Broj 158
Početna > Intervju > Neću se skoro smiriti

Era Ojdanić

Neću se skoro smiriti

Andrija - Era Ojdanić, prema sopstvenom priznanju, najveći ženskaroš na domaćoj estradi, otkrio je zašto je odlučio da prizna vanbračnu decu bez prethodnog utvrđivanja očinstva i zašto se unuci vole više od dece

Folk pevač koji je na estradnoj sceni prisutan više od tri decenije nikada nije krio svoje vanbračne avanture, štaviše, o njima je otvoreno govorio. I dalje misli da je bogatstvo imati toliko najbližih srodnika, zato svojim najvećim dostignućem smatra svoje petoro dece i isto toliko unuka.

Nedavno ste po drugi put izašli iz kuće Velikog brata, jesu li vas dočekala deca po izlasku? Jesu li oni uopšte podržavali vašu nameru da uđete u kuću?
Kako da ne, oni su me i ispratili i dočekali! Cela moja familija, a naročito moja deca, uvek su bili uz mene. Dok sam još bio u pregovorima za Velikog brata, rekli su mi da podržavaju svaku moju odluku.

Iako niste bili verni u braku, uvek ste isticali da je Ljupka vaša najveća ljubav, kada ste znali da je ona ta?
Ljupka i moja majka su mi uvek bile najveća podrška. Uvek su me bodrile, podržavale i branile kada su me drugi napadali. Neretko su dušebrižnici dolazili i govorili Ljupki: „Videli smo ti Andriju sa nekom drugom ženom na ručku", a ona bi im odgovarala: „Onda znači da moj muž vredi". Eto kakvu sam ženu imao. I sada se sećam našeg venčanja, kao da je juče bilo. Bila je lepa, slatka i umiljata harmonikašica. Prvo smo sarađivali, a posle smo se venčali. Od prvog do poslednjeg dana našeg zajedničkog života, nikada nismo imali velikih problema, niti smo ijednog trenutka pomislili da rasturimo brak. Međutim, iako smo uvek jedno drugo podržavali, da budem iskren, ona je uvek mene više podržavala.

Šta se u vašem životu promenilo kada ste postali otac?
Kada mi se Jasmina rodila 1968. godine bio sam presrećan. Tada sam radio u jednom restoranu na Meljaku, gde su ljudi, kada su čuli da sam postao tata, došli i iscepali mi i košulju i jaknu. Častio sam celu kafanu, pili smo do ranog jutra.

Koliko je sreću pokvarilo saznanje da vam ćerka ima određen stepen invaliditeta?
Neposredno nakon rođenja nismo ni znali da je bolesna. Tek kasnije su nam rekli da joj je oštećen neki živac zato što je rođena pomoću vakuuma. Zato je moja Ljupka provela mesec dana u porodilištu. Posle se to sve sredilo, ali nažalost, posledice su ostale. Međutim, iako ima određen stepen invalidnosti, zahvaljujem Bogu što je moja Jasmina pokretna, radi i komunicira. Čovek mora da se pomiri sa sudbinom. A dete samo nek je živo i zdravo, ne daj Bože da je umrla na porođaju, ne znam kako bih se nosio sa tim.

Da li ste pomagali supruzi u obavezama oko deteta, menjanje pelena, kupanje, hranjenje bebe?

Pomagao sam koliko sam mogao, s obzirom na to da sam u tom periodu radio danonoćno i često odsustvovao od kuće. Zato su tada uz moju Ljupku bili moji otac i majka, koji su je mnogo voleli.

Od koga ste dobili najbolji savet kada ste postali otac?
Od pravih prijatelja, mog pobratima Čumića, inače sjajnog ugostitelja, i, naravno, od svojih roditelja. Govorili su mi: „Sine, gledaj kuću i poštuj ženu, čuvaj decu i budi dobar i pošten domaćin".

Nakon druge ćerke Milene, dobili ste i sina Dragutina, naslednika. Da li je slavlje zbog njegovog rođenja bilo veće?
Kao Balkanac, želeo sam sina i pokušavao da ga dobijem. Kada se on rodio, tri dana se nisam treznio!

Ko je odlučivao kako će se deca zvati?
Kod nas Ojdanića se poštuju stara kumstva. Mene je venčao pokojni sveštenik Mića i mojoj deci dao imena. Moj sin nosi ime moga đeda Dragutina, a sada moj unuk nosi ime Andrija po meni. Ako Bog da da moj unuk Andrija dobije sina, njegov sin će da dobije ime Radiša po mom ocu.

Ko vam je od njih troje najprivrženiji?
Ne mogu da ih odvajam, ali čini mi se Milena. Ona je najemotivnija, strašno je bila vezana za majku i mene. Sin je drugačiji, i on je emotivan, ali je zatvoren. Ako se nešto loše desi, on to proživljava sam sa sobom dok Milena i ja plačemo i otvoreno izražavamo svoja osećanja.

Mnogo se pričalo o vašim vanbračnim vezama i deci.
Ma, nema tu ništa loše! Imam ćerku u Obrenovcu koja se zove Bjanka i ona je veoma vezana za ostalu braću i sestre. Često dolazi kod mene i druži se dosta sa ostalima. Imam i sina koji živi u Beogradu, a kojeg sam dobio iz veze sa jednom Bosankom. On se zove Andreas.

Kako su vaša deca i supruga iz jedinog zakonitog braka reagovali na informaciju da imaju još braće i sestara?
Najnormalnije, mi smo jedna otvorena porodica koja veruje da je bogatstvo imati toliko najbližih srodnika. Čak je u jednoj Grandovoj emisiji, kada Saša Popović putuje po Srbiji i drži audicije za Zvezde Granda, jedan takmičar iz Požarevca, čije je ime Aleksandar Ojdanić, izjavio da je moj sin. Sve je počelo tako što ga je Sale pitao da li sam mu ja nešto u rodu, s obzirom na to da se preziva Ojdanić. Dečko mu je odgovorio da sam mu ja otac. Tu emisiju su pratile moja pokojna žena Ljupka i ćerka Milena. Milena je u tom trenutku rekla: „Jao, mama, evo nam ga još jedan brat!"

Javljaju li vam se i danas žene i govore kako ste vi otac njihove dece?
Malo sam se zezao kada sam izjavio da imam dece po celom svetu, mada se u stvarnosti nikada ne zna. Što se tiče mama ovo dvoje dece, malo su rezervisane, a možda malo i ljubomorne. One su ušle u godine, a ja sam u fazonu mlađih riba. Ali ih poštujem i dalje kao majke moje dece. Kada bi se pojavila neka nova žena i rekla kako imam dete s njom, tražio bih da vidim dete pa ako ima krive noge i buljave oči, odmah bih ga priznao. Ne bih išao na utvrđivanje očinstva.

Koliko ste puta do sada radili test na očinstvo?
Nijednom. Deca koju sam dobio van braka su preslikana moja, bilo bi glupo da ih vučem po kojekakvim laboratorijama. Nisam kao neki od mojih kolega koji idu po sudovima i utvrđuju očinstvo.

Jeste li se trudili da svima obezbedite iste uslove za život?
Svi su obezbeđeni. Andreasu sam u Beogradu kupio stan i u ugovoru sam preveo pola na njega, a pola na njegovu majku. Želeo sam da oboje budu zaštićeni. Nju sam zaposlio u Komercijalnoj banci i sada je tamo jedna od vodećih ljudi. Čak je i prezime promenila u Ojdanić. Ćerka Bjanka živi sa svojom majkom u Obrenovcu, ali stalno dolazi u porodičnu kuću, uvek je tu na slavama, rođendanima.

Uspevate li da svu decu okupite za istom trpezom u nekim specijalnim prilikama?

Za Badnje veče, tada smo uvek svi na okupu. Ipak, moram da kažem da jedino Andreas nije u tom fazonu jer je drugačije vaspitan. Žao mi je zbog toga, ali šta da radim. Ne može baš sve da bude onako kako ja želim.

Je li istina da se unuci vole više od dece?
Nemojte to da me pitate! Obožavam sve svoje unuke, ali najmlađeg Andriju, koji raste uz mene, obožavam. Čini mi se da bih istog trenutka mogao da umrem za njega.

Postoji li mogućnost da uskoro osvane informacija da ipak imate više od petoro dece?
Za sada ne, a nisam ni siguran da čiča u ovim godinama može da pravi decu. Mogao bih da proverim to s nekom mlađom devojkom.

Planirate li da se smirite uskoro?

Teško...

Suzana Obradović