Broj 150
Početna > Poznati > Odlazak pisca svetskog glasa

IN MEMORIAM - Milorad Pavić

Odlazak pisca svetskog glasa

Milorad Pavić preminuo je u Beogradu, od posledica infarkta u 81. godini. Njegovim odlaskom Srbija je ostala bez jednog od utemeljivača srpske postmoderne proze. U znak sećanja, objavljujemo njegovu autobiografiju i neke delove intervjua

Pavić je bio pripovedač, pesnik, dramski pisac i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegova dela imaju više od 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Pavića su stručnjaci iz Evrope, SAD i Brazila nominovali za Nobelovu nagradu za književnost. Slavu u Srbiji i inostranstvu stekao je romanom „Hazarski rečnik”, koji je objavio 1984. godine. Među njegovim najpoznatijim delima su i „Istorija srpske književnosti baroknog doba” (1970), „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo” (1971), zbirke priča „Gvozdena zavesa” (1973), „Konji svetoga Marka” (1976), „Ruski hrt” (1979), „Nove beogradske priče” (1981), „Duše se kupaju poslednji put” (1982). Njegov drugi roman „Predeo slikan čajem”, koji je doživeo uspeh, objavljen je 1988. godine, a tri godine kasnije objavio je roman „Unutrašnja strana vetra” i nakon toga „Poslednju ljubav u Carigradu”. Po jednoj njegovoj priči snimljen je i film „Vizantijsko plavo”. U Rusiji je bio jedan od najpopularnijih savremenih stranih pisaca, kome je ovoga leta, u čast rođendana, postavljena bista ispred centralne Moskovske biblioteke uz najveće književnike sveta. Ostaće zapamćen kao najinovativniji srpski pisac 20. veka, koji je uveo u našu literaturu pojam „nelinearne interaktivne proze”.


DETINJSTVO  

Prva dva bombardovanja 1941. i 1944. godine. Išli smo često u posete rođacima u Pančevo, a iz Pančeva na njihov salaš. Lubenice hlađene u bunaru, uveče izvađene, nalivene rakijom i ostavljene da prenoće. Ujutru imaju neobičan ukus. Časovi francuskog kod gospođe Ogistine, časovi engleskog i časovi ruskog (pod okupacijom je bilo zabranjeno učiti i predavati ova dva jezika ali sam ih ja ipak učio), časovi nemačkog u školi. Ozarenost kada sam prvi put La Fontena čitao i razumeo na francuskom.

ZAVIČAJ  
Moj zavičaj je srpska književnost, koja je deo dugih i dubokih balkanskih tradicija od Homera na ovamo.

NAJDRAŽA USPOMENA  

Jahanje bez sedla od Pančeva do salaša i natrag. Spavanje u kolima koja se kreću. Noć je, iznad mene svetlucaju zvezde, ogromna šerpa s pilećim paprikašem i noklicama povezana platnom, ja sam umotan u ćebe, na kolima visi fenjer, za kola je vezan pas kojem smrdi fenjer i on okreće glavu u noć. Pomalo me peckaju buve. Zdravlje i radost ulaze na oči, na uši, udišem ih.

VERA  

Za mene je hrišćanstvo nerazdvojivo od hrišćanske kulture i posebno umetničkih tokova Balkana. Kad pominjem da pripadam vizantijskom komonveltu, kako se to danas kaže, onda hoću da upozorim da postoji kroz vizantijsku tradiciju jedna veza sa antičkom Grčkom koja je živa i danas na Balkanu kroz epske tradicije raznih naroda. U tom smislu i moji romani su deo te epske tradicije.

PRIJATELJSTVO  
Prijateljstva su važna i nezaboravna u mladosti. Nikad neću zaboraviti druženje sa pesnicima Miodragom Pavlovićem, Vaskom Popom i Rašom Livadom, sa kritičarem Zoranom Mišićem, sa francuskim romansijerom Alenom Boskeom. I nikad neću zaboraviti kolika su bila ona izuzetno retka prijateljstva sa ženama koje sam voleo.

SLAVA
Slava je nešto što se seli, kao i sreća, samo, ona se seli kroz svet. Bio sam zabranjen u Sovjetskom Savezu, a u to vreme su me mnogo prevodili na zapadu, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Portugaliji, Sjedinjenim Američkim Državama. A onda, u trenutku kada se raspao Sovjetski Savez, moja slava se preselila na istok. Rusi su za poslednjih deset godina objavili sve što sam napisao, pet mojih pozorišnih komada igra se u Rusiji, i ja tamo imam milione čitalaca koji mi svakodnevno pišu pisma koja su mudrija od napisa koje o mojim knjigama čitam u štampi ili stručnim glasilima.

PRAŠTANJE

Jedan moj roman počinje rečenicom: „Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob odneti”. Nažalost, moja priroda nije mi omogućila da se držim ove devize.

KAJANJE
Više se kajem zbog onoga što nisam mogao da uradim, nego zbog onoga što sam uradio.

AUTOBIOGRAFIJA

Ja sam pisac već dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Rođen sam 1929. na obali jedne od četiri rajske reke u 8 i 30 časova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po astečkom horoskopu Zmija.

Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Između ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemačkom okupacijom prinudno naučio nemački. Tada sam kradom naučio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeći od anglo-američkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant počeo je da mi daje časove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutčeva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je učenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u različite opčinjujuće životinje.

Voleo sam dva Jovana - Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noć mi se u snu slatko lepila za oba obraza.

Do 1984. bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najčitaniji. Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodič za neupućene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protiče, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih budućih, koje po svoj prilici neće nikada biti napisane.
Na moje zaprepašćenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kritičari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.

Najveća razočaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu - srpskog naroda.

Novi milenijum za mene je počeo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trećim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke” postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Čehova” moj „pozorišni jelovnik - Za uvek i dan više”. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski rečnik” u Beogradu i Ljubljani pretvarajući na očigled publike reč u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov” dočekao je jubilarne bele noći i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija čovečanstva”.

Sve u svemu mogu reći da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.

Milorad Pavić