Broj 155
Početna > Intervju > Još uvek učim

Božidar - Boki Milošević

Još uvek učim

Čuveni klarinetista Božidar – Boki Milošević svojim najvećim uspehom smatra činjenicu da je ostao normalan i da uprkos novim trendovima i generacijama, još uvek kvalitetno traje

Bard naše muzičke scene i maestro klarineta 24. februara u Ruskom domu, koncertom za koji tvrdi da će se dugo pamtiti, proslavlja šest decenija karijere. Na ovu impozantnu brojku muzičar je vrlo ponosan jer je upravo klarinetu posvetio ceo život.

Zemljinu kuglu ste obišli uzduž i popreko pet puta, jeste li se umorili od sviranja?

Naprotiv, bavljenje muzikom me drži u formi. Klarinetu sam dao ceo svoj život, ali on mi je i uzvratio.

Da li je bilo trenutaka kad ste pomislili da vam je dosta svega?

Nikada, jer ja živim za taj instrument. Zahvaljući njemu, video sam toliko zemalja i upoznao divne ljude. Kada čovek toliko putuje, sazreva i saznaje razne informacije koje nijedan medij ne bi mogao da mu pruži.

Kada se osvrnete na po-četak, zašto ste se odlučili baš za klarinet?

Za razliku od drugih instrumenata koji mogu da izraze samo nežna osećanja, klarinet može mnogo više. Inače, slučajno sam se zaljubio u njega, pre toga sam svirao violinu, ali iz ove perspek-tive ne bih se menjao ni za jedan drugi instrument jer ima mogućnost da izrazi sva osećanja koja postoje u čoveku.

Da li je talenat presudan u poslu kojim se vi bavite?

Imam 78 godina, i svakog dana vežbam minimum dva sata jer moram biti u formi i spreman za poziv na sviranje. Talenat je preduslov bez kojeg se ne može, ali isto tako, znam stotine i stotine propalih talenata koji su se samo na to i oslanjali, a nisu uložili rad.

Kako ste zamislili koncert u Ruskom domu?

Kao most, a most spaja. Hoću da spojim tzv. ozbiljnu muziku, američki džez i našu narodnu muziku, jer imam takve i goste. Gostovaće Oliver Njego sa pijanistom Nikolom Rackovim, Nada Pavlović sa pijanistom Duletom Jovanovićem i moje dve ćerke Ksenija i Tijana, koje su koncertmajstori Beogradske filharmonije i, za kraj, nastupiće i Bjuti kvins gde moja najmlađa ćerka Ksenija i peva. Takođe, gosti će biti i Miša Blam, basista evropskog kalibra, i vrhunska pevačica narodnih pesama i ruskih romansi Merima Njegomir i svi zajedno će doprineti tome da ovaj koncert bude za pamćenje.

Imate četvoro dece i veći-na je krenula vašim stopama, da li ste ponosan otac?

Najstarija ćerka je počela da svira flautu, ali nije volela solfeđo, tako da je njeno muzičko vaspitanje na taj način utihnulo. Ipak, ona je vrlo muzikalna, govori četiri jezika i živi u Njujorku. Sin je dirigent u Vankuveru. Prvo je svirao klavir, međutim, kasnije je odlučio da će ili svirati klarinet ili ništa. Tijana i Ksenija su sa četiri godine počele da sviraju violinu i obe su magistrirale na tom instrumentu. Tijana je magistrirala kod vrhunskih svetskih pedagoga u Njujorku na Džulijardu i sa 18 godina su obe postale koncertmajstori.

Koliko ste upravo vi uticali na to da oni počnu da se bave muzikom?

Koliko sam ja uticao, toliko se sve odvijalo i spontano. Kada je Tijana imala četiri godine, šetao sam sa njom tadašnjim Bulevarom revolucije i ona je zalepila nosić za staklo izloga jedne muzičke radnje. Skoro plačljivim glasom mi je tražila da joj kupim violinu. Iako sam joj objašnjavao da to nije igračka, ona je insistirala da joj kupim i rekla kako će da spava s njom. I zaista, spavala je s violinom. Tada je započela njena ljubav prema ovom instrumentu.

Budno sam pratio obrazovanje sve svoje dece, odlazio sam na njihove časove, kontrolisao njihovo vežbanje i one su danas priznati umetnici. Sa velikom radošću mogu da kažem da sam jedan od najponosnijih očeva. Bez obzira na to koliko uspešnu karijeru imate, ako niste izveli decu na pravi put, taj uspeh nije potpun.

Hoćete li tu svoju ljubav prema muzici preneti i na unučiće?

Tijanin stariji sin Aljoša, koji će uskoro napuniti tri godine, već lupa u bubnjeve, kao i njegov otac koji je perkusionista. Mlađi Tijanin sin, koji ima samo mesec dana, tek će pokazati svoje talente.

Šta ste vi naučili od svoje dece?

U ovom stresnom vremenu je teško ne podleći stvarima koje donosi život. Naučili su me da ostanem stabilan kao ličnost, da proučavam život, da razmišljam o njemu i da čitam. Svojoj deci sam znao da kažem da, koliko god kompozicija odsviraju, isto toliko knjiga treba da pročitaju da bi imali horizont. Skroman i pametan čovek umre kao neznalica, a oni koji su zaljubljeni u sebe imaju jednu krilaticu: „Blago onom ko je zaljubljen u sebe, živeće celog života samo sa jednom osobom, sa sobom". Vežbao sam po sedam do devet sati dnevno i završio muzičku akademiju, a kasnije i magistrirao i bio profesor, zatim i solista i član Beogradske filharmonije. Ipak, nemojte misliti da sam sve naučio, još uvek učim.

Ambijent u kojem radite je daleko od onoga za šta ste se školovali. Kako se snalazite u tom komercijalnom zvuku koji dominira muzičkom scenom?

Pre 12 godina, kada su me Saša i Brena pozvali, shvatio sam da su oni nova krv, zahvaljući uspesima koji su postigli. Do današnjeg dana lepo sarađujemo i mislim da sam imao veliki uticaj na Sašu Popovića da se vrati korenima i neguje izvornu narodnu muziku, što on, uostalom, i čini. Sebe tamo vidim i kao pedagoga jer ta deca uglavnom nemaju muzičku školu.

Pokazujem im disanje, dikciju i zaista me slušaju iako su već od samog starta postali zvezdice. Zvezdicama se ne može puno reći, a da to ne shvate pogrešno, ali ja imam tu privilegiju zato što sam dobronameran. Znaju da sam tu, između ostalog, da svoje iskustvo i znanje prenesem na njih, koliko je to u mojoj moći.

A, da li stariji pevači prihvataju vaše sugestije?

Kako da ne! Pre više od 40 godina Cune mi se požalio da ima polip na glasu, a ja sam ga odveo kod čuvenog Cvejića, operskog pevača i otorinolaringologa, kod kojeg su svi operski pevači iz Evrope dolazili da servisiraju glasove i koji je i Cunetu pomogao. Ko god me je poslušao, sačuvao je glas.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

To što sam ostao normalan, što imam divnu decu, što imam predivne uslove za svakodnevicu i što sam se sreć-no oženio Biljanom, jednom Bosankom. I, naravno, to što godinama kvalitetno trajem.

Imate li u planu da uskoro odete u penziju i posvetite se samo svojoj deci i unucima?

Nisam onaj deka koji ljulja bebice. Svoju decu sam odgajao i vaspitavao, sada su postali ljudi. Sada je red na njih da ulože napor. Velika je greška kod nas Srba što svojoj deci činimo sve i ne stvaramo ih sposobnim za život. Trudio sam se da svoju decu obu-čim za život i mislim da sam u tome uspeo. Mi živimo po sistemu - što dalje to bliže! Telefonom se dogovorimo kada ćemo da ručamo, da se vidimo i ispričamo, a posle toga svako ide svojoj kući. Hvala bogu, omogućio sam im stanove i sada mogu da žive svoj život.