Broj 166
Početna > Poznati > Večiti buntovnik

Tarik Ali

Večiti buntovnik

Tarik Ali je jedan od najznačajnijih intelektualaca današnjice, dugogodišnji politički aktivista koji je šezdesetih godina važio za ikonu studentskih protesta širom sveta. Pripada generaciji ljudi koja je sanjala da izgradi bolji svet, ali je danas poprilično razočaran onim što vidi

  Tarik Ali je rođen u Lahoreu, u Pakistanu 21. oktobra 1943. godine, kao sin novinara Mazara Ali Kana i aktivistkinje Tahire. Kad je bio student, Alijev otac je prihvatio komunizam i ateizam zbog čega se sukobio sa porodicom, a i njegova majka Tahira je takođe bila proganjana zbog muževljevih stavova. Za vreme studija Ali je izabran za predsednika studenske unije, kada je i počeo sa organizovanjem javnih demonstracija protiv pakistanske vojske.

Posle diplomiranja njegov ujak, inače šef pakistanske vojne obaveštajne službe, savetovao je Tarikovim roditeljima da ga pošalju u inostranstvo jer u Pakistanu više nije bilo bezbedno za njega. Odlazi u Englesku, gde je studirao političke nauke, filozofiju i ekonomiju na Oksfordu.

Sredinom šezdesetih Ali je radio za Mirovnu fondaciju Bertrand Rasel. Svedoci tog doba pamte njegove tekstove iz Kambodže, Severnog Vijetnama, Bolivije, Palestine. Godine 1968. predvodio je studente u Londonu - trideset godina kasnije o tome će napisati knjigu 1968: Marching In the Streets. „Mislim da sam oduvek želeo da budem pisac. Prvu knjigu napisao sam u svojim dvadesetim godinama. Bila je o pobunama koje su se razvijale u Evropi i Pakistanu, ali tek kasnije, devedesetih godina, počeo sam da pišem romane."
 
  Želja za pisanjem

  Kada je otišao u Španiju 1991, poželeo je da piše iako nije znao tačno o čemu. Želeo je da piše o izgubljenoj civilizaciji islama u Španiji i tako je nastala knjiga U senci narovog drveta, a ostali romani bili su nastavak toga. Sagu o islamskom svetu počeo je kao istorijsko istraživanje koje se pretvorilo u prozu, a danas piše da bi razbio predrasude koje vladaju o muslimanima. „Kad pišete bilo kakav roman, mnogo toga izroni iz vas.

U mojoj prozi postoji puno istorijskih podataka za koje malo ko zna, a često se islamski fundamentalisti ljute i kažu: 'Ovo nije istina, ovo nikada nije bilo'. Moj odgovor je: 'To je proza, fikcija'. Tako im je lakše da prihvate moje knjige!" Takozvani islamski kvintet ovog autora čine romani U senci nara, Knjiga o Saladinu, Kamena žena, Sultan u Palermu i Noć zlatne leptirice, koji je autor nedavno promovisao i u Srbiji, u kojoj je bio pre više od dve decenije.
 
  Baš me briga za nagrade

  Početkom 2010. dobio je nagradu Granadilo koju dodeljuje Kulturni festival španskog grada Granade. „Ovo je vrlo zanimljiva nagrada, jer uz nju nije išao novac. To je nagrada koja odaje priznanje jednom piscu koji dugo vremena piše. Dobio sam na poklon i mali nar uz tu nagradu. Takva priznanja mi znače, ostale nagrade mi uopšte ne znače. Briga me za njih. Veći deo tih nagrada u mnogim zemljama su one koji prijatelji daju svojim prijateljima. Svi to znamo." Ovaj sjajni pisac kaže da ga inspirišu mnoge stvari, a posebno skrivena sećanja, mašta, zamišljeni svet. „Kada pišem scenarija za pozornicu, uvek pišem rukom, jer razmišljam i menjam stvari, dok romane pišem na kompjuteru.

Nekada sam pisao na pisaćoj mašini, ali ispravljanje grešaka je mnogo teško. Vreme koje mi je potrebno da napišem roman varira, ali otprilike godinu i po dana osmišljavam ceo projekat. A onda napišem za pola godine. Čak i kad ne pišem, gde god se nalazim mislim o novom romanu. Kada počnem s pisanjem radim u potpunoj izolaciji. Recimo, trećinu poslednjeg romana završio sam u jednom malom hotelu na Sardiniji. Ujutru, posle doručka, počeo bih s pisanjem, radio bih, odlazio na ručak, opet bih radio, onda bih sat vremena plivao u moru, vratio se u sobu, radio, večerao, pa još malo radio. Otprilike sam pisao devet sati dnevno."
 
  Pisanje je kao terapija
  U razgovoru, Ali je spomenuo da je čuo da naši pisci ne mogu da žive od pisanja. Kada je on počinjao, ni on nije mogao da se izdržava od knjiga, ali poslednjih 15 godina sasvim lepo živi od svog posla. On tvrdi da je za sve potrebno vreme i poručuje našim piscima da ne maštaju da mogu biti prebogati, ali da mogu lepo živeti. Mladim piscima u Srbiji savetuje da je najvažnije da budu iskreni prema sebi, da nikada ne pišu da bi nekoga zadovoljili i da ne prave kompromise. „Ako pišete da biste udovoljavali ljudima, nikada nećete biti dobar pisac.

Pisanje je poput terapije jer stvari prosto samo izlaze iz tebe, čak i neke teme o kojima nisi mnogo vremena pričao. Recimo, kada je moj otac umro u Pakistanu, nisam mogao na vreme da dođem iz Londona na njegovu sahranu u rodni grad jer nije bilo letova, a telo mora odmah da se sahrani, nema čekanja. Ipak, došao sam u Pakistan dan kasnije. Uvek sam žalio što nisam uspeo da ga vidim pre nego što je sahranjen.

Dve godine kasnije, pisao sam roman u kome čovek umire, a njegov unuk peva pesmu o smrti. Dok sam to pisao, pošle su mi suze, bukvalno su lile i odjednom sam znao zašto - setio sam se oca. Dakle, pisanje jeste terapija."
 
  Noć zlatne leptirice

  Alijev najveći kritičar je njegova mlađa ćerka Ajša, koja ima 23 godine. Kaže da je znala da uzme njegovu knjigu u ruke i prokomentariše: „O, bože, još jedna dosadna knjiga!" Ipak, otac troje dece, Nataše, Čengiza i Ajše, smatra da njegova deca potajno vole njegove knjige. Najmlađa ćerka mu je čak i pomogla kod naslova za poslednji roman. Naime, smislila ga je kada je imala samo 11 godina. „Bila je suviše mlada da čita moje knjige, a nije razumela čak ni naslove.

Onda je sama smislila naziv „Noć zlatne leptirice" i ja sam se složio se sa tim. Kada sam pisao ovu knjigu imao sam i mali problem jer sam morao da stvorim kinesku osobu koja će odgovarati tom naslovu. Moja najstarija ćerka Nataša je sada u tridesetim godinama, sin Čengiz ima 26 godina, i on je takođe pisac, napisao je do sada dva romana, ali ih još nije objavio. On je veliki perfekcionista koji teži tome da sve bude briljantno."
 
  Potraga za boljim svetom
  Mik Džeger mu je posvetio pesmu Street Fighting Man, a Džonu Lenonu bio je inspiracija za pesmu Ponjer to the People. „To su bila potpuno druga vremena. Mik Džeger je stalno dolazio na naše demonstracije u Londonu ispred američke ambasade. Jednog dana me je zvao i rekao da mi je napisao jednu pesmu, ali BBC odbija da je pusti. Upitao me je da li bih je ja objavio u mojim nezavisnim novinama, a ja sam mu rekao da je pošalje i objavili smo je na naslovnoj strani.

Ubrzo je i BBC počeo da je emituje. Džon Lenon je bio moj drag prijatelj, znali smo satima da pričamo telefonom. Posle intervjua koji smo uradili, nazvao me je i rekao da sam ga inspirisao, da je napisao pesmu koju moramo da pevamo na demonstracijama. Otpevao mi je pesmu preko telefona i ja sam se oduševio", priča Tarik Ali, koji se kao mladić borio za bolji svet, ali danas sa razočarenjem kaže da nije uspeo da ga stvori. „Ni danas nije ništa bolje nego što je nekada bilo.

Pokušali smo, mnogo smo se trudili da stvorimo taj novi svet, ali nismo uspeli. Ipak, uvek je bolje pokušati nego ne uraditi ništa. Ono što me najviše uzrujava danas jeste to što su ljudi potpuno demoralisani, prepuni očaja i više se ne trude. Ali, to se već dešavalo i dešavaće se, ali će se promeniti, uveren sam u to. Mnogi živeći u ovom svetu imaju veliku prazninu, nešto što nedostaje, a onda tu prazninu pokušavaju da ispune kupovinom. To je tužno!