bila sam kao tenk, nije me bilo briga. Bila sam debela i srećna žena. Najlepša stvar je to što su moj bivši muž, mama i tata bili božanstveni prema meni, a mama mi je rekla da se ne brinem i da će kilogrami nestati kada beba prohoda. I tako je i bilo. U proseku sam jela oko kilogram onih malih jabuka, a mislim da ni tri vojnika ne bi mogla da pojedu moj jelovnik. Jutro sam počinjala sa voćnim šejkom, počinjala bih dan kao Roki na pripremama. Uf, kako sam uživala, bila sam mlada domaćica, pa sam petljala po kuhinji i pravila razne đakonije. Slatkiše nisam jela, uživala sam u voću. Danas, moj sin obožava jabuke.

  

  Da li ste se plašili porođaja?

  Užasno, a kada sam legla na sto, anesteziolog nije mogao da mi pronađe venu, toliko sam bila u grču. Sećam se da od stomaka nisam nikoga videla i kada sam okrenula glavu, ugledala sam doktorku Berisavac. Primetila je da su mi oči pune suza, nasmejala se i namignula mi, tad sam se opustila i tek tada sam osetila ubod. Ona je tako to uradila kao da sam joj dete, uopšte joj nije bilo bitno što sam ja, u tom trenutku, bila supruga njenog mlađeg kolege. Sledeće čega se sećam su suze. To je neverovatan osećaj i shvatite koliko je sve u životu besmisleno prema čudu zvano rođenje deteta.

  

  Sin se zove Sergej, mnogi veruju da imena određuju ličnost deteta, da li ste se time rukovodili kada ste birali ime za njega?

  Moja beba, koja je kada smo mi odlučivali o imenu bila u stomaku, preziva se Šepetkovski. To je ukrajinsko prezime i mislili smo da će se lepo slagati sa imenom Sergej. Osim toga, ima toliko divnih Sergeja u istoriji, a tu je i atletičar Sergej Bupka.

  

  Ko vam je bio od najveće pomoći u tim prvim danima kada je novi član došao na svet?

  Posle četiri dana smo došli kući i sećam se da je došla moja divna komšinica, sestra Gospava, da mi pomogne oko kupanja bebe. Kako je on bio na rođenju dugačak 55 cm i četiri i po kilograma težak, kada je ugledala moje dete, rekla je: „Ma, ti ovo sama možeš da radiš, on kao da je beba od dva meseca". I tako je i bilo, posle pet dana sam ga sama kupala bez problema. S devet meseci imao je 13 kilograma, izgledao je kao reklama za Mišelin. Dojila sam ga oko godinu i po dana i kada smo otišli u Ameriku imala sam deset kilograma viška. To nije bila moja kilaža, a zbog dojenja nisam želela da idem na dijetu. Kada smo se kao ljudi dogovorili da više nema mleka, kad sam mu rekla da više nema smisla, on mi je pružio ručicu, klimnuo glavom i tako smo se dogovorili. Tih deset kilograma sam skinula za šest meseci.

  

  Kada je Sergej imao samo devet meseci, otišli ste u Ameriku, gde je on, kako ste jednom rekli, propuzao, prohodao i progovorio. Kako je izgledao život tamo?

  Moja starija seka mi je bila od velike pomoći, bila sam srećna što smo zajedno podelile roditeljstvo, jer i ona ima decu. Iako je taj period imao i nekih padova, bilo je lepo. Sestra me je naučila da budem opuštena. Bila sam veliki paničar, po prirodi sam apotekar, i ona mi je mnogo pomogla. Ali, tu su i dobre strane, jer danas zbog mame apotekarke moj sin pre nego što uđe u kuću briše noge, odmah se izuva, pere ruke i umiva se. Kad smo se vratili u Beograd, Sergej je ima oko tri godine i počeli smo neki novi život.

  

  Ubrzo ste se razveli od supruga i ostali sami s detetom u stranoj zemlji. Kako ste se snašli?

  Nije bilo lako. Taj period od godinu dana pred povratak za Beograd bio je veoma naporan, to nisu uopšte lake stvari, to su male smrti. Ali, kako sam po prirodi optimista, kada se s neke vremenske distance osvrnem, uvek kažem da je i tu bilo nekih dobrih stvari. I da sam nešto naučila. Bilo je malo „čupavo", ali sve smo prošli.

  

  Kako malom detetu objasniti zašto mama i tata nisu više zajedno?

  Pričom i samo pričom. Prvi razgovor na tu temu sam obavila kada smo se vratili iz Amerike. Onda smo vodili, i danas s vremena na vreme vodimo, razgovore o tome i drago mi je što imam veliku sreću da u bivšem mužu imam prijatelja. Kada te munjice prođu kroz njegovu glavu, nas troje sednemo i pričamo. To je moj recept, koji je redak, ali treba pokušati.

  

  Napravili ste pauzu od četiri godine i za razliku od većine vaših koleginica, niste morali da trčite kući posle proba i predstava da biste dojili dete. Da li biste i danas isto postupili?

  Apsolutno, svesno sam napravila pauzu, iako su me svi zaboravili i povratak je bio težak, te četiri godine potpune posvećenosti detetu je nešto što nema cenu. Izabrala sam da gajim bebu, da čujem prve reči, da prohodamo zajedno. Ali, nema svako sreću da ne mora da radi. I, s jedne strane, mogu da razumem koleginice koje nemaju opcije i moraju da rade, nemaju pomoć roditelja, a beba mora da ima pelenice. S druge strane, ne razumem gomilu mojih koleginica koje uopšte ne moraju da rade, žive kao bubrezi u loju i sa bebom od godinu dana, koju naravno čuva bebisiterka, trče da rade. Izvinjavam se, ali to nikada neću razumeti. Gde će karijera da pobegne, koji je to paničan strah u virtuelnoj Srbiji? I kad me pitaju danas zašto nisam išla na audicije u Los Anđelesu, slatko se nasmejem. Samo mi je to trebalo u životu.

  

  U čemu ste se najviše promenili od kada ste postali mama?

  Sve se iz korena menja. Perspektiva je drugačija, fokus ti je drugačiji. Sad je dete tvoj svet, najvažnija osoba u životu. To je božanstveno. Najjaču promenu sam osetila u tome što kao nikada do sada vodim računa šta pričam.

  

  Jednom ste rekli da ste najlepši kompliment dobili od sina kada vam je rekao: „Ti si prava mama, ali zezatorska mama". Pamtite li još neki kompliment od njega?

  To je bilo kada sam se obukla u kostim gusara, jer inače umem svašta da smišljam. Skoro me se uželeo, pošto sam igrala pet-šest noći zaredom, pa kad dođem, ušuškam se samo malo pored njega i on zna potpuno neočekivano da mi kaže: „Baš si divna mama."

  

  Žalite li što ste se zadržali samo na jednom detetu?

  Kako da ne, ja sam htela da imam petoro dece. Život je napravi taj scenario i tako se prosto desilo. Ali život ide dalje.

  

  Uputite savet mamama.

  Kada saznaju da su u drugom stanju, nek pokušaju da se oslobode strahova i nek stalno pričaju sa svojim stomakom. Nek se vole sa svojim muževima i nek čuvaju svog anđela koji treba da dođe na svet.