Broj 16
Početna > Intervju > ULOGA TINE ME JE UNAZADILA

Ljiljana Lašić

ULOGA TINE ME JE UNAZADILA

Glumica koja je ostvarila zavidne uloge u pozorištu i na televiziji, napisala brojne komade, a njene predstave "Žene balkanske", "Jasmin na stranputici", "Kafana kod zajedno" godinama pune pozorišta

Ljiljana Lašić je ostala upamćena po ulozi Tine iz popularne serije "Pozorište u kući", a u vreme premijernog emitovanja, žarila je i palila bivšom Jugoslavijom. Ljiljana je gotovo pola veka u braku sa poznatim scenografom Vladislavom Lašićem sa kojim ima sina. Od pre pet godina poznata glumica postala je baka maloj Jovani. U krugu prijatelja Ljiljana slovi za vrlo energičnu ženu koja bez dlake na jeziku govori o ljubavi, braku, politici i glumi.

NISAM BILA AMBICIOZNA GLUMICA
Rođena je u Kragujevcu, ali su je roditelji kao sasvim malu bebu doveli u Beograd, gde i danas živi.
- Odrasla sam na Vračaru, kod hrama Svetog Save. Tu sam išla i u obdanište, a kasnije i u školu "Svetozar Marković". Mi nismo bili bogati, i ja nisam imala stvari koje su imali moji vršnjaci, poput bicikla, klizaljki i rolšua. Sve to sam kompenzovala tako što sam vredno učila jer sam želela da bar u nečemu budem najbolja. Završila sam Arhitektonsku školu i brzopletim postupcima posle dve godine studiranja arhitekture, upisala sam glumu. Arhitektura je i dan-danas moja najveća ljubav. Imala sam veliku ambiciju, ali je nisam zadržala kada je gluma u pitanju. Koliko sam ambiciozna za mnoge stvari, toliko nisam ambiciozna za glumu. Za neku svoju relativno skromnu karijeru ne optužujem nikoga osim samu sebe.

ŽIVIMO U LICEMERNOM DRUŠTVU
Ljiljana tvrdi kako nikada nije želela da postane glumica. Pošto jedan ispit na Arhitektonskom fakultetu nije mogla da položi, majka joj je rekla da upiše nešto drugo i da je najbitnije da što pre ima parče hleba u rukama.
- Oduvek mi je jako dobro išlo pisanje. Još u srednjoj školi najbolje rezultate pokazivala sam upravo u pisanju. Sa 18 godina sam se udala, a na glumu sam otišla tako što su mi muž i svekrva rekli da moram da završim neki fakultet. Onda sam rekla sebi: Zašto to ne bi bila gluma? Otišla sam na Akademiju, položila prijemni, završila u roku i rodila i dete. Bila sam među prvim studentkinjama glume koja je rodila dete na trećoj godini fakulteta i nisam izgubila ni jednu godinu. Akademija sama po sebi nije težak fakultet, ona samo zahteva da ceo dan budete prisutni. Nije mi bilo teško, jer u tim godinama ništa nije teško. Bila sam u klasi sa Petrom Božovićem, Svetlanom Bojković, Brankom Kockicom. Kada sam rodila sina Đorđa, pauzirala sam nešto više od mesec dana. Akademija mi je ostala u divnom sećanju, sa jednom malom ogradom, a to je da sam ja i na Akademiji bila udata žena. To je sigurno tu ogromnu mladost malo skresalo. Živimo u licemernom društvu i ako ste devojka sa 20 godina možete da promenite 100 mladića, ali ako ste sa 20 godina udata žena, onda morate da se ponašate kao udata žena koja ima sto godina. Sada, sa ove distance, mislim da je taj rani brak mene omeđio u nekim stvarima. Nisam mogla da idem slobodno i da izlazim, a ako sam to i činila, morala sam da slažem, ne muža, već okolinu.

ATIPIČNA ZAJEDNICA
Za svog supruga, Lašu sam se udala jula 1965. godine. On je osam godina stariji od mene i praktično me je vodio kroz život. Zajedno smo odrastali i upoznavali svet, slično razmišljamo i odlično se razumemo. O braku vrlo nerado govorim, prosto zato što je u pitanju jedna atipična zajednica. Mi smo osobe koje imaju isti ukus i isti odnos prema značajnim stvarima i to je ono što nas drži zajedno gotovo pola veka. Ne mislim da je to model za druge. Ne kažem da su nam cvetale ruže, jer sa mnom je teško živeti i jako sam zahtevna. Imamo sina Đorđa koji ima 38 godina, i bavi se dizajnom. Jako sam zadovoljna njim. Iako nije bio dobar đak, izrastao je u finog intelektualca.

MOJI POZORIŠNI UZORI
Na pitanje da li je imala uzore na početku karijere, Ljiljana kaže:
- Bila sam sitna devojčica i nisam imala obline, a tada je bila u modi Olivera Katarina, koja se tada zvala Olivera Vučo, sa svojom raskošnom lepotom. Tako sam ja otišla na Akademiju sa turbanom na glavi, sašila sam roze kostim Šanel tipa, jer se i Olivera tako oblačila. Kada me je profesor video, nije mogao da poveruje kako sam se obukla i rekao mi je da smesta skinem taj turban. Kada govorimo o uzorima, moram da ih podelim na ove domaće i na inostrane. Bet Dejvis mi je apsolutno bila uzor u glumi, a danas je to Helen Miren. Njen rad pratim već godinama. Iako ona ovde nije toliko poznata glumica, ja sam očarana njome. Prvi moj veliki uzor je osoba koje se danas niko ne seća, a igrala je taštu u „Pozorištu u kući", Olga Ivanović, a drugi moj veliki uzor je pokojna Radmila Savićević. Olga je bila proračunata glumica, koja je pravila svoje uloge, a Radmila je bila glumica koju je Bog dotakao talentom. Bila je jedina glumica koja kada izađe na scenu, ne kaže ništa i dobije aplauz. Na žalost, ja nemam taj raskošan talenat kao Radmila, ali imam ambiciju jedne Olge Ivanović. Za mene kažu da sam duhovita žena, i mislim da jesam, što se i vidi po mojim tekstovima. To je sve pokupljeno od glumaca kojih više nema.

TINA SA NASLOVNE STRANE
Moja prva uloga je bila u komadu „Đido" sa Svetlanom Bojković, Petrom Božovićem i Brankom Milićevićem. Ta prva uloga napravila mi je medveđu uslugu. To je bio komad Janka Veselinovića, tu ulogu nisam dobro napravila, a danas se branim time da to nije bilo pomanjkanje talenta, već iskustva. Danas bih ja to drugačije uradila. Moja prva uloga na televiziji bila je uloga Tine u seriji „Pozorište u kući". Obe uloge su me omele u karijeri i načinu na koji sam htela da je vodim. Onda nije bilo vreme kao danas. Nije bilo klanova, preporuka, već je reditelj video jednu naslovnu stranu sa mnom i učinilo mu se da ja mogu da igram jednu malu lucprdu Tinu i tako sam tu ulogu dobila. Uporedo sa tom serijom koja je trajala oko 13 godina, vrlo lepo sam vodila i svoju pozorišnu karijeru. Igrala sam „Izbiračicu", i „Zonu Zamfirovu", radila sam Čehova i igrala sam sve Nušićeve ćerke koje su postojale, a to su najnezahvalnije uloge. Dok smo snimali „Pozorište u kući" i dok se ta serija prikazivala, ocene su bile vrlo podeljene. Subotom su ulice bile potpuno prazne. Ne kažem da je to zbog kvaliteta serije. Kritike koje su izlazile nisu bile baš bogzna kakve. U to vreme je postojala samo jedna televizija, i narod je ludovao za tom serijom. Na moju karijeru se ta uloga nije dobro odrazila. Suviše su me poistovećivali sa njom, mada sam privatno potpuno različita. Sve te knjige i drame koje sam napisala komentarišu: "Ah, šta, to je Tina napisala". Od toga ne mogu da pobegnem i to je počelo da me nervira. Niko od tih ljudi se nije potrudio da dođe da me vidi u predstavi „Pismo-glava" ili u ostalim predstavama gde igram vrlo ozbiljne uloge. Naša kulturna javnost je malo nepravedna, a ja se branim kako umem. Pa i Šon Koneri je igrao Džejmsa Bonda, a ja sa 22 godine, koliko sam tada imala, nisam mogla da igram Ledi Magbet. Danas možda ne bih prihvatila tu ulogu. Ali, onda je bilo važno da se pojavite, da budete na naslovnim stranama i lepo je kada vas ljudi prepoznaju i vole.

PUBLIKA MI SE ZAHVALJUJE
Omiljena pozorišna uloga poznate glumice je „Izbiračica", za koju je na danima komedije bila nagrađena. Što se tiče uloga koje je želela da igra, a nije imala prilike, to je lik iz komada „Mačka na usijanom limenom krovu".
- Ovu predstavu sam mogla da igram kada sam imala 40 godina. Bila sam dovoljno zrela glumica, dobro sam izgledala, a i ljudi su govorili da je to bila uloga za mene. Međutim, ja sam tome doskočila, sve ono što nisam odigrala ja sam sebi napisala. Sve su to ozbiljne dramske uloge, sa elementima komedije. Da vam se pohvalim da se svi moji komadi igraju i 250 puta. Od publike sam dobijala brojna pisma, u kojima mi se zahvaljuju što sam se setila da napišem tako nešto. Slabo sam se bavila filmom i mislim da nisam filmsko lice. Kamera me na filmu nije htela. Možda je bio i sticaj okolnosti da se moj muž ozbiljno bavi filmom. On je snimio čuvene filmove, koji se danas u kinoteci prikazuju. Imali smo prećutni dogovor da naš privatni život ne mešamo sa poslom i zato nikada nismo radili zajedno. Film je užasno zahtevan, pozorište je mnogo gospodskiji posao, i ja sam se više bavila time. Sa ove distance, ne bih se nikada bavila ni pozorištem, ni filmom, ni televizijom. Kada sam se bavila politikom, ljudi su me često pitali: „Ljiljana, zašto nisi uzela nešto?", ali ja sam u politiku ušla da drugi ne bi uzimali, a ne da bih bila konzul, ambasador, ministar ili nešto slično. Kada sam videla da ne mogu da doakam tome, ja sam iz politike izašla. Nikada ne bih mogla da živim samo od glumačke plate. Ali, kada saberete glumu i pisanje, i kada radite pet puta više nego normalan čovek, onda može pristojno da se živi.

UNUKA MI JE ULEPŠALA ŽIVOT
Ljiljana se privatno ne druži sa glumcima, već sa prijateljima iz detinjstva sa kojima se svakog petka sastaje u jednoj beogradskoj kafani. Svoje slobodno vreme provodi sa porodicom, a posebno sa unukom Jovanom, koja joj je ulepšala život. O sebi, ova glumica ne voli da govori u superlativu, kaže da je brza osoba, koju je tek sada malo život smirio.
- Imam hiljade mana. Nije lepo da sama o sebi govorim u superlativu. Imam brze reakcije i imam potrebu da stalno ispravljam ljude. Mislim da svi treba da znaju Jevanđelja, da čitaju Ilijadu i da svi treba da znaju šta je napisao Dostojevski. U tom smislu ja sam težak saputnik kroz život, i za porodicu i za drugarice. Ipak, uspevam da korigujem sebe, pa sebi kažem da ako ja čitam Orhana Pamuka, to ne znači da i drugi moraju da ga čitaju. Obrazovanje je najbitnije u životu, a ja sada imam svoju žrtvu, unuku Jovanu, koja ima pet godina i mora da sluša gde su pali Hela i Frig, zašto je Ahil ubio Hektora. Onda shvatim da je ona samo devojčica koja, na žalost, voli da sluša turbo folk, pa se ćebetom krije da ja to ne vidim. Slobodno vreme provodim sa unukom i prijateljima. Četiri meseca godišnje sam na Kopaoniku. Obožavam tu planinu i prirodu. Volim taj deo otadžbine, tamo vidim Kosovo sa jedne, a Rašku sa druge strane. Volim da kuvam, i da odlazim na pijacu. Ali obožavam i svoju samoću. Umem da osmislim svoje vreme. Kada se sada osvrnem, nikada ne bih otišla na glumu, jer gluma traži samo jedan deo čoveka i to ne onaj najbolji. Sigurno bih se bavila nekom profesijom gde bi moje obrazovanje nešto značilo. Nikada se nisam bojala smrti, ali sada sam počela. Razmišljam da li ću ja mojoj devojčici otvoriti vidike, jer kada čoveku otvorite vidike, onda on nema problema. Nisam bila dobra majka, bila sam isuviše okrenuta karijeri, ali sam zato baka kakva se samo poželeti može.