Broj 162
Početna > Prica > Glumim kul mamu

Simonida Kažić

Glumim kul mamu

Voditeljka emisije Šesto čulo Simonida Kažić otkriva da je veoma teško podnela trudnoću, kaže da se ugojila više od dvadeset i pet kilograma, objašnjava zašto nije verovala u bajke o bezbolnom porođaju i priznaje da tu muku nije zaboravila ni posle trinaest godina

Simonida otvoreno govori o katastrofalnim uslovima u bolnicama i užasnom tretmanu prema trudnicama i upravo zbog toga ne želi ni da spomene ime ustanove u kojoj se porodila. Ipak, sa ove distance, atraktivna voditeljka smatra da je sve vredelo bola jer je dobila nešto najdragocenije u životu - ćerku Anastasiju. Kao prava novinarka, Simonida tvrdi da ne postoje pitanja na koje nema odgovor, ali iako pokušava da glumi kul mamu, otkriva da joj se često diže kosa na glavi od ćerkinih ludih godina, priznaje da nikada nije razmišljala o drugom detetu, a budućim mamama poručuje da majke nisu drugarice.

Mislite li da vam se trudnoća dogodila u pravo vreme?
Da, zato što sam bila dovoljno mlada, ali i dovoljno zrela.

Kako ste reagovali kada ste saznali da ste u drugom stanju?
Obradovala sam se, ali nisam mnogo razmišljala o tome šta me zaista čeka. Tek kada sam se porodila, shvatila sam šta ću sve morati da žrtvujem zarad deteta i nisam imala problema s tim.

Poznato je da trudnice često menjaju raspoloženje, raspoložene su, pa plačljive, hirovite, razmažene... Da li je tako bilo i sa vama?
Veoma sam teško podnela trudnoću. Prvih meseci sam imala nesnosnu mučninu, a kasnije sam dobila i neku bakteriju od koje sam imala temperature i preko 40. Bila sam sve to nabrojano.

Danas se trudnice isuviše opterećuju trudničkim kilogramima. Koliko ste se ugojili u trudnoći i da li vas je to opterećivalo?
Strašno sam se ugojila, 25 kilograma ali uopšte me to nije opterećivalo jer sam znala da tako neće ostati. I zaista, za šest meseci vratila sam se na normalu.

Kako se približavao termin za porođaj, da li vas je hvatala panika?
Naravno. Moje starije koleginice pričale su mi bajke o tome kako je to najlepši događaj u životu svake žene, kako boli ali se zaboravi istog trenutka kada se završi. Sa ove distance, mogu da kažem da je vredelo bola jer sam dobila nešto što je životno neprocenjivo, ali tu muku nisam zaboravila ni trinaest godina kasnije.

Sve češće možemo da pročitamo u novinama o užasnim uslovima u bolnicama i lošem tretmanu prema trudnicama. Kakav ste vi tretman imali i gde ste se porodili?
Nikakav, da se ne lažemo. Takav da ne želim ni da se sećam i zato neću reći u kojoj je to beogradskoj bolnici bilo.

Da li je istina da se svi porođajni bolovi zaborave kada majka prvi put stavi svoje dete na grudi?

Nisam zaboravila bolove, ali sam Anastasiju bezuslovno zavolela istog trenutka kada sam je videla.

Mnogi veruju da imena određuju ličnost deteta, da li ste se time rukovodili kada ste birali ime za ćerku, zašto baš Anastasija?
Tada je to bilo veoma retko ime, kasnije je ušlo u modu. Volim Rusiju i dala sam joj ime po Anastasiji Romanovoj. Sigurna sam da s takvim imenom ne može biti obična.

Jeste li se odmah navikli na činjenicu da ste majka ili je, ipak, bilo potrebno vreme da „proradi” taj majčinski instinkt?
Od prvog trenutka sam „proradila” kao mama, a kako vreme prolazi, to sam sve više.

Kako ste se snašli s bebom po izlasku iz bolnice, ko vam je u tim prvim danima bio od najveće pomoći?
Njena baka Ljilja koja je došla iz Moskve i ostala sve dok mi je bila potrebna. To su stvari koje se nikada ne zaboravljaju.

Šta se sve u vašem životu promenilo od kada ste postali mama, a koliko vas je majčinstvo promenilo?

Sve se promenilo. Lista mojih prioriteta, pre svega.

Duško Radović je rekao da onaj ko voli svoju decu ne može da ih vaspitava - jeste li stroga mama, na čemu insistirate kada je reč o vaspitanju vaše ćerke?
Strašno je teško vaspitavati dete u 21. veku. Sistem vrednosti, način života, međuljudski odnosi, sve je potpuno drugačije. Trudim se da je pustim da se sama za sebe bori, jer znam šta je sve čeka. Ima srećno detinjstvo, i to je preduslov za lep i normalan život. Stroga sam kada su krucijalne stvari u pitanju i ne popuštam. Imamo dobar odnos i za sada joj u potpunosti verujem, što je najvažnije. Najbitnije mi je da iz kuće ponese mobilni, tako da u svakom trenutku mogu da znam gde je. Sve ostalo je već ponela.

Kada ste gledali vašu ćerku kako raste, a i danas kada je gledate, o čemu najčešće razmišljate?
Trenutno o tome u koju će se srednju školu upisati. Inače, razmišljam stalno o svemu i svačemu jer zajedno prolazimo njen pubertet prilično burno. Imam neverovatnu sreću da mi sve priča, tako da sam potpuno u toku. Ponekad glumim kul mamu iako mi se kosa diže na glavi, ali ne smem da je uplašim i sve njene priče prihvatam kao nešto što je sastavni deo života i o tome razgovaramo.

Anastasija ima 13 godina, šta nju trenutno zanima, čime je okupirana?
Muzika, ljubav, škola, drugarice. Sve ono što okupira pravu tinejdžerku.

Kako izlazite na kraj sa njenim „ludim godinama”?
Nije uopšte lako, stalno hodam po žici. Trudim se da ne izgubim strpljenje, a često je to gotovo nemoguće. Srećom, razumna je, pa čak i kada se posvađamo vrlo brzo se i pomirimo.

Postoje li neka pitanja koje vam ćerka uputi, a na koja vi nemate odgovor, u kojim situacijama se osećate kao „nespreman đak”?
Ne postoji pitanje na koje ja nemam odgovor.

Koliko ste vas dve slične, a koliko različite?
Kako raste, sve više liči na mene. I fizički i karakterno.

Šta mama i ćerka najviše vole da rade zajedno?
Nekoliko puta godišnje putujemo zajedno. Do sada smo obišle dosta zemalja i kao saputnice odlično funkcionišemo. Druga stvar koju obavezno radimo zajedno je odabir garderobe za njene žurke i rođendane.

Žalite li što ste ostali samo na jednom detetu?
Ne. Najiskrenije, nikada nisam razmišljala o drugom detetu.

Uputite savet mladim mamama. Šta je po vama najvažnije?
To je toliko individualno da ne postoji univerzalni savet. Kada deca dođu na svet, najvažnije je da im budemo roditelji sa velikim R. Majke nisu drugarice, drugarice se stiču tokom života. Deca ne bi trebalo da nas se plaše, već vole i poštuju. Kada to postignemo, uspeli smo kao roditelji.

Milica Prelević